Онај филм који би приказао обе стране страдања у сребреничком крају мога би да нас доведе до разумевања и до помирења
Пише: Драган ДЕСПОТОВИЋ
На непотпуној истини или чак на неистини, лажи, не може се ништа градити, а камоли помирење. До њега се једино може доћи ако погледамо истини у очи и сагледамо све догађаје који су се десили током ратова 90-их, али из свих перспектива.
Не може једнострана прича завршити ратове који трају у нашим главама иако је од рата прошло преко две деценије.
Онај филм који би приказао обе стране догађаја у сребреничком крају, по мом мишљењу мога би да нас доведе бар до разумевања, да је и на једној и на другој страни било невиних људи који су страдали.
Само да замислимо да је у овом филму испричана прича о две мајке, једној бошњачкој и једној српској чија бол је једнака, јер не може бол за изгубљеним дјететом бити већа или мања, зависно од тога којој нацији припадају или коју вјеру исповедају.
Да је то хтела, није чак ауторка филма морала ни да измишља имагинарну личност која би говорила о српској мајци, могла је да исприча истините приче, а таквих је у сребреничком крају много.
Могла је да исприча о Добрини Продановић којој убијају сина јединца и која проналази лобању и неколико костију, а која сина препознаје по зубу који је више пута поправљао, по џемперу кога су мајчине руке исплеле, али и како је сама неколико пута испричала срце мајчино га препознаје, како да не препозна њено чедо, иако је то само неколико костију. О њој која умире, а да нико није одговара за убиство њеног сина Живана…
Или о Марији Јеремић која заједно са два сина бежи после муслиманског напада на њихово село Осредак, али муслимани нападају и Залазје где су избегли, и ту убијају њена оба сина. О томе како је пронашла само кости сина Радована, док је се до смрти питала да ли ће пронаћи Маркове кости. О томе како није дочекала да их пронађе, као ни да дочека правду…
O Милеви Ранкић којој су муслимански борци убили два сина и супруга на Брежанима, која је после рата виђала оне који су напали њене Брежане како се слободно шетају, која губи веру у правосуђе и једино јој остаје нада се да ће злочинце стићи Божија правда уместо земаљске неправде…
Или о Милици Димитријевић која заједно са три сина покушава да побегне из Скелана у Србију док траје напад на њихово село, и на самом мосту који је тих дана и година био линија између живота и смрти, на њихов аутомобил пуцају из снајпера. Том приликом рањавају малолетног Славишу који је возио аутомобил, на лицу места убијају најмлађег Александра, а Радисав умире неколико месеци касније од последица рањавања… Која је неколико пута изговарала да се до помирења може доћи тек када неко одговара за убиство њене дјеце…
Причу из суседног Братунца (којег су такође нападали муслимани из Сребренице) о Славки Матић којој су убили две ћерке и супруга на кућном прагу. Можете прочитати текст (овде) који смо недавно на годишњицу злочин у Бјеловцу пренели на нашем порталу, а по коме се може снимити потресан филм…
Или причу из зворничког краја (који су такође нападали муслимани из Сребренице) о Десанки Стојановић чијег су сина Слободана масакрирали муслимани, када се вратио да пронађе свог пса. Причу о томе како је Деса трагала за посмртним остацима свога дјетета, о томе како је од боли за дјететом, пронашавши његове посмртне остатке, неколико година касније преминула…
Много је таквих прича које су могле да буду у овом филму и да испричају и о боли српске мајке, тада филм не би био једностран и могао би да покаже целокупну причу о ономе што се догађало током рата у Подрињу.
Јер забога не почиње историја у јулу 1995. нити страдање почиње тада, имамо пре тога године страдања, мучења…
Не можемо заборавити страдање Срба на највеће српске празнике Ђурђевдан, Видовдан, Божић… (овде, овде), одсјечене српске главе (овде, овде), спаљивање Срба (овде, овде), о томе како су Срби разапињани (овде), мучени (овде) о томе да је уништено стотине српских насеља (овде) и друге злочине (овде).
Као што рече у свом тексту Тања Максимовић како филм о Сребреници, а да нема Насера Орића и говора о његовим (не)дјелима?!
Шта значи треба да заборавимо све што се догодило пре јула 95 и тако ћемо доћи до помирења?
Кажем вам да нећемо, као што ни након Другог светског рата нисмо дошли до помирења стварањем лажне слике о братству и јединству у којој су злочинци били фашисти и њихове слуге, /тамо неки који немају везе са нама/, а жртве антифашисти иако оне нису страдале због свог антифашизма, већ због тога што су припадали једном народу или вери, али где да се то каже…
Тако исто и сада нећемо доћи до помирења представљањем једне слике.
Каже Јасмила рат ће бити завршен кад се Аида прикаже на РТС-у (овде).
Неће госпођо Јасмила, рат ће се, бар онај који се још води у нашим главама, завршити када сви који су чинили злочине буду одговарали, а не као што је до сада био случај да за српске жртве нико није одговарао, или да су пресуде биле у појединачним случајевима и то са минорним казнама.
И да не говорим о томе да о помирењу не може говорити особа која је недавно подржавала ратног злочинца (овде).
Да је вама Бошњанцима заиста до тога да се истина о Сребреници оголи и да сви поштују оне стварне невине жртве /којих је било у Сребреници и то нико не спори/, ви би сте на пример тражили смјену директора Меморијалног центра који је оца погинулог 1992. у суседном Братунцу укопао у Поточарима (овде).
Или би сте тражили да се ископају сви они који су чинили злочине, а укопани у Поточарима (овде), или да се са списка страдалих уклоне оне који су били живи након 1995. или су чак још увек живи (овде) и тек тада би смо могли да говоримо о ономе што се заиста догодило у Подрињу током рата.
Овако све оно што представља Меморијални центар Поточари или што се жели приказати у филму „Кво вадис Аида?“ , увек ће бити спорно за Србе.
И за крај остаје питање зашто ми Срби нисмо снимили ниједан играни филм о Сребреници, Подрињу?!
Држава даје паре за филмове који су јадни и негледљиви, а да за тако важне теме у Србији нико немари.
Онда није ни чудо што нам је требало 80 година да снимимо филм о Јасеновцу, а још мање што мало људи у свету зна о страдању Срба…
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Be First to Comment