Анђелка Братић из села Дуб у потресној исповијести за Срну говори о силовањима које је преживјела од „црнокошуљаша“, за које се говорило да су из Ријеке. Док су се ХОС-овци иживљавали и спроводили тортуру над Братићима, комшија Сеид Мехмедић и његов син шетали и пјевушили путем поред њихове куће, а Сеид је и упутио припаднике оружаних снага Хрватске на српску кућу. Тај и многе друге злочине над Србима правосуђе БиХ није процесуирало упркос живим свједоцима
Пише: Миро ПЕЈИЋ
Међу небројеним и неким незамисливим садистичким облицима тортуре, иживљавања и злочина над српским становништвом у дијелу сарајевске општине Хаџићи који је, до избијања међусобног сукоба, био под муслиманско-хрватском контролом, била су и силовања жена и дјевојака.
Забиљежени су у току грађанског рата у БиХ и случајеви силовања малољетних српских дјевојчица у Биочи код Илијаша и Сарајеву, као и другим крајевима тадашње муслиманско-хрватске заједнице.
Анђелка Братић (1959) из села Дуб код Хаџића, која је у сарајевском егзодусу избјегла у Братунац, а тренутно са породицом живи у Чуругу код Зрењанина, једна је од жена која је преживјела такав облик тортуре и силеџијства, односно била жртва монструозног злочина.
Она је изјавила Срни да су је силовали „црнокошуљаши“ – припадници оружаних снага Хрватске за које се говорило да су из Ријеке, што је потврђивао њихов говор и терминологија коју су користили, карактеристична за Далмацију и сјеверни Јадран.
A „црнокошуљаше“ је на кућу Братића навео први комшија Сеид Мехмедић, рекавши им да ту живе четници.
„Мехмедић је приликом упада `црнокошуљаша` у двориште и кућу Братића шетао путем, пјевушио и смијао се. Умро је прије неколико година, не дочекавши да одговара или свједочи за злочин који је он режирао и за који, нажалост, још нико није одговарао упркос нашим изјавама и свједочењима која стоје у списима у тужилачким ладицама“, прича Анђелка.
Дуга је њена прича о преживљеним тортурама Срба у дијелу Хаџића под муслиманском контролом, а посебно о страдању њене породице.
При избијању оружаних сукоба у Хаџићима, Анђелка је са синовима Ведраном и Гораном, свекром Жарком, свекрвом Радојком и дјевером Мирком била код куће у Дубу, раздвојена од мужа Недељка, који се задесио на послу у Техничком ремонтном заводу у Хаџићима када је наступила блокада и успостављена ратна линија раздвајања сукобљених страна.
Анђелка каже да се њихова кућа налазила поред касарне ЈНА, коју је војска напустила 5. маја, а након тога нека полиција, представљали су се као ХОС, одвела је њеног свекра Жарка и остале способне мушкарце српске националности из сусједног села Ферхатлије.
„Одвели су их у Пазарић, гдје су формирали затвор, а онда су почели упади у куће, застрашивања, одузимање накита и других вриједних ствари од српског становништва. Однијели су и свекрову ловачку пушку. Пријетње, застрашивања и упади у кућу били су свакодневни“, истиче Анђелка.
Она наводи да је једног јутра пред њихову кућу стигла група војника у црвеном комбију и одмах су извели њене синове и дјевера, постројили их пред кућом, а Јосип (не зна му презиме), који је до избијања рата радио у Техничком ремонтном заводу у Хаџићима, отео јој је из руку сина Горана и бацио га на земљу, а други војник га је ударио ногом у ребра и дијете се онесвијестило. Наставили су га тући говорећи да хоће да га осунете, док она није пала по дјетету.
Вођа групе, који је на глави имао зелени качкет, одвео је Анђелку на спрат куће и, тукући је и пријетећи пиштољем, присилио је да се скине.
„Шамарао ме је и тукао, али ми друго ништа није урадио. Псовао је четничку мајку и извео ме из куће у раскопчаној хаљини, коју сам била обукла. Сину су била поломљена три ребра и нико му није указао медицинску помоћ, па су му ребра остала трајно деформисана, а остале су и психичке посљедице, заостатак у развоју, односно аутизам“, истиче Анђелка.
Она прича да су се, због сталног малтретирања, преселили у сусједно село Ферхатлије у кућу Милене Братић, мислећи да ће бити безбједнији због удаљености од касарне.
Међутим, упади и тортуре су настављене.
„Око 22.00 часа 9. септембра сјекиром су одвалили врата, упали су у Миленину кућу, отели накит који смо имали и извели Љубицу Братић. Вратили су је након једног часа са видљивим повредама на цијелом тијелу. Стављали су јој главу на пањ, као да ће је заклати сјекиром, тукли је и иживљавали се. Пала је у несвијест када су је убацили у кућу у којој је било више породица фамилије Братић. Све су тукли“, прича Анђелка.
Она описује да је дошло 10 „црнокошуљаша“ у село Ферхатлије, да су провалили у кућу и, након туче и враћања Љубице, њу су извели напоље.
„Иживљавали су се. Била сам у средини, а они су шетали око мене гурајући један другог и скидајући ми одјећу уз најбруталније коментаре. Радили су шта им је падало на памет. Осморица, како се причало, припадника ХОС-а силовало ме је и изгубила сам свијест“, истиче Анђелка.
Она наводи да је наредног дана дала изјаву Менсуру Човићу и дактилографкињи Муневери Мусић у полицијској станици у Пазарићу, aли никада нико није одговарао.
Анђелка наглашава да су све вријеме, док су се ХОС-овци иживљавали и спроводили тортуру над Братићима, комшија Сеид Мехмедић и његов син шетали и пјевушили путем поред њихове куће, а Сеид је и упутио припаднике оружаних снага Хрватске на српску кућу Братића.
Према Анђелкиним ријечима, тих дана одвели су Јоку Братић у школу у Пазарићу у којој се налазио затвор, испитивали је и мучили.
„Када су је пустили, након десетодневне тортуре, жена је доживјела нервни слом и објесила се у својој гаражи. `Црнокошуљаши` су се хвалили да су очистили Брадину у сусједној општини Коњиц и да ће и нас све поклати. Убили су Шпиру Братића, а његову сестру Велинку су изболи ножем“, присјећа се Анђелка.
Она каже да је узнемирава присјећање на те догађаје и да након оваквих разговора по неколико ноћи не може да спава.
Анђелка истиче да су разни облици малтретирања, пријетњи и вербалног вријеђања настављени све до 28. октобра 1992. године, када је она са свекрвом и дјецом прешла на српску територију.
На крају се сјетила да је Јакић Мирсад, из села Локве, пред њихову кућу на трактору довезао измасакрирано тијело Гојка Грачанина у исцијепаној војничкој униформи, за којег је тај Мирсад тврдио да је заробљен жив и да је умирао на мукама.
Овакви разговори изазивају мучнину и тешко је описати све што су српски цивили у муслиманском дијелу општине Хаџићи препатили, а одређен број није ни преживио мучења, звјерства и тортуре за које још нико није одговарао иако су сви преживјели дали изјаве надлежним истражним органима и исказали спремност да свједоче у судским процесима, који се не покрећу због српских страдања и чека се да починиоци и свједоци умру па да предмети о тим злочинима не буду процесуирани него архивирани, уз најчешће образложење у правосуђу БиХ – „у недостатку доказа“.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна, наслов Српска Рамонда
[…] […]