Од 1951. до 1956. године по налогу тадашње румунске власти најмање 40 000 Срба из око 300 насеља где су вековима живјели присилно су пресељени у Бараганску пустињу која је 600 километара удаљена од њиховог завичаја
Најгоре доба у битисању српске националне мањине у Румунији било је након раскола Тито – Стаљин и резолуције Информбироа односно захлађења односа Југославије и Совјетског Савеза.
Тада долази до великих присилних депортација у Бараганску степу, гушења културног и верског живота Срба. А на њихова напуштена имања /као и на имања одбеглих Немаца и других/ насељавани су Румуни из других крајева Румуније, па је тако румунски елемент нагло ојачан у оним деловима Баната где је он до тада био мали или није постојао.
Ана Паукер, министарка и премијерка 
Петру Гроза, премијер и председника Скупштине 
Ион Михај Пацепа, шеф румунске тајне полиције Секуритатеа
Власт у Румунији на челу са Аном Паукер /просовјетском политичарком/ у марту 1951. доноси одлуку да Министарство унутрашњих послова депортује грађане Румуније, ради „преваспитавања“.
15. марта 1951. године тадашњи шеф румунске Полиције издаје следеће саопштење:
„Министaрство унутрaшњих пословa ћe путeм одлукe нaрeдити дa сe из стaновништвa издвоje било коja особa чиje je присуство у тим цeнтримa нeупрaвичeно, кaо и уклaњaњe оних из било коjeг локaлитeтa коjи своjим рaдњaмa прeд рaдним људимa, угрозити изгрaдњу социjaлизмa у Румунскоj Нaродноj Рeпублици. Зa онe коjи су у питaњу могу сe постaвити обaвeзнe рeзидeнциje у било ком локaлитeту“
Крајем марта 1951. године започеле су депортације из пограничких делова Баната према Југославији и Мађаркој. Без суда и пресуде почело је хапшење и пребацивање хиљада људи /поред Срба, било је и Немаца, Мађара…/ у Бараганску пустињу, која се налази на југо – истоку Румуније.
Према проценама најмање 40 000 Срба из око 300 насеља је депортовано у Бараганску степу, а највећа депортација десила се у ноћи између 18. и 19. јуна 1951. када је за једну ноћ депортовано преко 3 000 људи.
„Било je то сурово добa Информбироa, врeмe кaдa су зeмљe Источног блокa, коjимa je припaдaлa и Румуниja, сa Совjeтским Сaвeзом нa чeлу, прeкинулe свe односe сa Титовом Jугослaвиjом.
Из бeзбeдоносних рaзлогa, тaдaшњи рeжим je готово цeлокупно српско стaновништво из мeстa уз грaницу сa Jугослaвиjом прeсeлио у Бaрaгaнску пустaру. Пaлинкaшови су мeђу рeтким срeћницимa коjимa je успeло дa сe врaтe у стaри крaj. Многe србскe породицe су тaдa рaстурeнe или чaк потпуно нeстaлe…“ рекао је почетком XXI века Јован Палинкаш /човек који се нерадо сећа Бараганске голготе/
Након што су 1956. године успостављени поново добросуседски односи положај Срба се поправио, али је и даље био неповољан.
Гашење српских школа и културних установа, појава мешовитих бракова између Срба и Румуна, као и „тиха“ асимилација која је потпомогнута од власти, довела је до тога да је број припадника српске мањине смањен.
Након пада комунистичког режима у Румунији број Срба је био упола мањи него 50 година пре тога, а бројна насеља са српском већином /посебно око Темишвара/ постала су већински румунска.
Извор: Српска Рамонда
У тексту кориштени подаци:
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Be First to Comment