Битка на Кошарама 1999

Кошарска битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници Савезне Републике Југославије и Републике Албаније

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Битка на Кошарама  је била је жестока борба између припадника Војске Југославије и припадника албанске терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), подржаване регуларном Војском Албаније, припадницима француске Легије странаца, британских САС специјалаца и НАТО авијацијом

Кошарска битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници Савезне Републике Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО агресије бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране („Операција Стрела“) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада. После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на Космет.

Припадници албанске ОВК успели су за кратко да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

ОВА БИТКА СЕ СМАТРА ЈЕДНОМ ОД НАЈЖЕШЋИХ И НАЈКРВАВИЈИХ БИТАКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У 20. ВЕКУ.

ПЛАНОВИ ОВК И НАТО

План НАТО савеза и Албанаца је био да се поразе јединице Војске Југославије на пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак припадника ОВК на Косово и Метохију и припадника регуларне Војске Албаније, како би се откриле јединице ВЈ и натерале на отворену битку, омогућивши НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ. План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак пораз ВЈ. Та инвазија је оповргнула веровање да током НАТО агресије није дошло до копненог рата.

 Припремање напада

Пре почетка бомбардовања СРЈ од стране НАТО-а 24. марта 1999, долазило је до спорадичних, али крвавих размена ватре између југословенских и албанских граничара потпомогнутих припадницима ОВК, углавном пошто су југословенски граничари спречавали илегални улазак товара оружја за ОВК на Космет. Током офанзиве српских снага безбедности крајем 1998. разбијена је ОВК на територији Косова и Метохије чији су припадници у мањим групама прелазили на територију Републике Албаније и попуњени новим људством враћали се на територију СРЈ. После пропадања преговора у Рамбујеу фебрурара 1999. али и пре тога, трајало је припремање за копнени улазак на Космет.

Дана, 24. марта 1999. године почело је бомбардовање Савезне Републике Југославије са циљем да се отера Војска Југославије са подручја Космета. НАТО авиони су жестоко гађали положаје ВЈ на граничном прелазу између СРЈ и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера „Апача“, док су колоне албанских избеглица напуштале Космет. Било је изолованих оружаних инцидената од када је кренуло бомбардовање али тек 9. априла 1999. ОВК је кренула у велику офанзиву на Космет преко карауле Кошаре, због повољног терена за нападача. Како су положаји ОВК и Албанске војске били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту ова локација је одабрана као један од праваца продора.

НАПАД

На православни Велики петак, 9. априла 1999. године у 03:00 сата почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране Војске Републике Албаније према пограничним положајима ВЈ. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 120 припадника ВЈ, тачније 53. гранични батаљон.

Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха. Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана.

Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте саму караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички ЦНН и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу. Припадници Војске Југославије су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле знатно лакше за одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације и успела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције Војске Југославије на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника Војске Југославије, али сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије. Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. ВЈ је довела специјалце као и ратне ветеране из прошлих југословенских ратова као и неколико артиљеријских оруђа.

Реорганизација положаја и контранапад

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад. На дан 14. априла 1999. војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. ВЈ није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промена на линијама.

Током друге половине априла 1999. на Раша Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и обе стране су трпеле значајне губитке. Војници ВЈ од артиљеријског деловања, а Албанци од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију ВЈ.

Мајске борбе на Кошарама

Мај 1999. године је кренуо са неуспелим нападом Војске Југославије да поврати караулу Кошаре, заустављена је тешком артиљериском ватром. На дан 6. маја 1999. православни празник Ђурђевдан, ВЈ је урадила контранапад на позиције ОВК на Раша Кошарес како би зауставила артиљеријско деловање. Уследила је крвава битка са великим губицима са обе стране, али ВЈ није заузела Раша Кошарес. На дан 10. маја, команда ВЈ је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Раша Кошарес, када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увек држао Раша Кошарес. Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је бацила касетне бомбе на војнике ВЈ који су нападали ОВК позиције испод Раша Кошареса, убивши 8 војника и једнога официра ВЈ, а ранивши преко 40. То је омогућило ОВКу да одбије снаге ВЈ са те позиције на почетну.

Током средине маја 1999. водиле су се велике битке на врх Мрчај који је заузет од стране Војске Југославије, а ОВК је претрпела велике губитке. ОВК после великих губитака морала је да се повуче са тих положаја и југославенска војска је заузевши тај положај узела тактичку предност на терену за координацију артиљериске ватре.

Тај успех ВЈ је дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима трајала је све до 10. јуна 1999. без великих промена.

ЗАВРШЕТАК

Рат на Космету је трајао до 10. јуна 1999. године када је ноћ раније потписан Војно-технички споразум у Куманову и Војска Југославије и српска полиција се повукла заједно са војницима који су учествовали у бици на Кошарама. НАТО је ушао на Космет под именом КФОР као мировна снага, док је ОВК (бар формално) разоружан.

Савет Безбедности ОУН је 10. јуна 1999. донео у Њујорку Резолуцију бр. 1244, према којој јужну српску покрајину преузимају међународне снаге: УНМИК, а Војска Југославије има право да врати на Косово и Метохију хиљаду припадника Војске Југославије.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После годину дана од завршетка НАТО агресије у Србији је дошло до промене власти октобра 2000. године. Политичари ткз. демокатске опције: Војислав Коштуница, Владан Батић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић, Владан Батић… су градили „пријатељске“ односе и успостављали сарадњу са земљама које су учествовале у бомбардовању Србије и Црне Горе.

У војно-полицијским структурама настала је чистка кадрова, односно смена или пензионисање официра и генерала током 2001-2004. Поред тога, многе наше војне и полицијске старешине су испоручиване у Хашки трибунал, а тамо осуђивани на дугогодишње казне затвора због лажираних извештаја о наводним ратним злочинима.

Причу о херојима који су бранили нашу отаџбину јужно од Ибра и западно од Дрине прекрио је медијски мрак. Свако онај ко је покушао да у јавност изнесе информације о томе шта и како се дешавало током деведесетих година на ратишту бивао је прогањан, па чак и хапшен од полиције.

Војници који су погинули на Косову и Метохији крајем 1990-их година ни до данас нису добили достојан споменик у центру Београда, нити у другим већим градовима Републике Србије.

ГУБИЦИ

Битка на Кошарама је узела многе животе са обе стране. Званичне информације говоре око 108 погинулих припадника Војске Југославије на подручју карауле Кошаре, међу којима и руски добровољац Булах Глебович.

Званични губици ОВК су 200 мртвих али сматра се да их је било много више, неке процене иду у до 400 погинулих. Њих 80% мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико је било Албанаца из Албаније и Вардарске Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961) као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

Поред тога на Кошарама су погинле и неке истакнуте вође ткз. ОВК као што су: Агим Рамадани, Сали Чеку, Кемаљ Фетаха…

Током битке је уништено и 5 албанских тенкова и тенковска офанзива је сломљена.

ИМЕНА СРПСКИХ ВОЈНИКА КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ НА КОШАРАМА

1. Саша  Шкиљевић
2. Ивaн  Вaсоjeвић   
3. Брaнислaв  Нeгић  
4. Дрaгaн  Милићeвић   
5. Мирослав  Стојановић
6. Влaдимир  Рaдоичић 
7. Горaн  Остоjић 
8. Злaтко  Aцић  
9. Дejaн  Митић
10. Дaрко  Бjeлобрк  
11. Миленко  Божић
12. Илиja  Пaвловић  
13. Милaдин  Гобeљић   
14. Aлeксaндaр Кисин  
15. Мирослaв  Jоцић  
16. Иван  Богосављевић
17. Оливeр  Тaричић   
18. Драган  Душанић 
19. Радош  Церовић 
20. Прeдрaг  Лeовaц 
21. Предраг  Богосављевић
22. Ивицa  Пeтковић  
23. Стојадин  Томашевић
24. Иван  Васојевић
25. Саша  Иванковић 
26. Драган  Милошевић
27. Радиша  Илић
28. Срђан  Станчетић   
29. Миломир  Ромић  
30. Зоран  Мијатовић
31. Крунослав  Иванковић
32. Дејан   Костић
33. Тибор  Цeрнa
34. Саша  Коматовић
35. Раде  Антонић
36.  Зоран  Веселић
37. Милош  Пaвловић
38. Драган  Комарица
39. Данило  Војводић
40. Томислав  Костић
41. Владислав  Булатовић
42. Љубиша  Божилов
43. Ненад   Голубовић
44. Мирослав  Маринков
45. Стојан   Поповић
46. Владимир  Несторовић
47. Милан  Јокић
48. Милосав   Јошовић
49. Јосип  Сич  
50. Ивица  Петковић
51. Драган  Милојевић
52. Роберт  Стошић
53. Иван  Михајловић
54. Станоје  Јовановић
55. Александар  Кисин
56. Предраг  Бојовић
57. Владимир  Ђорђевић
58. Зоран   Филиповић
59. Бојан   Богојевић
60. Радован   Перић
61. Драган  Петковић
62. Драган  Маринковић
63. Зоран   Стајић
64. Новица  Станковић
65. Миладин  Доганџић
66. Предраг  Милановић
67. Ивица  Ивановић
68. Дејан  Мисирлић
69. Славко  Крунић
70. Булах  Глебович
71. Насер  Вучељ
72. Никола  Јосић
73. Драги  Лалић
74. Милан  Јевтовић
75. Бојан  Јовановић
76. Ђуро  Грдељевић
77. Стојадин  Томашевић
78. Драган  Милићевић

Спавајте пупољци бурног пролећа,
Отргнути у олуји и тучи.
Ви сте оличје крвавог столећа,
Што се на вас сручи.

У темеље Србства положисте кости,
Залисте крвљу, нека вечно цвета.
Бесмртни јунаци, Бог да вам душу прости,
Ви сте оличење свих будућих лета.

Из крви ваше освану слобода,
Ореол над србском главом.
Спавајте потомци Обилића рода.
Вечном овечани славом.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Битка на Кошарама је после низа година ћутања, па и скривања од јавности Србије добила своје заслужено место у популарној култури. Тако је тек после 2013. године написано неколико песама и романа.

Свакако међу њима су дела које су написали:

• Невен Милаковић Ликота: Вила са Кошара, Последњи плотун мајци Србији, Апостоли са Кошара…
• Милутин Попадић: Јунаци са Кошара.
• Славко Перошевић: Јуначка поема – Бој за Кошаре
• Марко С. Марковић: Писмо ћерки са Кошара
• Ненад Милкић: Последња стража, Зов карауле, Бесмртни батаљон, Мртва стража са Кошара.
• и многи други…

О дешавањима на Косову и Метохији, током бомбардовања СР Југославије, снимљен је документарни филм под називом „Пакао Кошара“, где је централни део приче управо ова битка, као и херојима који су бранили Космет од агресора. И Слађана Зарић са екипом РТС-а и „Застава филм“ је подоводм 20. годишњице ове битке снимила играно-документарни филм „Ратне приче са Кошара“, у коме су причали сведоци тј. учесници те битке.

Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!

Извор:Злочини над Србима