Press "Enter" to skip to content

Битка на Марици – почетак пропасти српског средњовјековног царства

На данашњи дан 1371. године у бици на ријеци Марици, код Черномена, Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули


Приредио: Миомир ЂУРИШИЋ

Била је то једна од важнијих битака у турском походу на Балкан. О самом току битке данас се мало зна. На основу доступних извора изгледа да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. Покољ који се затим догодио код Черномена на Марици скоро нико није преживио. Черномен се данас налази на самом сјеверу Грчке и зове се Орменио. У бој против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. 

Област краља Вукашина Мрњавчевића и деспота Јована Угљеше уочи Маричке битке (1371. године). Фото: Википедија

Разједињена оновремена српска властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима. Поред фактора изненађења, и ово се често наводи као разлог турске побједе. По много чему Маричка битка је била важнија од Косовске, иако је ова друга остала много више у свијести нашег народа. Турци који су били хиљаде километара удаљени од Срба одједном су се налазили у Македонији.

Дијаграм Маричке битке Фото: Википедија

Сви накнадни падови и освајања, територија данашње Румуније, Косова и Метохије, Црне Горе и Србије, почели су поразом на Марици. Битка на Марици била је почетак пропасти српског средњовјековног царства. Након смрти краља Вукашина њега је наслиједио син Марко, српској историји познатији као Краљевић Марко. 

BG-1371.jpg
Правци Османлијских продора (уџа) по источном Балкану у 14. веку Фото: Википедија

Он није успио да одбрани своје територије и недуго послије битке постао је турски вазал. Недуго послије битке, децембра исте године, умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Државу су разграбили обласни господари, а Турцима је био отворен пут ка Европи.

Један од најбољих и уједно најстарији српски опис Маричке битке је назван Вријеме када су живи завидјели мртвима: „И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видјеше. Просуше се Исмаилћани и полетјеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка свијета. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли.“

Пратите нас на Фејсбуку, ИнстаграмуТвитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!

Извор: Митрополија, Српска Рамонда

(текст Митрополија; наслов и опрема Српска Рамонда)

Један оброк много наде

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: