Битка на Паштрику 1999

Битка на Паштрику је жестока битка између Војске Југославије и албанских терориста са њиховим помагачима, која се одвијала у јужним деловима Косова и Метохије, уз границу са Републиком Албанијом током НАТО агресије 1999. године

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Ова битка је у документима Треће армије остала забележена као најтежа коју је Војска СР Југославије водила у свом постојању.

Током битке на Паштрику снаге одбране су имале око 1.500 војника, док су снаге нападача имали између 4.000 и 5.000 бојовника. Сама битка је носила шифровано име „Стрела 2“… а започела је у реојну карауле Горожуп, код села Планеја, општина Призрен ујутро 26. маја 1999. године и трајала више од две недеље.

Највећи допринос у заустављању инвазије из Републике Албаније, током ове операције дали су припадници 549. Призренске бригаде… јединица која је после рата одликована Орденом народног хероја.

Губици Војске Југославије су били мали у односу на ткз. ОВК и њихове помагаче, и поред вишеструко веће надмоћности на копну, а још више у ваздуху. Погинуло је званично 34 југославенских војника , а 126 је рањено.

ПЛАНОВИ ПРЕ БИТКЕ

Планови нападача

Ова битка на Паштрику је дошла као последица пораза албанских терориста, односно слома операције „Стрела 1“, која се одигравала код Јуничких планина, у рејону карауле Кошаре… удаљено северо-западно од карауле Горожуп неких 70 км.

НАТО генерали су схватили да не могу проћи преко Јуничких планина, јер је сам тај терен јако незгодан и опасан, а истовремено су снаге Војске Југославије тј. припадници 125. Косовско-митровачке бригаде се ту добро утврдили. Зато је донета одлука да се нађе неки лакши терен, па је избор пао на долину реке Бели Дрим и планине Паштрик, верујући да ће ту остварити своју надмоћ.

Циљ агресора у овој операцији је био превасходно заузети саобраћајницу Призрен-Пећ… па варош Суву Реку и онда доћи и до Приштине јер су терористичке банде ткз. ОВК у централним, северним и источним деловима Косова и Метохије биле пред поразом… фалило им је људства, муниције, оружја, опреме и сл. Војска Југославије и МУП Србије су током пролећа 1999. године на читавом простору Космета спровели велику акцију чишћења односно уништавање албанских терористичких снага, што је допринело да се цивили почну осећати слободно.

Планови агресора су поред копнене инвазије укључивали и максималну подршку НАТО авијације. Поред овога, разрађиван је и додатни план, у случају неуспеха ове операције, а то је копнена инвазија на СР Југославију преко Мађарске, Бугарске, БЈР Македоније, Румуније и Босне и Херцеговине. Али то је подразумевало знантно више ангажовање нових снага и велики додатни трошкови.

Планови одбране

Команда Приштинског корпуса Војске Југославије, на основу информација које је добила од Војно-обавештајне службе је увидела да непријатељска офанзива на Кошарама посустаје и да неће донети жељене резултате нападачима. Процењено је да ће због геостратешких прилика бити могућа опција продора Белодримском долином. Зато је наређено да се то подручије минира, односно направи минско поље уз гранични појас са Републиком Албанијом неколико километара. Постављене су противпешадијске и против тенковске мине.

Поред тога одређено је и да Призренска 549. бригада распореди и добро утврди своје положаје на том подручју око Призрена.   

ОДНОСИ СНАГА

Током Паштричке битке, Војска Југославије у директном судару је имала око 1.500 војника.

• 549. моторизован бригада из Призрена, под командом тада пуковника Божидара Делића
• 243. механизована бригада из Урошевца, под командом тада пуковника Крсмана Јелића.
• 52. артиљеријска бригада из Ђаковице, под командом тада пуковника Милоша Ђошана
• 72. специјална бригада Војне полиције из Панчева, под командом пуковника Мирослава Талијана
• мањи одред руских добровољаца

Главнокомандујући свих одбрамбених снага у овој бици био је генерал Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса.

• 

• 

На супротној страни, нападачи су имали до 5.000 бојовника.

• 137. бригада ткз. Ослободилачке Војске Косова, под командом Абдулаха М. Бабаљија
• 138. бригада ткз. Ослободилачке Војске Косова „Агим Рамадани“, под командом Рустема Берише
• Друга дивизија Републике Албаније
• Специјална јединица САС из Велике Британије
• Амерички маринци
• Норвешке специјалне јединице

Главнокомандујући свих агресорских снага био је амерички генерал Весли Кларк, командант европских НАТО снага.

ОПИС БИТКЕ

У среду 26. маја 1999. године, у раним јутарњим часовима око 1.000 добро наоружаних терориста ткз. ОВК прелазе државну границу се приближавају положајима 549. мтбр из Призрена… У зони оперативног дејства било је око 450 војника… око саме карауле Горожуп нешто близу 200 војника, остали су били у патролама, извиђању и обезбеђивање гранце по дужини. Албански терористи користе фактор изненађења и отпочињу пуцњаву из ватреног оружја по положају 1. батаљона. Напад је релативно брзо заустављен уз артиљеријску подршку минобацача 60 и 82 мм, а терористи се повлаче на почетне положаје. После пар сати креће нови жесток талас напада, а одбрана кориси сада и хаубице 122 и 152 мм, као и две ракетне батерије М-77 „Огањ“ из позадине.

Ово је донело добре резултате јер су уништили непријатељску живу силу и донело мало затишија. Била је то прилика да се браниоци одморе, али и да се изврши промена положаја, због дејства НАТО авијације. Албанска артиљерија је дејствовала по дубини југославенске територије, али насумично, нису имали никакав ефекат. Зато се укључила авијација НАТО пакта, која је надлетала србске положаје углавном беспилотним летелицама, тражећи положаје артиљерије. А онда је уследило и вишечасовно бомбардовање истих. После артиљеријске размене пројектила са обе стране, почињу пешадијски напади терориста у таласима у поподневним сатима. Југославенска артиљерија мења положаје батерија, како би заметнули траг НАТО авионима.

У ноћи између 26. и 27. маја почињу ноћна дејства албански терористи покушавају да пронађу пут кроз минска поља, али су уништени. Прва линија одбране тада броји 65 војника и официра, али са недостатком муниције. После поноћи отпочињу нова артиљеријска дејства по резервним положајима ВЈ. Пешадија напада је изменила тактику, па се прешло на тихо подилажење положајима 549. бригаде и укупавање на 50м од прве линије. Затим су око 01:00 сат терористи отворили пешадијску ватру на десном крилу одбране… 1. батаљон није реаговао, да не би откривао своје нове положаје, а тада креће и жесток напад и блиска борба „прса у прса“ на удаљености 20-30м. Иако су терористи имали бројчану предност, напад је заустављен тако што су браниоци бацали ручне бомбе по наређењу ст. водника Жарка Петровића, а нападачи се повлаче. Када је сванило албанске снаге започињу извлачење погинулих и рањених читав дан, а Војска Југославије није дејствовала.

Команда НАТО снага увидела је да албански терористи нису способни да изврше задате планове, те одлучују да на прву линију пошаљу своје пешадијске јединице у борбу као подршка ткз. ОВК.

Већ 28. маја крећу нови напади у таласима од албанских терориста, док авијација НАТО пакта пружа подшку са неба и бомбардује положаје југославенске војске. Они су тада заустављени тако што је одбрана користила „Брудове“, прављени у Призрену, а омогућавали су снажно избацивање велике количине металних опиљака, где су могли да очисте све испред у дубини 200-300 метара.

Док у току ноћи користи специјалне хеликоптере АН-64 популарни „Апачи“. Током 29. маја извршено је преко 150 летова беспилотних летилица у зони Паштрика, које су снимале положаје ВЈ.

То је било направљено за два америчка бомбардера Б-52, који су дејствовали „тепих“ бомбама 30. маја по селу Планеја испод Призрена и сравнили то насеље до темеља. Тада је погинио један војник, а 20 их је рањено. Одмах затим креће пешадијски напад 400 албанских терориста, на србске положаје, где је била мала пометња од бомбардовања. Но, и овде нису успели нападачи у својој намери.

Наредни дан, среда 31. мај отпочео је најжешћи и најбројнији напад из Албаније. Одбрана је била у незавидном положају, јер је фалило хране, муниције, а била је и велика исцрпљеност услед сталних напада како пешадијских, тако и ваздушних. Читаво преподне, св до 14 сати трајала је седмочасовна битка, када је преко 1.000 терориста у таласима јуриша на положаје ВЈ… а авијација НАТО пакта само бомбардује села: Бинај, Планеја и Чеја. Југославенски војници су опет имали блиску борбу са терористима где су им нанели велике губитке, а 30 војника је рањено. Ипак, терористи су успели да се провуку кроз борбене положаје ВЈ и да се укопају у одређене врхове Паштрика… Артиљерија Војске Југославије је била у јако тешкој ситуацији, јер је НАТО дејствовао прецизно. Тада је 4 војника погинуло, а један командир је рањен. Ситуација је постала јако озбиљна.

Покренут је контранапад одбране и успели су да истерају терористе са положаја. Стиже подршка и са карауле Врбница, минобацачи 82 мм. Додатно се убацива чета Војне полиције која дејствује пешачком ватром. Тек увече је дошло до прекида борби.

Први дан јуна месеца 1999. донео је нове окршаје на првој линији. Специјалне јединице 549. бригаде добијају наређење да поврате врхове Паштрика, за које је и сам амерички генерал Весли Кларк говорио да се мора здржати по сваку цену. Међутим, то није донело никакву премоћ агресорима, јер носу могли осигурати десно крило, преко долине Белог Дрима. Наредних дана напади су посустајали, јер су терористи имали великих губитака.

Нова снажна артиљеријска паљба из Албаније је кренула 5. јуна на положаје подно Паштрика, том приликом је дошло до погибије неколико војника у санитетском возилу. Два дана доцније бомбардери Б-52 дејствују поново по положајима југославенске војске, али без већег успеха.

Операција „Стрела 2“ је доживела неуспех, а терористи и њихови помагачи су поражени и поред бројчане и техничке премоћи, како на копну, још више у ваздуху.

Иначе, током ове битке су наши официри послужили се тактиком прављеља лажних тенкова, тј. макета, који су бомбардовани од НАТО авијације. Они су били убеђени да су погађали праве тенкове.

ЗАВРШЕТАК

Увече 9. јуна 1999. године делегација СР Југославије је отишла у Куманово, где су војни генерал Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић поптисали Војно-технички договор са НАТО алијансом, који је подразумевао престанак НАТО агресије и бомбардовање Србије и Црне Горе.

Дан касније 10. јуна Савет Безбедности УН у Њујорку (САД) доноси Резолуцију бр. 1244, према којој Војска Југославије и Полиција Србије, као и државна управа се повлаче са простора АП Косова и Метохије, док међународне снаге: УНМИК и КФОР преузимају јужну србску покрајину. Ткз. ОВК је бар формално разоружан, према тим договорима.

Међутим, то није спречило велико албанско насиље над  косовско-метохијским Србима, док су припадници КФОР-а били неми посматрачи. Преко 200.000 Срба са Космета током јуна 1999. одлази у колонама у северне делове Републике Србије.

СВЕДОЧЕЊА

Генерал Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса:
– „Ако јебитка за Кошаре синоним за Вијетнам у малом, онда је битка на Паштрику синоним за Вијетнам у великом“.

Генерал Весли Кларк, командант европских снага Североталанског савеза:
– „НАТО води борбу против способног противника, чије јединице вешто мењају свој положај и избегавају нашу авијацију. Противник је успео да разбије све веће базе ОВК“.

ГУБИЦИ

У току ове битке снаге одбране су изгубиле 34 војника, док је 126 рањено.

ПОГИНУЛИ ВОЈНИЦИ СР ЈУГОСЛАВИЈЕ

5

Раде

Милан

Вејин

војник

1977

Апатин

РБ	ИМЕ	ОТАЦ	ПРЕЗИМЕ	СТАТУС	ГОДИШТЕ	РОДНО МЕСТО
1.	Жељко	Савета	Варга	добровољац	1966	Сремска Митровица
2.	Раде	Јован	Јотић	војник	1978	Земун
3.	Бранко	Милутин	Миленовић	резерва	1975	–
4.	Ивица	Драгољуб	Петровић	војник	1978	Приштина
5.	Раде	Милан	Вејин	војник	1977	Апатин
6.	Срђан	Милован	Јанковић	војник	1978	Врање
7.	Заим	Гани	Ибра	капетан	1959	Призрен
8.	Добривоје	Станислав	Глигоријевић	резерва	1954	Призрен
9.	Бојан	Новица	Станковић	резерва	1974	Лесковац
10.	Радосав	Родољуб	Ерац	војник	1975	Краљево
11.	Бошко	Душан	Лемић	потпуковник	1952	Дарувар
12.	Владимир	Јанко	Киш	војник	1978	Врбас
13.	Дејан	Александар	Јанићијевић	војник	1978	–
14.	Божидар	Златан	Божовић	војник	1979	Косовска Митровица
15.	Раде	Никола	Богдановић	резерва	1968	Лебане
16.	Миле	Ратко	Денчић	резерва	1967	Лесковац
17.	Новица	Вукашин	Јовчић	резерва	1963	Лебане
18.	Небојша	Миленко	Николић	резерва	1972	Призрен
19.	Небојша	Богољуб	Ранђеловић	резерва	1967	Лесковац
20.	Саша	Слободан	Станковић	резерва	1970	Лесковац
21.	Иван	Душан	Цветановић	резерва	1960	Смедеревска Паланка
22.	Бојан	Драгић	Павловић	резерва	1974	Аутсбург (Нем.)
23.	Саша	Стане	Илић	резерва	1967	–
24.	Зоран	Томислав	Ранђеловић	резерва	1966	Лесковац
25.	Горан	Мате	Олка	војник	1978	Суботица
26.	Славољуб	Стојадин	Цветановић	резерва	1962	Лесковац
27.	Слађана	Верољуб	Станковић	добровољац	1964	Ниш
28.	Саво	Милутин	Ердаљан	ст. водник	1961	Зрењанин
29.	Раде	Мирослав	Јовановић	војник	1979	–
30.	Зоран	Миле	Фатић	војник	1978	Андријевица
31.	Бојан	Драган	Васиљковић	војник	1978	Ниш
32.	Радован	Милорад	Стефановић	војник	1978	Прокупље
33.	Владо	Миодраг	Татар	војник	1978	Ђаковица
34.	Дејан	Станимир	Вечевић	резерва	1976	Призрен

Материјални губици 549. мтбр су следећи:

• два камиона ТАМ 110 Т7.
• једно теренско возило – пинцгауер
• два камиона са цистерном за воду.
• два минобацача 120 мм.
• једно санитетско возило ТАМ 110.

Према извештају 549. мтбр из Призрена, током Паштричке битке НАТО авијација је извела 24 бомбардовања положаја Војске Југославије и том приликом избачено је 1.300 бомби, што је у просеку око 87 дневно… односно 350 тона експлозива укупно. Авиони А-10 имали су 56 напада на положаје одбране и бацили су 22 бомби, затим 20.000 пројектила са осиромашеним уранијумом. Хеликоптери „Апачи“ АН-64 су дејствовали у 8 напада и испалили преко 50 вођених и невођених ракета.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Октобра 2000. године у Србији је дошло до политичких промена власти где су вођење државе преузели лидери дотадашње опозиције: Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Весна Пешић, Владан Батић, Ненад Чанак, Горан Свилановић, Жарко Кораћ, Драгољуб Мићуновић, Велимир Илић, Мирољуб Лабус и др. Њихова спољна политика је била заснована на сарадњи и „пријатељству“ са државама НАТО пакта.

Све пресуде правосудних органа Републике Србије против Хавијера Солане, Весли Кларка, Ричарда Холбрука, Вилијама Вокера… свих оних који су одговорни за лажирање извештаја који су довели до НАТО агресије, па и самих злочина над цивилима су одлуком Владе Републике Србије 2001. године проглашене неважећим.

Поред тога, велики број војних и полицијских официра Србије и Југославије је испоручен Хашком трибуналу, где је већина осуђена на дугогодишње казне затвора због наводних ратних злочина, углавном према исказима лажних сведока, који су пронађени у те сврхе. Оно што је занимљиво јесте да је генерал Божидар Делић у Хашком трибуналу као сведок оборио све чињенице о „случају Рачак“, због кога је НАТО алијанса покренула бомбардовање… А Хашки суд после тога из оптужнице свим Србима ову тачку оптужнице брише.

Током 2001-2004 у Војсци Југославије и МУП Србије дошло је до велике чистке кадрова, једна група је пензионисана, а друга група добијала отказе. Ово је учињено према директивама Запада. Свако ко је јавно почетком 21. века причао о херојству наших бораца, али и жртвама бивао је прогањан од тајне полиције, па чак и хапшен.

Средином марта 2004. године Срби из енклава јужно од Ибра су прогнани у великом таласу албанског насиља који је познат као Мартовски погром.

Српски борци који су бранили отаџбину 90-их година, никада нису добили достојан споменик у престоници, нити у иједаном већем граду у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.

Извор: Злочини над Србима