СРБИ ВАН МАТИЦЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ… ЈЕДНА ОД ПРЕТЊИ СВОМ РОДУ
Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ
Шта се то десило са нама Србима, па толико одрода и лошег окота имамо, а то нам се и данас дешава. Погледајмо данас већину некадашњих ,,Срба“ у Црној Гори, део тих Срба одриче се свега српског па и Српске православне цркве, створише и језик, праве нацију, све се скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице. У Црној Гори се отимају светиње, више нема места у образовању за Јована Дучића, Десанку Максимовић, , Јову Змаја… ооо Боже!
Колико само имамо поарбанашених Срба у северним деловима Албаније и Космету… сва та српска браћа су се одрекла српског језика, своје крви и вере, и удружише се сви заједно да нам отимају вековне територије. Данашњи пример је Црна Гора, где удружено на том задатку против српства раде и исламизирани Срби, Срби католици и одрод српски (они који више не желе да буду Срби), они који мрзе и себе што су некада били Срби, то им је највећи терет.
Као пример постепеног арбанашења Срба на Космету навешћу… у средњем веку (1455) предео Дреница има 58 насеља, са 1900 кућа, и то: српских домова 1873, влашких 10, арбанашких 10, јерменских 4, грчких 3.
Данас је то већина поарбанашених срба, а Срба на том простору данас нема.
Некада Јужна Стара Србија, данас Македонија, стари назив све говори, шта рећи него се присетити да је престоница Марка Краљевића била у Прилепу а престоница Душана била у Скопљу, где се и крунисао за цара 1346. год, а Тетово, Битољ некада су била чисто српско места, као и већина осталих места… ?! Већина тих Срба данас су Македонци (ипак, део је свестан свог порекла).
У већем делу Хрватске… некада су живели све чистокрвни Срби, а данас одрод од српског рода. У Хрватској смо делом баш од тих некадашњих Срба доживели страхоте пакла и зла (већина злогласних усташа по логорима поред хрвата били су Срби), унијаћењем, покатоличавањем и протеривањем ти хрвато-срби су створили скоро етничку државу очишћену од Срба, али је једино генетски од Срба не могу очистити (историја зна и памти) и на то их стално подсећа (можда и отуда толика мржња и злочини према своме роду).
Зашто се толико скривало од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута…
Као пример навео бих… да у Дубровнику, као и у другим деловима Далмације је до почетка 20. века постојао велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од трагова таквог изјашњавања може да се види и у календару „Дубровник“ за просту 1898. год, где се велика већина изјашњавала као Срби.
Трагично је како смо олако губили свој народ, да скоро никада нисмо ни реаговали… заведени братством и јединством после злочина. Да ли су српске вође и политичари тада знали, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник, шта би данас значио за Србе, да је било мало више разума и мудрости? Јадранско море, његова обала је, у најмању руку, и српска, и кроз векове била српска обала и море, тада, када смо били далеко најбројнији народ на Балкану!
На томе испиту су пали, српска политика, Православна црква и владари. О томе се упорно ћутало и данас се ћути. Зашто се се не запитамо, колико има злонамерне прљавштине, љигавштине, лажи и неистина у нашој историографији… па бар то да кренемо да мењамо и исправљамо, а чињенице и изворе имамо… које због разноразних туђинских режима нисмо смели да користимо ( због, за нас суровог братства и јединства)?
Мислим да је бар за те исправке и чињенице данас доста боље време, али, изгледа да су и даље многи у страху као да живе у прошлом времену, времену једноумља и изврнуте истине, па не желе да се лате пера.
У Босни и Херцеговини такође, исламизацијом и Данком у крви, много Срба се одродило од српства (више насилно и у морању…) и тако постали велики непријатељи рода свога.
Као пример навешћу Ханџар дивизију, назив је добила по ханџару, двосеклом ножу који су носили јаничари за вријеме османске владавине, састављена углавном од српских муслимана са појединим Хрватима католицима, бившим Србима). А кључање мржње исказали су 90тих, ти данашњи бошњаци и хрвати (бивши Срби).
Да смо читали песме Мухамеда Хевајиjу Ускјуфиjуа, те његове песме су важне зато што показују српску националну свест код Срба муслиманске вере у првој половини XVII века.
Имамо још светлих примера, трезвених и свесних као историчар Салих Селимовић, који каже, „Не могу да будем оно што нисам, како да будем Бошњак кад сам Србин?!“. Таквих примера има доста, али су у мањини.
Мехмед Меша Селимовић за себе је говорио да је Србин из породице муслимана и увек је био изричит… „Једнако поштујем своје порекло и опредељење“.
Османа Ђикића (српски песник и публициста), каже ,,Турчин нисам, него Србин“.
Тај стадијум ретко који народ је имао… да се тако масовно на Балкану један те исти народ одриче од оног што јесте. Шта се то десило са српским родом, питање је за велику дискусију.
Не бих отварао и трагедију српску у матици за време Грађанског рата (1941-1945), када је брат на брата насртао због различитих идеологија и кроз ту будалаштину однео много жртава и патње сам себи… и то је велико питање, шта се тада са нама десило, да брат брата убија.
Сви страдали Срби никако не смеју бити заборављени, јер би то значило губљење властитог идентитета и историје… а на том путу смо, да ми страдалници будемо проглашени за геноцидан народ… Народ који је својом крвљу за слободу натопио Балкан, на коме је у више наврата под различитим куријама вршен геноцид и стравична злодела незапамћена у историји.
У Хрватској од почетка деведесетих траје отворени процес рехабилитације геноцидне НДХ (хрвата) и њених симбола, а пре тога комунистичке власти („вољени Тито“) нису дозвољавале да се о томе расправља, говори и истражује (а ми о томе и даље ћутимо, понашамо се као неми посматрачи, као да се то нас не тиче…). Да ли у томе и ми Срби требамо да учествујемо својим незнањем и незаинтересованошћу… тиме само олакшавамо пут ка рехабилитацији другој геноцидној страни.
Ћутимо и док нам албанци отимају и лажирају историју, они чак имају за ,,свог“ националног хероја Србина Ђурађ Кастриота Скендербега, уместо ми да му подигнемо споменик и убацимо његов лик у наше уџбенике, ми смо то препустили нашем џелату.
Српски народ има националну и моралну обавезу да негује културу сећања на своје жртве.
За ова је потребно просвећивање, кроз уџбенике (посебно поглавље о страдалаштву), документарни и играни филмови (са преводом на енглески, немачки, француски и руски језик), књиге, брошуре, тематски текстови (са преводима, да буду доступни на свим туристичким местима, манастирима, разним фестивалима…), трибине, тв дебате… а за све ово имамо прегршт доказа и материјала.
Ако све ово изостане, бојим се да ћемо постати оно што никада били нисмо.
Ми смо у 20. веку изгубили, Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. века – Дубровник, делове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, а данас нам отимају и светињу Косово и Метохију, оно што је колевка Српства.
Срби у Црној Гори тренутно бране светиње и корене СРПСКЕ, и то од Срба који су се одрекли корена и постали оно што не могу бити, ту је наша СРПСКА трагедија.
А агресија и даље траје, она најгора у миру и кроз преговоре… данас од нас тражи та лицемерна Европа, односно Европски парламент од Србије да призна геноцид у Сребреници, казавши да су чињенице о геноциду у том граду неоспорне и признате од свих релевантних међународних тела… изгледа да та Европа истину не зна или је злонамерна према Србима.
Шта даље рећи… то је већ друга тема.
Да ли икада можемо да се уразумимо или бар будемо људи и да живимо у миру… сви смо иста крв, то је једино сурова истина и чињеница! Протеклих векова ми смо сами себи били највећи непријатељ и опасност. Будимо трезвени, бар да нам се не понављају глупости које је један део српског рода чинио другоме!
СВАКИ СРБИН ЈЕ МИО МА КОЈЕ ВЕРЕ БИО, САМО ДА ЈЕ СРБИН И ДА ЈЕ ТОГА СВЕСТАН!!!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник портала Српска историја
Be First to Comment