Press "Enter" to skip to content

Цетиње – од “Олимпа Српства” до “Олимпа усташтва”

Тај терет дочека Италијана и сарадње са окупатортима, Цетињани су 40 година покушали да “оперу” потпуним усвајањем наредби КПЈ, стварањем антисрпске свијести која је доживјела кулминацију распадом Југославије те је тако од “Олимпа Српства”, Цетиње постало “Олимп усташтва”


Видим, сви се нешто изненађују лудилу и шовинизму Цетињана, као да им се скинула мрена која је на очима деценијама. Истина је следећа.

На Цетињу је у току и након Другог светског рата поубијано цетињско грађанство, због колаборације са окупатором, припадништву црногорском националном ослободилачком покрету (Крсто Поповић, Блажо Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић).

Цетиње је насељено становништвом које је до тада у тај град долазило само пазарним данима, а што не рећи, непросвећеним и полуписменим људима.

Зашто ово кажем?

Па ево, причајмо о бројкама.

Популација на Цетињу у последњих 150 година:

  • 1876 – 1.800
  • 1909 – 5.895
  • 1939 – 6.500
  • 1948 – 9.038
  • 1956 – 17.700
  • 1961- 9.102
  • 1971-11.876
  • 1981-14.088
  • 2003 -15.353
  • 2011 -14.166

По статистичким подацима, Цетињана је страдало 303 у току рата но, у овај број нису урачунати они који су страдали на Зиданом мосту приликом повлачења. Између 8.000 и 12.000 Црногорских четника и комита кренуло је у збијег 1944. године скупа са 3.000 избјеглица.

С обзиром да је на Цетињу био најјачи антикомунистички покрет, сасвим је нормално да је у том збијегу било минимум 2.000 Цетињана (у ширем смислу) иако неки бројеви иду и до 5.000.

Цетиње је као што смо видјели имало 6.500 становника 1939. године, да би тај број 1949. године био 9.000 становника. Уколико узмемо у обзир да након Другог светског рата није било пола становништва Цетиња, сасвим је јасно да су у тај град дошли досељеници.

Слободно ћу рећи да су у питању били полуписмени сељаци из нахија, којима је идеја социјалне правде коју је заговарао куминизам била најпријемчивија, те су, што због припадништва дијела породица комитским и четничким водовима, они у потпуности били представници те неокомунистичке нације.

Књига “Злочин без казне” Драгана Барјактаревића – Извор: knjizara.com

Тај терет дочека Италијана и сарадње са окупатортима, Цетињани су 40 година покушали да “оперу” потпуним усвајањем наредби КПЈ, стварањем антисрпске свијести која је доживјела кулминацију распадом Југославије те је тако од “Олимпа Српства”, Цетиње постало “Олимп усташтва”.

Тим и таквим Цетињанима, који су се одрекли своје браће и сестара изгинулих у повлачењу према Грчкој и на Зиданом мосту, па чак и до данашњих дана их не занима гдје су кости њихових рођака, ништа није значило да се одрекну српства и замјене га новокомпонованим “црногорством”.

Променом националног (тј. народног) предзнака, хтјели су да буду “веће папе од папе”, као данас веће усташе од усташа.

Као што видите у питању је издаја прво породице и то заборавом, а затим и своје духовне вертикале.

Тај процес је у ствари само наставак процеса отпочетог још прије Другог свјетског рата, који је доживео кулмунацију Штедимлијом, Дрљевићем, а затим настављено у комунистичком систему прумљавања Црногораца.

Постоје неке неумитне чињенице које свима у Црној Гори треба да буду јасне:

  1. Комунистичка партија је сама изазвала распад јединственог ослободилачког покрета такозваним “лијевим скретањем”
  2. Не постоји породица у Црној Гори, којој неко није био у четницима и комитама (иако су ишли под истим именом)

Психопатологија усташког Цетиња вуче корјење из ових разлога (не само њих, али обрађујем дио када се интезивно гради црногорски етнос путем убијања српског).

Југословенско крваво пролеће – Извор: Твитер

Трагедија мртвих који и данас нису добили правду (нису сви били невини, али је то друга тема) те упорно одбијање да се прихвате горе наведене чињенице, као и егзактна чињеница да је укупан губитак црногорских партизана и цивила у Другом свјетском рату 17.000 (са назнаком на цивиле) при чему је у борбама страдало око 7.000 партизана. Бројке о четницим и комитама сам изнјела.

Споменица црногорским антивашистима – Извор: Твитер

Ово је наша највећа трагедија, која је, бојим се, до коначог изношења комплетне истине у јавност, те једног помирења које мора бити условљено тим да се комунизам /не антифашизам/једном за свагда означи као тоталитарна идеологија /не правдајући при томе фашизам/ разлог за наша трвења.

Морамо сви скупа схватити да смо учили, живјели и били информисани у периоду комунизма на начин како се то данас ради у Сјеверној Кореји, са већом илузијом слободе због фармерки из Трста и жвака из Барија.

Рат није завршен и неће бити док коначно не сазнамо праву истину.

Извор: Твитер

Овај текст посвећујем Цетињанима којих је данас јако мало остало у том граду, а који су последњих 30 година тиха нестајућа група, што исељавањем, што асимилацијом.

Оно што нису учинили комунисти, довршили су Славко Перовић, Јеврем Брковић и Мило Ђукановић.

Књиге које су постављене су свједочанства /иако не само оне/ о правој скривеној историји коју тако перфидно и даље покушавају да сакрију “историчари” типа Серба Растодера, Аџића и сличних.

Говорећи вама, говорим и себи, јер су непомена имена и у мојој породици, а на глас се само говори о прецима који су народни хероји и носиоци споменица.

Антифашизам и комунизам у једној реченици са данашње тачке гледишта је чист оксиморон, имајући у виду шта све испливава. Комунисти су искористили Други светски рат, да изведу и револуцију државног система и то је једна ноторна чињеница.

Ништа од горе написаног није пријатно, али, неопходно је да се суочимо сами са собом и да коначно раскрстимо са лажима и обманама савршеног Титовог свијета.

Ово пишем као унука пуковника Контраобавештајне службе ЈНА и унука једног од високих функционера Комунистичке партије после Другог свјетског рата.

Ево и родослов старих Цетињана.

Слика
Извор: Твитер

Паметном доста.

Још један додатак, а везано за 1948. и тај чувени попис када се извршила преконоћна трансформација етничких Срба у етничке (не националне) Црногорце, само вас подсјећам да је те године Информбиро одрадио сјајан посао, Голи оток почео да ради, а у Црној Гори почео је попис у ком ако се нисте изјаснили као Црногорац (тј. за Тита) већ као Србин, одмах сте били прокажени као Стаљиниста.

У тој експлозији страха, а сјећајући се лијевих скретања са почетка рата, сви су били сумњиви.

Запитајте се зашто је највише Црногораца завршило на Голом отоку?!

Придружите нам се на Виберу

Пише: ЋМ, приредила: Редакција Српске Рамонде; насловна фотографија: РТВ Цетиње

More from ЧланциMore posts in Чланци »

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.