Битка код Чокешине-Српски Термопил

На данашњи дан 28. април 1804. године у Првом српском устанку код Лознице у Подрињу дошло је до велике Битке на Чокешини, када је 1.500 Турака из Босне остварило пирову победу

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Њима су се успроставила 303 српска устаника који су скоро сви погинули, а предводила су их браћа Недић. Ова битка се назива српским Термопилом, а њен значај је у томе што нису дозволили да Шабац остане у Османлијским рукама, већ је ослобођен три дана касније.

Пре битке

У пролеће 1804. године Први српски устанак узима маха, а устаници су опсели већа места и ослободили велики део Београдског пашалука. Устанике ваљевског краја предводе прота Матеја и Јаков Ненадовић. После победе над Турцима на Свилеуви 11. марта Јаков опседа Шабац. Тада Турци из Босне тачније зворнички паша Видајић и Мула Ножина полазе да помогну опседнутим Турцима у Шапцу. Њих код манастира Чокешина требало је да дочекају удружени устаници како би спречили да њихово присуство код Шапца упропасти ослобођење тог града од Турака.

Код манастира се састају харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са делом војске, а главнина војске остаје код Шапца. Око самог начина супростављања Турцима најпре је дошло до сукоба између Ђорђа Ћурчије и Јакова Ненадовића. Ђурчија напушта Чокешину са око 300 хајдука, а Јаков затим улази у сукоб са Недићима и када види да не може да командује над њима и он одлази и повлачи своју војску. На месту сукоба са Турцима остају браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.

Ток Битке

До боја на Чокешини долази на Лазареву суботу 28. априла 1804, а према народној песми Турака је било преко седам хиљада, али је њихов број вероватно преувеличан. Недићи се супростављају непријатељу на брду Липовица где се сатим одупиру све док нису десетковани. Када им понестаје џебане њих неколико се повлачи према липовичком потоку где пружају последњи отпор.

Вук овако описује саму битку:

„Уз лупу добоша, звекет таламбаса и пиштање зурли, записали су хроничари, приближавала се турска ордија. У зрацима јутарњег сунца пресијавало се сребром оковано оружје и светлуцала срма на долама босанске господе. Пред ордијом Ножин ага и Дервиш ага разигравају виловите арапске атове. За то време изнад тихог потока Врањевца, ћутали су подгорски хајдуци. До њих лево и десно били су тамнавски и поцерски устаници. А када се сунце високо диже изнад церских огранака развише се зелени барјаци и дуга колона ордије разли се у шарени живаљ. Алакнуше Турци и кад угледаше бусије, извалише дуге пушке, исукаше јатагане и јурнуше уз брдо. Заљуља се и Плибар барјактар, поносни јунак из Брчког али тек што ободе вранца плану џевердар Анте Дамљановића и славни барјактар клону на гриви свог вранца. Поколебаше се Бошњаци. Али сада се брзо пови њихово десно крило а испред њих Хаса зворнички бег јури са високо подигнутим бајраком и испруженом кривом џордом, право на Дамњана код шанца. И када већ стиже на домет малих пушака, плану Дамњанова шара и лепршави бајрак паде на неку траву да би на себе дочекао јунака. Црн загушљив барутни дим слетео је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати па реше да крену у последњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побеснели рисови бацише на хајдуке и устанике.“

Браћа Недић су рањена на више места, а посебно су им биле тешке ране на ногама да нису могли да стоје, а ни да се склоне на сигурније место. Они из тог седеће става ослоњени на леђа један на другога пуцају и храбре остале борце да истрају све до своје погибије.

Јаков пошто се извлачи из окршаја, одлази по помоћ и враћа се, али је тада све већ готово. Сви су устаници погинули, осим њих неколико који су се притајили међу погинулима.

Након битке

После пет дана избегли игуман Хаџи Константин са мештаним и мајком браће Недића затиче ужасан призор: искасапљена тела браће Недића и њихових хајдука, спаљен манастир и девет преживелих у тешком стању који су умрли иако им је указана помоћ. Сви су сахрањени поред манастира.

Последице

Бој на Чокешини босанским Турцима онемоугио је пружање помоћу опседнутом Шапцу, а устаници ослобађају Шабац првога маја. Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука улази у легенду, а Леополд Ранке је бој на Чокешини назвао „српским Термопилима“.

Годинама касније

Први српски устанак иако се добро развијао – пропада у јесен 1813. године, а већ 1815. године у Такову Милош Обреновић подиже Други српски устанак, који траје 15 година. Србија добија самосталност и постаје наследна кнежевина 1830. године. Наредних деценија Србија јача и постепено ослобађа своје окуприране територије од Османлија. У манастиру Чокешина 1890. године подиже се споменик јунацима ове велике и жестоке битке, а у Осечини подигнут је споменик браћи Недић. 

Свештенство Српске Православне Цркве одржава крајем априла помен и парастос за Чокешке јунаке у порти манастира где долазе поштоваоци Српске националне револуције и други родољуби.

Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!

Чегарски марш, Српска Рамонда