Већ деценијама држава и нема намјеру да образује људе, да их чини бољим људима већ да по невољи „чува“ нашу дјецу од 6 до 30 године дајући им „знања и вјештине неопходне на тржишту рада“ (наводим вјечита објашњења из свих силабуса данашњице)
Пише: Дарко РИСТОВ ЂОГО
Наравно да се бака Деса не уклапа у поетичке оквире и тренутне али и пожељне когнитивне домете просјечног „грађанина Србије“. Већ деценијама држава и нема намјеру да образује људе, да их чини бољим људима већ да по невољи „чува“ нашу дјецу од 6 до 30 године дајући им „знања и вјештине неопходне на тржишту рада“ (наводим вјечита објашњења из свих силабуса данашњице).
Требало би додати: дајући им незнања и неспособности не бисмо ли довијека све масовније остали маса без образа, памети (памѧть= сјећање!) и осјећаја храбрости, непоколебљивости, племенитости, не бисмо ли заборавили да се Грачаница не може пренијети и да су страни инвеститори своју инвестицију врло ефикасно извршили у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. И да: треба да тражимо спас од лажних месија као црви, а не помиловање као племенити људи: да просимо јад а не да молимо за сваку душу напаћену и тужну.
Уосталом: та дијагноза болести тренутног нашег друштва савршено је тачна – већ деценијама нама не управљају, чак ни „институцијама културе“ жене и људи којима би и љубав била лепа само док се чека, бића која би гледала траг, траг у снегу белом. Не, већ деценијама нашу фрагментисану књижевност опсједа секс у двије верзије: баналној или као мало умјетнички обрађеној.
Већ деценијама цјелокупна стварност сведена је на банално. Родољубље – деценијама је деградирано, попут љубави, на банално, на декадентну реторику, на секс другачије врсте. Деградирано, а онда се то деградирано родољубље измијавало као припадање отачаству по себи. Да: неразумљиви смо сами себи, јаз стоји између баналне жаброкречине која и нема и не може да има велику књижевност јер се подсмијава самом труду да се живот оплемени и књижевности која зазива дубине човјековог бића. И зато, управо зато, сасвим је баналан, капитулантски, непедагошки, промашен и по свему „логичан“ поступак избацивања поезије Десанке М.
Та поезија није само родољубива. Она је дубока и суптилна. А шта ће то коме?
Да, то је аутоколонијализам на врхунцу. Знам чија дјеца ХОЋЕ слушати нашу најбољу пјесникињу свих времена!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Be First to Comment