Један од медијски најексплоатисанијих догађаја у региону (и шире) у другој половини маја 2020, поред пандемије коронавируса, било је овогодишње обиљежавање тзв. “блајбуршке трагедије”
Пише: Саво ШТРБАЦ
Један од медијски најексплоатисанијих догађаја у региону (и шире) у другој половини маја 2020, поред пандемије коронавируса, било је овогодишње обиљежавање тзв. “блајбуршке трагедије”, која се, управо због поменуте пандемије, умјесто на блајбуршком пољу, гдје се обиљежавала деценијама, ове године обиљежавла у два дана и на пет мјеста: Мацљу, Тезном, Блајбургу, Мирогоју и Сарајеву.
Први дан су овај догађај обиљежавали предсједници хрватске владе и државе, Пленковић и Милановић – први је положио цвијеће на споменик у Мацљу а други на споменик на гробљу у Тезном код Марибора. Други дан исти догађај је обиљежен у Блајбургу и на загребачком Мирогоју, у чијим делегацијама су били представници Сабора, који је покровитељ овог догађаја, и у катедрали у Сарајеву, гдје је служена миса задушница коју је предводио врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић, који је и изазвао највише реакција.
Шта је заправо “блајбуршка трагедија”?
Други свјетски рат је завршио 9. маја 1945. године када је совјетски маршал Жуков испред Савезника ратификовао споразум о њемачкој капитулацији, који је дан раније у име Трећег рајха потписао њемачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел. Али већина колаборациониста са силама Осовине на нашим просторима није хтјела да се преда партизанима због очекиване одмазде, већ су се уз борбу повлачили према Аустрији с намјером да се предају западним савезницима, што су и учинили 14. маја предавши се Британцима на блајбушком пољу у Аустрији. Зато што се нису предали на дан када је потписан уговор о капитулацији, Британци су их третирали као паравојску (банду) и због тога их вратили Титовим партизанима.
Европски медији, посебно аустријски и њемачи, ове године више него предходних, наводе податке из британских извора, који су већ и раније кориштени, према којима је до 31. маја 1945. партизанима предано укупно 26.239 особа, од којих 12.196 Хрвата, 8.263 Словенца, 5.480 Срба и 400 Црногораца.
Један број колаборациониста, укључујући и цивила, који су се повлачили са њима, побијен је на више локација по Словенији, о чему свједоче многобројне ексхумације у задњих десетак година. Други су натјерани на тзв. “крижни пут”, који подразумјева “марш поражених”, углавном пјешке, кроз Словенију, Хрватску, БиХ, Србију све до Македоније, на којем су неки помрли од глади, батина, исцрпљености и разних болештина.
Да ли је то тако требало?
И највећим зликовцима треба судити. Суђење је цивилизацијски чин. У случају заробљеника на блајбуршком пољу очито да није било суђења, јер да јесте, о томе би било писаних трагова.
“Била је то освета према колаборационистима нациста, освета према непријатељима, али та освета није била националистички дефинисана”, преноси аустријски ТАЗ изјаву политичког аналитичара Хрвата Жарка Пуховског.
То је закон линча. Правда је нешто друго.
Да ли и зликовци имају право на неке црквене обреде, помене или мисе задушнице?
Према Катихизису помени односно мисе задушнице се и служе за покојне, без обзира о коме се ради, а то значи да помени/мисе и јесу за грешнике, јер оне полазе са становишта да су особе које се у њима спомињу сагријешиле, да су несавршене и да требају молитве живих.
„Док су се на почетку ту окупљали прије свега припадници родбине убијених како би туговали за мртвима, у Блеибургу је посљедњих година његована прилично сужена култура сјећања”, пише аустријски ТАЗ и набраја: “тамо се манифестира хрватски национализам…, исти националистички кругови негирају недјела усташа, ометају подсјећања на жртве у Јасеновцу и дифамирају преживјеле жртве…, поздрав ‘За дом спремни’ десничарски кругови јавно користе“.
Иако у току мисе у сарајевској катедрали нису спомињана имена покојника, перцепција је код широких друштвених слојева била да се одржава “у част и славу погинулој хрватској војсци”, који натпис стоји и на споменику у Блајбургу са грбом из времена НДХ.
Каква је била перцепција сарајевске мисе говори и истовремено протестно окупљање антифашиста у Сарајеву те накнадно усвајање Резолуције о поштовању жртава усташког режима у Представничком дому парламентарне скупштине БиХ (без гласова представника највећих странака из српског и хрватског народа, јер су имале различите замјерке на текст документа) и писмо ПЕН центра БиХ против блајбуршке мисе, које је довело до иступања из тог центра четворице књижевника хрватске националности због неслагања са „незграпним и недистанцираним” писмом.
За разлику од помена/миса, постоје и мисна славља у којима се Црква спомиње (слави) светаца који су били узори хришћанског живота.
Проблем настаје управо онда када се ове двије категорије помијешају те се мисе задушнице почну славити као светковине, као у случају Анте Павелића годинама уназад у Загребу.
“Када се мисна славља користе као средство идеологије или препуцавања, свједочимо својеврсној бласфемији јер се свето профанише за политичке циљеве”, каже католички теолог Стипе Одак.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Извор: ДИЦ Веритас
Be First to Comment