ЂУРЂЕВДАН 1992. ГОДИНЕ И ПОЧЕТАК СТРАДАЊА СРБА У БРАТУНЦУ И СРЕБРЕНИЦИ

Масакр у Бљечеви и Гниони су почетак масовних злочина на подручју братуначке и сребреничке општине, а након ових злочина напади на српски народ у селима око Сребренице и Братунца су настављени и интензивирани

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Приредила: Редакција Српске Рамонде

Упозорење Удружења „Српска Рамонда“: Следи потресни текст који није препоручљиви за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља!

Муслимански злочинци из Сребренице, под командом Насера Орића нападали су једно за другим српско село. Муслиманске јединице су се „специјализовале“ углавном за нападе у току православних празника. Већи дио тих напада десио се у току 1992. и 1993. године када су се догодили неки од најбруталнијих злочина на овим просторима. У Подрињу је за време трајања рата (1992-1995) убијено неретко хладним оружјем, а претходно мучени незамисливим начинима 3.267 Срба, међу којима и 72-оје деце. За убиство цивила српске националности у Подрињу готово да нико није одговарао, а и они којима су донете пресуде, казне су минорне у односу на злочине који су почињени!

Злочин над Србима у Бљечви 6. маја 1992. године

Бљечева, село у подрињској Општини Братунац са убедљивом муслиманском већином у укупном становништву (Срба 71, муслимана 532, југословена 4). Неочекивани напад на ово место био је суров наговештај бројних насртаја муслиманских шовиниста на компактна српска насеља, прогона и истребљивања Срба из братуначког и сребреничког краја, а догодио се у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана о заједничком суживоту. Локалне оружане формације из састава тзв. Армије БиХ извршиле су ничим изазван напад на српски део села на велики и значајни православни празник Ђурђевдан 6. маја 1992. пре подне.

Напад на српски део Бљечеве, као и напад на село Гниона у сребреничкој општини, који се догодио истог дана, прекратили су све српске илузије да до оружаног сукоба ипак неће доћи. То је у исто време био доказ да оружане сукобе намећу муслимани пажљиво бирајући време и места напада. Овом приликом за почетак свог похода изабрали су два мала незаштићена српска засеока која се нису ни покушала бранити, а за време напада дан великог српског празника.

То је показало да циљ нису само српска села већ и верници који припадају православној вероисповести. Та пракса се наредних година понављала и отуда данас раширено уверење да је реч не само о грађанском, већ и о верском рату, муслимани кажу џихаду, у БиХ. Имовина побијених и избеглих мештана је опљачкана, разорена и спаљена.

Изјава Нурифа Мемишевића, муслимана из Бљечеве, такође је објављена у књизи „Хроника нашег гробља“ где он наводи починиоце овог, али и других монструозних злочина над Србима:

„Рођен сам 29. 03. 1948. године у селу Бљечева-Братунац, по занимању сам рудар, инвалид рада, до избијања ратних сукоба примао сам пензију. Цијели свој живот проживјео сам у родном селу Бљечева, те сам одувијек словио као поштен радник и имао доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима, са комшијама Србима и међу Србима из околних села српских као сто су Загони, Магашићи, Јежестица, Хранча и шире. Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших, муслиманских снага као цивил. Међутим, у селу Бљечева са засеоцима Мекотама и Чизмићима формирана је јача војна јединица, а од припадника знам следеће: Ђелић (Раме) Екрем, командир јединице; Осмић (Бајре) Захрудин, замјеник командира јединице; Осмић (Раме) Рашид; Муратовић (Салке) Ћамил; Муратовић (Ћамила) Самир; Муратовић (Идриза) Хидајет; Муратовић (Идриза) Абдулах; Муратовић (Ибре) Хамед; Муратовић (Ејуба) Фахрудин; Ђелић (Фејзе) Сенад; Коспић (Расима) Латиф; Коспић (Мустафе) Сенахид; Јашаревић (Мује) Фикрет; Орић (Несиба) Бекир; Јашаревић (Мује) Рифо; Јашаревић (Мује) Садик; Осмић (Мусана) Бајро и Мешановић (Незира) Неџиб. Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи, Хранча, Јежестица, Магашићи, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па ћу отворено рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран. Зекић Косану и његог сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић, син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљечеве, те се о томе хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца.“ – испричао је Мемишевић

Жртве:

1. Косана (Новак) Зекић, рођена 1928, године коју су нападачи заклали у њеној кући;
2. Милан (Милак) Зекић, рођен 1954. године, након два месеца подлегао повредама у Београду;
3. Гојко (Лазар) Јовановић, старца, рођен 1917, који је такође подлегао повредама задобијеним приликом напада.

Непосредни, колективни извршиоци напада су муслимани из околних села и саме Бљечве, међу којим су препознати:

1. Ибрахимовић Хасиб-предводник злочинаца;
2. Џелић Фузо;
3. Ћосић Мехо;
4. Јашаревић Исмет;
5. Мемишевић Шаћир;
6. Муратовић Ибран и други.

Злочин над Србима у Гниони 6. маја 1992. године

Гнион у подрињској општини Сребреница, заселак претежно српског села Гостиљ (Срба 113, муслимана 35). Напад такође изведен кад и на Бљечву у суседној братуначкој општини 6. маја 1992. године. То је прво спаљено и до темеља разорено српско село у сребреничкој општини. Напад су извршили муслимани из суседног села Поточари под командом злочинца Орић Насера, вође муслиманских фундаменталиста из Сребренице, а касније и командант тзв. Армије БиХ на територији Сребренице под чијом су командом почињени стравични злочини над српским становништвом у Подрињу. Неки од становника Гнионе се нису могли исти дан извући из овог села. Неколико њих је преноћило у Гниони по потоцима гледајући како им дојучерашње комшије пале и пљачкају куће. Ниједна кућа у овом селу није остала читава. Оне које нису могли да запале, злочинци су минирали.

„Поменутог дана на Ђурђевдан, око 17:15, зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и следила је сљедећа порука: „Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не урадите, нећете побјећи јер сте опкољени и бићете поубијани“. Пошто се тај дан у Гниони славило у неколико кућа, народ је одмах скочио и почео бјежати према Солоћуши. Нико ништа није узео сем што се нашло у рукама и на себи. Остало је све па чак и упаљене свеће на столовима оних који су славили. Зачули су се рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и букава“, ријечи су Цвијетиновића.

Жртве:

1. Симић (Миливоје) Лазар, рођен 1936. године из Студенца, који је био гост на слави код пријатеља, сачекан и убијен приликом покушаја да се домогне Солоћуше. Убијен је код Бегановића Луке.
2. Милошевић (Рајко) Радојко, рођен 1928. из Гнионе, болешљив и полуслеп човек који је тог дана славио Ђурђевдан, он је жив спаљен и изгорео у сопственој кући, а што су из суседних шума посматрали његова супруга и избегли мештани.

О томе како је Радојко убијен свједочио је Миле Вукадиновић из Гнионе.

„Милошевић Радојко је запаљен у кући, био је стар и није могао да побјегне и о томе свједочи његова жена која је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој“, причао је Вукадиновић.

После ових првих злочина настављени су и интензивирани напади на српски народ у селима око Сребренице и Братунца. Муслимански злочинци из Сребренице, под командом Насера Орића нападали су једно за другим српско село. Муслиманске јединице су се „специјализовале“ углавном за нападе у току православних празника. Већи дио тих напада десио се у току 1992. и 1993. године када су се догодили неки од најбруталнијих злочина на овим просторима.

О трагедији овог села сведоче:

1. Слијепчевић Марко и
2. Вукадиновић Миладин.

Као непосредни извршиоци препознате су углавном комшије:

1. Коровић Рифат;
2. Мујкановић Ибро;
3. Османовић Ибро;
4. Мујкановић Бехадин и други.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.

Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ и Миливоје Иванишевић: Хроника нашег гробља