Дневник Диане Будисављевић – види ли се светлост истине?

Да ли је Диана Будисављевић и поред своје добре и хумане намере, несвесно (или свесно?) помагала Усташама у остварењу политике поткатоличења Срба?

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Пише: Марија ВУКИЋЕВИЋ

У среду, 22.04.2020. године, на РТС1 и ХТВ, била је телевизијска премијера филма „Дневник Диане Будисављевић“. Филм је хрватске ауторке Дане Будисављевић, а у продукцији је учествовао и Филмски центар Србије као и Министарство културе и информисања Републике Србије.

Након филма, остао је горак укус разочарења и Хрвата и Срба. Хрвати су разочарани јер се уопште обрађивала тема Јасеновца, коју они деценијама сакривају, занемарују, маргинализују. Да се не стиде прошлости својих предака убица, кољача и мучитеља из Јасеновца и осталих логора у НДХ, не би се толико трудили да тема Јасеновца остане закопана дубоко у мрачним ходницима свести.

Срби су наравно разочарани из другачијих побуда: уместо презентовања истинитих чињеница о страдању српског народа и најмлађих Срба, урађена је холивудска „лимунадица“ у комбинацији са документарним делом где су приказане исповести преживеле деце из логора као и делови документарних снимака.

Дакле, који је мој утисак о филму?

Прво, свеодочење људи који су као деца доведена у логоре, не могу да кажем да нису потресна, али су „разводњена“, ублажена, прилагођена „благом“ ритму филма. Документарних филмова са исповестима логораша има на стотине на интернету, а кога занима ево само пар линкова:

НДХ: Мук (РТС) YouTube

НДХ: Понор (РТС) YouTube

Препоручујем и књигу „Злочине без казне“ аутора Жарка С. Крстановића где такође постоје документоване изјаве преживелих логораша.

О деци која су одведена у логоре писао је и Драгоје Лукић који је навео да је са Козаре одведено 23.858 деце, а само 11.000 је преживело. Сведочења преживелих који су као деца доведена у логоре сигурно се могло преточити у сцене филма како би филм добио на драматичности и аутентичности, али мој лични утисак је да то није био циљ ауторке филма.

Јер, на пример сцена вриске и плача деце и мајки које Усташе раздвајају, а о коме су сведочили многи преживели логораши, сигурно не би никога оставила равнодушним и изазвала би прескакање откуцаја и хрватског срца. Али изгледа да није баш циљ да се хрватска јавност узнемирује потресним, али истинитим  сценама. Усташа који отима бебу од пар месеци мајци из недара и баца га у вис и дочекује на бајонет, сигурно јесте исувише потресна и брутална сцена која не би требала да се нађе у иједном филму, али то не умањује чињеницу да се ово,  по сведочењу преживелих, заиста дешавало и то не једном него ко зна колико пута.

Друго, посебно упада у очи што се током целог филма Срби скоро уопште и не помињу. Помињу се Јевреји (Жидови) и православци. Да ли је толико тешко наглас изговорити да су у Јасеновцу највише страдали СРБИ! Страдали су српски мушкарци, српске жене и српска деца!!

Да ли се у помињању страдања православаца (а не Срба), скрива вечита неостварена жеља Ватикана да православље као вера умањи, сведе на најмању могућу меру и на крају нестане, било превођењем православаца у католике, било физичким уништавањем. Свима је познат план једног од оснивача усташког покрета Милана Будака за решавање српског питања у Хрватској: једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити), а овакав план представља тежњу и данашње Хрватске, мало замаскирану додуше, али врло реалну.

Треће, у делу филма где Хрвати достављају помоћ у храни и одећи за децу у логору,  хрватски народ је представљен као самилостан, добродушан који помаже Србима. Без намере да генерализујем ствари, јер сигурно има и добрих, поштених и честитих Хрвата, као што има и лоших и злонамерних Срба (пример су српски аутошовинисти), ипак се хрватски народ  кроз историју  према Србима показао као непријатељски настројен,  који у основи свог бивствовања има мржњу према Србима. То су докзали у I светско рату, то су потврдили у II светском рату, а мржњом запечатили у суровом рату 90-тих.

Четврто, какво је зло био Алојзије Степинац је опет лако проверљива чињеница на интернету

Алојзије Степинац (Злочин над Србима)

АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – ВОЈНИ ВИКАР ЦЕЛОКУПНЕ ХРВАТСКЕ ФАШИСТИЧКЕ ВОЈСКЕ ,

али у филму је приказан као благ, разуман, осећајан свештеник, који није знао за злочине и није их подржавао. Негирање мрачне стране личности Алојзија Степинца, који је под присилом покрштавао православно становништво и давао подршку НДХ,  присутно је и дан данас покушајем његовог проглашења за свеца.

Пето, за похвалу је убацивање делова документарних филмова у саму радњу филма јер се тиме показује сва дволичност, лицемерство хрватског народа. Наиме, на почетку филма је приказан документарни снимак како Хрвати уз нацистички поздрав, са уздигнутом руком, одушевљено поздрављају Немце као своје ослободиоце. Тако је и у филму обелодањено да Хрвати нису никакви антифашисти (како је дојучерашња председница Хрватске Колинда Габар Китановић на комеморацији поводом обележавања 80. годишњице од почетка Другог светског рата у Пољској рекла да су Хрвати сразмерно броју становника,  највише допринели борби против фазизма у Европи ), већ су се отворено ставили на страну нацистичке Немачке. А затим, када је било извесно да је Немачка у рату поражена, ти исти Хрвати су са истим (лажним) одушевљењем дочекали нове ослободиоце – партизане, што је и документовано кратким инсертом при крају филма.

Шесто, иако се исти снимци могу наћи на интернету и лако су доступни свима, ипак је за аплауз што су у филм убачене сцене болесне деце из логора, које покривају ројеви мува и која од исцрпњености и глади не могу да ходају, већ полугола леже на слами или бетону. Ове сцене су мени лично биле најпотресније у целом филму. Сцене после којих остаје кнедла у грлу, суза у углу ока и вечито питање: зар постоје такви монструми који деци могу да учине најстрашније могуће ствари?

Али, без обзира што су овакве сцене из документарних филмова о деци из логора, унете у филм „Дневник Диане Будисављевић“, то нису новооткривене чињенице и већина нас их не гледа први пут, али су зато једине сцене које дочаравају сву бруталност времена у којем су српска деца живела и умирала у НДХ. Јасно ми је да филм не може садржати бруталне сцене које би верно приказале сву злочиначку нарав и карактер усташких кољача и убица, али је ипак утисак да су се у филму наменски избегле „тешке“ сцене како се  хрватска публика не би узнемирила и потресла. Али, зар не би требала бити баш то бит, суштина неког филма, поготово историјског, да продре до свести, да уздрма осећања и покрене на размишљање? Навешћу пример филма „Шиндлерова листа“ после чијег гледања гледаоци су узнемирени и потрешени, али је филм постиже свој ефекат: приказане су истините чињенице које можда нису биле познате једно делу гледалаца.

На крају, не могу да не похвалим што је филм уопште снимљен, иако је таква тешка тема захтевала много потреснији и на гледаоце упечатљивији приступ који ломи предрасуде (углавном Хрвата) о карактеру бројних логора у НДХ и износи огољену истину о свој суровости и монструозности Усташа. Јер, да се не лажемо, једина сврха свих логора, поготово Јасеновца, била је: геноцидом уништити Србе! И да, слажем се да је тема филма заправо спашавање српске деце у организацији Диане Будисављевић, али то онда отвара ново питање: када ће бити снимљен филм о српском страдању у логорима НДХ?

Диана Будисављевић јесте спашавала децу из логора од сигурне смрти и то је чињеница која не може да се оспори. Међутим, да ли је Диана Будисављевић и поред своје добре и хумане намере, несвесно (или свесно?) помагала Усташама у остварењу политике поткатоличења Срба? Познато је да је у то време  у хрватским новинама кружила препорука: „Узимајте српску децу и гајите их у хрватском духу“. Нису ли Усташе баш са овим циљем дозволилe Диани да транспортује децу из логора, како би та деца у хрватских породицама била васпитана и подизана у хрватском духу, као послушни Хрвати? Можда време то покаже, а можда (или врло вероватно) ту истину никада не сазнамо.

Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!