На данашњи дан, 23. априла 1815. године,у Такову, на празник Цвијети, српске старјешине подижу Други српски устанак
Приредио: Драган ДЕСПОТОВИЋ
Први српски устанак траје до 1813. године, а Срби имају руску подршку коју губе по завршетку Руско-турског рата, и тада Османлије нападају Србију са преко 200. војника.
Они тада уводе још већу тиранију, као освету за избијање устанак.
Срби нису могли да дуго издрже тиранију па кратко након слома Првог устанка, 1815. подижу Други српски устанак. Устанак почиње прво спонтано тако што су локалне старјешине почеле да убијају сакупљаче пореза.
А онда на празник Цвијети 23. априла 1815. године у Такову се окупљају српске старјешине и бирају Милоша Обреновића да буде вођа устанак, што он уз колебање прихвата.
Иако је Велика порота пожурила да силом угуши устанак, Милош војничким и дипломатским акцијама успева да надвлада Османско царство.
Треба поменути да је у томе велики допринос Русије, која је после победе и слома Наполеона могла да изврши притисак на Османлије.
Османлије на крају пристају на примирје и обећавају Србији самоуправу, у којој Милош постепено добија положај аутономног наследног књаза.
Други устанак, је у ствари друга фаза Српске револуције.
Устанак доводи до ограничене српске аутономије унутар царства и стварања Књажевине Србије са династијом Обреновић на челу.
Доноси се Устав, оснива скупштина и Србија добија своју нову владарску династију, и ограничену аутономију након неколико векова.
Иако је било неколико планираних и великих битака, устанак је више имао политички карактер.
Оружане борбе трају око четири месеца, а устанак је од почетка уперен против власти, коју представља Сулејман-паша. Порота на устанике шаље две велике војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници се утврђују у Чачку и држе га под својом контролом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић контролу над Чачком оставља свом брату Јовану, Милићу Дринчићу и Јовану Добрачу, а са својом војском креће на сјевер где се сукобљава са Турцима код Палежа (Обреновац) те односи победу, заробивши тада и два топа.
После битке устаници успостављају везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију се враћају војводе Петар Николајвећи Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић креће ка Ваљеву које тада под контролом држи Павле Цукић и заједно га ослобађају. Обреновић, Цукић и Ненадовић настављају ка Чачку. Турци нападају устанике на Љубићу, али их они одбијају, прелазе Западну Мораву и подижу шанчеве на обали. Након пораза Порота шаље своје казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, гдје се у том тренутку налазе устаничке снаге. Војска из Босне поражена је на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.
Оружани сукоби са Османлијама немају интезитет и размјере као у Првом српском устанку, на то доста утиче и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз. Тада постоји могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па због тога Порота започиње преговоре са Србима.
Долази до преговора и закључује се усмени договор између Маршали Али-паше и Милоша Обреновића октобра 1815. године. Тада се прекидају оружане борбе мада то не прекида устаничке борбе за остварење постављених циљева 1804. и 1815. године.
Почињу дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Османлије споразум схватају као коначни прекид борби и устанка, али за Милоша и устанике споразум представља основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устаника, а то је рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене српске власти и државе…
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Be First to Comment