Филм Операција Олуја показао је како се пропагандно лудило шири до неслућених размера. Највеће етничко чишћење у савременој историји проглашава се највећим достигнућем миротворства!
Пише: Божидар ЗЕЧЕВИЋ
Филм Операција Олуја показао је како се пропагандно лудило шири до неслућених размера. Највеће етничко чишћење у савременој историји (више од 250.000 прогнаних из својих домова плус неколико хиљада побијених цивила, отета и спаљена имовина, која је вековима стицана, и преко две стотине уништених православних храмова и манастира) проглашава се највећим достигнућем миротворства!
Уједном од прошлих бројева писали смо „како су усташе спасавале америчке пилоте у Другом светском рату“, а сада ћемо о наставку сличне „љубазности и савезничких односа“ у сукобу који се још није завршио и који прети још горим последицама. У филму Операција Олуја, који је сачинио исти тим „америчко-хрватских филмаша“ с Николом Кнезом на челу, о геноциду масовних размера и највећем ратном злочину у ХХ веку под називом Олуја, каже се: „Током лета 1995. једног америчког пилота оборили су и заробили Срби, али су га спасле хрватске специјалне снаге“ (Анте Ковачевић, хрватски новинар и повјесничар). Уопште цео овај назовифилмски пројекат прожет је одвратним удварањем и подилажењем америчком гледаоцу, који би требало да поздрави директно америчко учешће на једној (хрватској) страни у далеком, туђем грађанском и етничком рату. То звучи као малигни рефрен свега што у Операцији Олуја слови као доказ „братства по оружју“ између Американаца и Хрвата, који су се 1995–1999. борили и победили светско зло у виду српског фашизма. Управо тако се изразио Питер Галбрајт, Клинтонов амбасадор у Хрватској и директни актер Олује, на чију ћемо се срамну улогу овде детаљније осврнути. Галбрајт је, иначе, главна фаца у овом филму, који је доказ да покретне слике одликује иманентна обмана, али да управо та особина медијума може да открије истину – када лаж постане неподношљива.
ЈАДНИ МАЛИ ХРВАТИ
Да је опсена претерала сваку сношљиву меру, потврђује и чињеница да је Галбрајт једини странац који говори у овом филму, у коме, иначе, концертира само увежбани хор повјесничара, новинара и часника нове НДХ на тему Олује као „велике хуманитарне акције за спасавање становништва Бихаћа од сигурног геноцида већих размера него оног у Сребреници“, „библијске приче о Давиду и Голијату која се остварила“ (ко је овде био Давид а ко Голијат?), „правог испуњења мировне мисије Уједињених нација без кога не би било Дејтонског споразума“, чиме је Хрватска „заслужила највеће признање међународне заједнице, ако не и Нобелову награду за мир“! (Анте Назор, повјесничар и равнатељ документационог центра домовинског рата Хрватске). Ово пропагандно лудило шири се до неслуђених размера. Највеће етничко чишћење у савременој историји (више од 250.000 прогнаних из својих домова плус неколико хиљада побијених цивила, отета и спаљена имовина, која је вековима стицана, и преко две стотине уништених православних храмова и манастира) проглашава се највећим достигнућем миротворства!
Јадни мали Хрвати, којима је ускраћано свако право на обрану, појавили су се у улози библијског дива (однос снага у Олуји био је 7:1 за Хрвате, а да не говоримо о комплетној логистици највеће војне силе света, њеном ваздухопловству и командном кадру, који је, у ствари, руководио Олујом). Тако се међу Кнезовим хористима појавио некакав Биненфелд, наводно представник јеврејске заједнице у Хрватској, који испева оду о агресији Срба према Јеврејима (!?) и до земље се клања Туђману и Готовини што су повели велику битку за – јеврејски народ! „То је историјска истина, коју треба поновити хиљаду пута. Зато јеврејска заједница има велику веру у хрватску државу, а Хрватска може бити поносна на своју обрану јеврејског народа“ (од кога? – прим. Б. З). Наравно да је ова сулуда измишљотина упућена пре свега америчкој популацији јеврејског порекла, која је бројна и веома утицајна, без обзира што водећи јеврејски историчари геноцида, попут порфесора Гидеона Грајфа, који Јасеновац сматра балканским Аушвицом, не налазе ни трага оваквој појави. Тешка хипотека геноцида над Србима 1941-1945. лежи и данас на хрватском срцу и они ће учинити све да је сакрију или барем релативизују измишљањем српских ратних злочина у новим масовним сукобима. Зато се о Олуји уопште не говори као хрватској агресији на заштићену зону Српске Крајине (УН КРО), са Книном као главним циљем, него као „хуманитарном“ пробоју опсаде Бихаћа и „ослобођењу“ овог града у Босни, дакле у другој независној и сувереној држави, преко које је остварен главни Туђманов војни и политички циљ садржан у „Брионском наређењу“, које смо сви чули по сто пута: „да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити мора капитулирати у неколико дана“.
ДИПЛОМАТСКА ХУЉА
Главну улогу у овој злочиначкој работи одиграо је поменути Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, кога је један амерички новинар рељфно описао као „дипломатску битангу“ чија „каријера више личи на неки филм агента 007 него на пут било ког нормалног дипломате“ (Andy Bromage : The Rogue Diplomat, „Seven Days“, 28. март 2012) . Њега је Бил Клинтон поставио на ово дипломатско место са циљем да по сваку цену спроведе у дело план уништења српског народа западно од Дрине тако што ће војнополитички ујединити Хрвате и Муслимане, а онда прво ликвидирати Републику Српску Крајину (Книн), па затим Републику Српску (Бањалука). Овај план почео је да енергично спроводи Галбрајт уз свесрдну помоћ бонског амбасадора (остале земље Запада, као и Савет безбедности УН били су на почетку веома уздржани према овој демонској замисли, па су се на једној страни нашли само САД и Немачка, а нда другој сав „други свет“), тако што је организовао сусрет Туђмана и Изетбеговића у Сплиту 22. јула 1994, дан после тешког пораза Дудаковићевог 5. корпуса Армије БиХ на путу Цазин-Бихаћ. Тада је Галбрајт смислио и написао тзв. Сплитску декларацију (пуним називом: Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона од заједничкој одбрани од српске агресије), коју су свечано потписали Туђман и Изетбеговић. Тим документом се „позивала војска Хрватске да војно интервенише у Босни и Херцеговини, посебно у опсади Бихаћа“. Ево како у филму то описује сам Галбрајт : „Постигнут је споразум о заједничкој војној акцији (joint military action) између Туђмана и Изетбеговића (други део Муслимана, под Фикретом Абдићем, у тзв. Цазинској републици, борио се тада на страни Срба – прим. Б. З). У декларацију сам укључио текст којим БиХ формално тражи помоћ Хрватске у одбрани земље. Зашто? Зато што то оправдава директну интервенцију у БиХ, пошто по међународном праву једна држава не може ступити на тле друге државе осим ако није позвана неким формалним актом, што проистиче из права на самоодбрану. Оно што нас је највише занимало је окончати рат у Босни и спасити град Бихаћ са 160.000 људи од чега 40.000 муслиманских дечака, који су били пред геноцидом.“ Тако је настала ова „дипломатска вратоломија“ која би, да није имала језиве последице, била трагикомична. Али је обезбедила „легални“ упад усташа у Бихаћ и затварање обруча око Книна недељу дана пре почетка Олује. Све је то припремано готово две године од када је Клинтон применио политику САД према рату на тлу бивше Југославије и решио да се отворено умеша у сукоб против Срба, а на своју страну привуче и цео Запад. Његови поверљиви људи Холбрук, Галбрајт и други бацили су се на извршење тог задатка.
У међувремену до детаља су разрађени војни планови за Олују. Пентагон је у вароши Александрија у Вирџинији (у својој непосредној близини) основао приватну фирму под „неутралним“ називом Military Professional Resources – MPR – са преко 3.000 запослених (од чега 340 бивших амерички генерала и виших официра), неку врсту војног think-tank-a, чији је једини задатак био да стратегијски, тактички и логистички осмисли Олују. Годину дана пре Олује с овом фирмом хрватска влада потписује детаљан план акције под шифрованим насловом Демократски транзициони програм, којим су до детаља предвиђене четири фазе здруженог војног удара на Републику Српску Крајину. Галбрајт је имао комплетан увид у ову доктрину, којом се, у ствари, спроводило у дело Клинтоново наређење и сва сценарија ратног сукоба између 120.000 хрватских одлично опремљених и наоружаних војника и мање од 50.000 рајинских бораца, развучених на борбеној линији од око 700 км, са наоружањем бивше ЈНА. Већ првог дана Олује амерички авиони без ознака уништили су оба расположива радара српске војске, прецизно и на основу сателитских снимака америчке војске. А затим се сила МПР концентрисала на једину авио-базу у Удбини. Олуја је само чекала на уговорени знак из Вашингтона.
„Када сам примио поруку коју сам очекивао и желео“, наставља Галбрајт, „јавио сам председнику Туђману да се САД не противе војној операцији како је замишљена. Ми ценимо вашу вољу да потрошите ваше драгоцене људске животе и пролијете крв за ослобођење Бихаћа (Книн се уопште не спомиње јер је спадао у заштићену зону УН – КРО – прим. Б. З!). Али вас упозоравам да ако ствари не пођу добро, немојте од нас тражити помоћ. Остаћете сами. Та порука је тако написана како сам саветовао. Рекао сам: ‘Ово није зелено светло’. Председник Туђман је одговорио: ‘Да, знам да није зелено светло’. Али, наравно, било је зелено светло!… Заузимањем Книна и Бањалуке дошло би до дефинитивног пораза фашистичког српског режима у Босни, који је вршио геноцид. Дакле, не би било никаквог Дејтона, не би било поделе Босне, догодио би се одлучан пораз злочиначке и фашистиче (српске – прим. Б. З.) стране.“
Овде се добро виде прави Клинтонови циљеви. Али ствари нису ишле како је планирано. Хрватска војска заузела је Бихаћ и Книн и одмах затворила целу Крајину па започела са репресалијама и терором над крајинским Србима. Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију у којој се од Хрватске тражи да моментално заустави све војне активности (11. августа 1995.), ЕУ је замрзла програм помоћи, а цео свет видео је масовни егзодус Срба. Русија се дефинитивно пробудила; Јељцин је одмах повукао све санкције против СР Југославије и најавио нове кораке. Могло би се рећи да је долазак Путина од овог тренутка постао неминован. Република Српска спремила се за одлучну одбрану своје територије. Акција се морала зауставити. „То је била тешка одлука и зато смо Холбрук и ја одлучили да се држимо датих инструкција. Отишли смо Туђману и затражили да обустави напредовање, да не осваја Бањалуку. Данас, после свих ових година, нисам сигуран да је то била права одлука“. Данас, после свих ових година, такво мишљење још постоји у врховима Бајденове администрације и све што се догодило и што се догађа води нас поново на Клинтонову ратну политику мешања и грубе силе, уцена и ултиматума, Холбрукове и Галбрајтове силеџијске дипломатије – само што данас свет више није онај из 1995. године. Агресија НАТО-а из 1999. дефинитивно је отрезнила Исток и данас имамо нови свет. О свему томе у овом филму нема ни речи.
АВГАНИСТАНСКИ ПОУЧАК
Дипломатија зла и намештаљки сломила се и о Галбрајтова леђа. Сви његови модели „прљавих игара“, а то ће рећи укупне америчке спољне политике Клинтоновог доба пропалу су у Авганистану, где се Галбрајт нашао на дужности помоћника специјалног изасланика Уједињених нација Каја Ејдеа, 2009. Ту је покушао да утиче на изборе за авганистанског председника Карзаија и да доведе америчког пиона Ашрафа Ганија, али је генерални секретар Банг Ки-Мун прозрео његову ујдурму и смени га после непуних седам месеци. Цела америчка политика у Авганистану доживела је тотални слом управо због дугогодишњег, бахатог уплитања у унутрашње ствари земље, а Ашраф Гани је морао безглаво да бежи последњим хеликоптером у Узбекистан, са америчким псаошем у џепу, као својом једином имовином. Цео срамни дебакл највеће силе света у Авганистану резултат је једног, слободно можемо рећи, галбрајтовског модела спољен политике – дрског и пристрасног мешања у унутрашње ствари суверених земаља – који би се могао назвати авганистански поучком. Зато је осрамоћени Галбрајт дигао руке од дипломатије и покушао да мува нафтом као „пословни човек“ и добровољни сарадник курдинстанских побуњеника „за слободу и независност Курдистана“(посао у коме је имао драгоцена искуства на Балкану!) за противвредност од преко 100 милиона петродолара, али су у Сирију ушли Руси, а Турска чврсто задржала свој део. Сада Питер Галбрајт, олињали доајен старих ратних игара, крцка пензију сенатора у Вермонту и сећа се своје Олује. Можда се и нада каквом повампирењу у духу Бајденовог „окретања листа“ на Балкану, чему, на крају крајева, служи и овај филм.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Преузето из штампаног издања недељника Печат, број 696, од 31. децембра 2021. године
Be First to Comment