Press "Enter" to skip to content

„Голи оток” у времену

Пише: Јелена Лукић

Да ли логор „Голи оток” заслужује заборав? Налази се у Западном делу Хрватске на Јадранском мору. Од камених стена са минималним животом самим именом одражава језу! Ни приближну злу које су политички затвореници доживели.

Затвор Голи оток — Википедија, слободна енциклопедија
Фото: Printscreen/YouTube

Почнимо од почетака тог страдалног места.

„Голи оток” првенствено су користили за време Првог светског рата Аустроугари, довозивши Русе са Источног фронта као заробљенике. Након оснивања Информбироа иубрзо једног “историјског НЕ Стаљину од стране Броза” Моша Пијаде и Кардељ, предлажу „преваспитавање” неподобних. Стаљиниста, националиста, оних који су послати на школовање у СССР и понеког демократе тог времена.

Фото: Printscreen/YouTube

Логор је основан 1949. године и као такав радио је све до 1956., након чега га преузима СР Хрватска као затвор за затворенике који су починили тешка кривична дела. Затворен је 1988. године. Логор за жене се налазио на острву Св. Гргур.

Када су комунисти схватили да методе мучења у Билећи, Сремској Митровици, Рамском Рту, Главњаци и Бањици нису довољне, одлучују се за „Голи оток” чији је званични назив био „Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено корисним радом”! Јер, како би другачији назив и могао бити зла и казне, на чије се одслуживање ишло без суђења, без пресуде?! Довољан је био виц политичке садржине а против комуниста, да би се завршило на том отоку!

Циљ „преваспитавања” се постизао:

  • Признањем,
  • Покајањем (што је било учење где се то „грешило”).

Покајање је значило да се поднесе физичко, ментално и морално страдање „заблуделих синова и кћери”. За циљ није имало убијање логораша, већ њихово понижење, тиме сламање свега човечијег и повратак у друштво.

Физичко кажњавање почињало је пристизањем на оток и проласком кроз шпалир логораша. Батинање, пљување, вређање. Они који су се „истакли” током тог „шпалира” бивали су „награђени” тако да у једном моменту удбаши више нису били чувари, већ сами логораши. Преживевши страхоте, а страхом вођени постајали су бруталнији и од самих удбаша. Временом шпалир је постајао све дужи, па је достигао  дужину од чак 2км тако да га појединци нису ни преживели.

Фото: Printscreen/YouTube

Свакодневни тешки физички рад у каменолому уз минималну исхрану, доводио је логораше на ивицу смрти. Међутим ЖЕЂ је била та која их је убијала. Умирали су у агонији лудила, и ако се вода налазила недалеко од њих.

Оне мало тврдоглавије су подвргавали „Шпанском пливању”. Метода коју је и Инквизиција користила током испитивања, трудећи се да испитаник не умре, али да буде престрављен на смрт. Дакле логораш би био постављен на сто леђима, главе која виси ван стола. Један удбаш, а касније „ревидирани” логораши, би га ухватили за главу запушивши му уста. Други би му у ноздрве сипао воду до ивице дављења, јер вода одлази парво у плућа. Страх који је производила ова метода, описао је један логораш након разговора са другом:

„Друже преживео си, не бој се, готово је.”

„Страх ме је.”

„Али нема више чега, издржаћемо.”

„Страх ме и јесте да ћу преживети!”

Такође један метод преузет управо од Совјета, била је шипка стављена на стомак логораша, а кроз њу пуштен пацов, заробљен, почео би да тражи „излаз” кроз трбух. Или неспавања по неколико дана која су људе доводила до самог лудила и признања свега им стављеног на терет.

„Бојкот” психичко иживљавање се састојао у забрани сваког контакта са бојкотованим и по неколико месеци.

Фото: Printscreen/YouTube

Они које нису успели да сломе, чије мишљење и став, а ни дух нису сламали, завршавали су у „Петровој јами”. Најсуровијим условима за рад и преживљавање, из које најчесће живи нису ни излазили. Јама је добила име управо по логорашу Петру Комнениц.

Процене су да је кроз логор у тих седам година постојања прошло око 30 000 људи. По националности процентуално:

  • Срба 70%
  • Хрвата 16%
  • Словенаца 3,5%
  • Албанаца 3%
  • Осталих 7%
Фото: Printscreen/YouTube

Наравно да један текст не може описати све страхоте „Голог отока” али може сачувати догађаје од заборава.

Ту злу овог логора за логораше није био крај! Јер тако понижени, омаловажавани, сломљени, повратком су заувек били обележени као „голооточани”! Ти политички заробљеници, невини људи, људи који нису ни хтели ни дозволили да се забораве хрватски и муслимански злочини током Другог светског рата, били су опет кажњени.

Јер за ИСТИНУ се плаћа најскупља цена, за противуречје и неслагање, за стајање на пут лоповлуку.

Ауторске текстовe са портала Удружења “Српска Рамонда”, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе ћирилично писмо!

Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове Удружења “Српска Рамонда”. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без претходног упозорења.

More from Злочини над СрбимаMore posts in Злочини над Србима »

3 Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.