Press "Enter" to skip to content

ХЕРОЈСТВО НАНЕ ФАТЕ – ПОСЛЕРАТНИ ЏИХАД

Да ли рушење цркве у Коњевић Пољу представља истинску победу правде, или наставак џихада за који се залаже Мустафа Церић? Је ли Фату Орловић за борбу мотивисала жеља за том правдом, или за осветом? Чиме је заслужила статус хероја?


Пише: Филип РОДИЋ

Исламско предање каже – објашњавао је пре више од деценије у тексту за „Печат“ професор Дарко Танасковић – да је весник вере Мухамед муслиманским борцима који су се вратили из битке против неверника једном рекао: „Добро учинисте што из мањег у већи џихад ступисте.“ На њихово питање шта је то већи џихад, он им објасни: „За раба Божијег, борба против сопствених страсти.“ На основу овог и неких других извештаја о Мухамедовим поступцима и речима настала је линија тумачења у познијем исламу, према којој, заправо, џихад на првом месту и није „свети рат“ у буквалном смислу те речи. Танасковић је тада подсетио и на речи поглавара Исламске заједнице БиХ, реис-ул-улеме Мустафе Церића да је „мали џихад завршен пре више година и ми смо га, неки од нас су га, преживели“, те да „сад треба да поведемо већи, други џихад, интелектуални и образовни“.

Иако наизглед „умивенији“ и „толерантнији“ од оних који се веселе рушењу звоника, ни овакав став се не може баш оправдати. Значи ли то да је Зукорлић за растављање свих џамија подигнутих на темељима средњовековних српских цркава? А шта ћемо, онда, с минаретима на Аја Софији? Хоћемо ли ту цркву вратити православним верницима? Хоћемо ли подржати и екстремне Јевреје који захтевају да се сруши једно од највећих исламских светилишта, џамија Ал Акса, је је по њиховом предању направљена на месту у првом веку срушеног Другог храма?

„Ви, муслиманска заједница (Умма) широм света, помогли сте нам у мањем џихаду, а сад нам је потребна ваша помоћ у овом интелектуалном.“

Из реисових речи сазнајемо, тако, да је рат у БиХ за њега био џихад, што је само по себи корисно сазнање, али и нешто више и значајније, да за њега џихад, додуше онај „већи“, и даље траје, а данас се одликује и у дугогодишњој „херојској“ борби Фате Орловић за рушење православне цркве која је три метра зашла у њену авлију у Коњевић Пољу, надомак Сребренице, и њеној славној победи крунисаној егзалтираним усклицима среће док се звоник разбијао о земљу. Усклицима на каквим би им позавидела и сестра док жени брата. А мишљење Мустафе Церића је за „Нана Фату“, како сазнајемо од ње саме, од пресудног значаја. Тиме се, онда, може објаснити и њено одбијање врло великодушних понуда Српске православне цркве међу којима је, према неким наводима, била и она да јој се у замену за три метра њене авлије у Коњевић Пољу купи стан у Сарајеву.

ТУЂА ЗЕМЉА Ни бивши муфтија, а данас народни посланик у Скупштини Републике Србије Муамер Зукорлић, не може да схвати да се неко радује рушењу неке светиње. „Не могу да разумем било којег човека, верника, да се радује рушењу једног верског објекта“, рекао је он на Радио-телевизији Србије поводом овог догађаја. Овај његов став је беспрекоран, баш као што је беспрекорна била и његова одбрана традиционалних вредности у Скупштини Србије током дебате о скарадним законима о родној равноправности и забрани дискриминације из кухиње госпође министарке за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордане Чомић.. Хвала му и на једном, и на другом.

Није спорно ни што је рекао да „не може се градити верски објекат, нити било шта на туђој земљи, као ни то што верује да се џамија не сме градити на земљи која није муслиманска, а камоли која је туђа. Спорно је међутим, што је мало лицемерно чути тако нешто из његових уста и то не због тога што има озбиљан проблем с нелегалном градњом свог Факултета за исламске студије у Новом Пазару него и због те приче о „муслиманској земљи“. Боље би било да то питање није потезао, јер како су иједан педаљ или било која три метра земље у Европи постали муслиманска земља? Џихадом. Лепо је то што се Зукорлић противи рушењу цркве, али је мало несмотрено што мисли да ју је требало „циглу по циглу“ растављати и премештати. Иако наизглед „умивенији“ и „толерантнији“ од оних који се веселе рушењу звоника, ни овакав став се не може баш оправдати. Значи ли то да је он за растављање свих џамија подигнутих на темељима средњовековних српских цркава? А шта ћемо, онда, с минаретима на Аја Софији? Хоћемо ли ту цркву вратити православним верницима? Хоћемо ли подржати и екстремне Јевреје који захтевају да се сруши једно од највећих исламских светилишта, џамија Ал Акса, је је по њиховом предању направљена на месту у првом веку срушеног Другог храма?

Ко се радује, а ко не рушењу цркве: Муамер Зукорлић и Мустафа Церић – Фото: sandzakhaber.net

Не верујемо да се Зукорлић залаже за оваква решења, па би због тога смисленије било да је покушао да утиче на свог пријатеља и некадашњег духовног вођу Мустафу Церића и „Нана Фату“ да прихвате неки компромис, на пример тај стан у Сарајеву, и омогуће очување цркве којом је, ту нема спора, захваћено три метра њеног земљишта, што се објашњава немогућношћу увида у катастарске податке у време када је она грађена 1998. године. Ако јесте покушао, хвала му и на томе, а ако није, можде неки следећи пут да изведе оних својих пет хиљада људи којима је претио српским властима ако покушају рушити његов нелегални објекат у Новом Пазару и, попут митрополита Амфилохија који је штитио београдску Бајракли џамију док су српске цркве гореле на Косову, заштити неку угрожену православну светињу. ТИме би више него само лепим речима подстакао и Србе да евентуално стану у одбрану неке од џамија изграђених на „џихадом“ (цитирамо Церића) освојеној српској земљи попут оне краља Фахда у Неџарићима у Сарајеву, или оних у Крижевићима у општини Олово, Ноћајевцима код Ступара, Врапчићима код Мостара, или Раковици код Сарајева (по подацима Зворничко-тузланске епархије).

ЈУНАШТВО БЕЗ ЧОЈСТВА Да узмемо и да су потпуно чисти аргументи да је црква морала бити срушена због та спорна три метра (чисто правно, али не и људски), поставља се питање због чега се од Фате Орловић прави неки херој епских размера. У чему је то њено херојство да се о њој снима чак и филм под називом „Нана Фата – босанска хероина“? Због чега је у звезде кују не само „бошњачки“ медији него и неки „српски“ из Луксембурга? да ли ико може, евенутално, да падне на причу како се „једна сирота обесправљена бакица изборила за правду спрам читавог система“? А да уопште није (мање, или више метафорички) иза себе имала Шесту флоту и остатак НАТО-А?

Не би ли веће јунаштво било да је „Нана Фата“ потрошила 15 минута, пола сата, сат дан покушавајући Абида и Муриза да убеди да не иду на крвави Божић у Кравицу? Не би ли заиста херојски чин био да је стала пред Орића и рекал му да не иде да убија њене српске комшије? Или пред Елфету Весели да је спречи да оде у Доњу Каменицу и закоље једанестогодишњег Слободана Стојановића?

Луксембуршка „Нова Ес(Ес)“ тако под насловом „Бака Фата: Побили јој најмилије, саградили цркву у авлији“ пише: „Муж и 20 чланова шире породице су јој убијени, а она је прогнана заједно са својих седам синова. Српска православна црква је уз све то у башти њихове девастиране куће 1998. године изградила богомољу. Фата орловић (78) постала је симбол борбе за повратак прогнаних у прератне домове, али страдање Бошњака у источној Босни, где су снаге босанских Срба починиле најгоре ратне злочине, укључујући геноцид у Сребреници 1995. године“. Стан’те мало. Побили најмилије, па саградили цркву у авлији? Једни те исти? Значи, СПЦ је учествовала у убијању и прогањању Муслимана/Бошњака? СПЦ је, дакле, злочиначка организација? Па мало је, онда, срушити им цркву, зар не? Да ли „Нова“ онда, за разлику од нас (и то упркос томе што је Церић рат у БиХ проглашавао за џихад, за разлику од великодостојника СПЦ), сматра да је Исламска заједница клала Србе у Кравици и одсецала им главе у Завидовићима?

Него шта ћемо с тим мужеме и 20 чланова шире породице? У књизи „Босанска књига мртвих“ Мирсада Токаче у издању Истраживачко-документационог центра Сарајево налази се 11 Орловића међу којима су двојица (Орловић Абид од оца Абдулкадира и Орловић Муриз од оца Мухарема) погинули у крвавом нападу на село Кравица, на православни Божић 1993. године. Један Орловић (Сенахид од оца Шахина) погинуо је 8. августа 1992. у борбама са српским снагама, док се сви остали воде као „цивили“ убијени 11. и 12. јула 1995. године. Значи макар тројица од те двадесеторице нису Срби (и СПЦ) побили на правди Бога, него су погинули у борбама, од чега двојица током, да цитирамо „Нову Ес“, „једном од најгорих ратних злочина“ у којем је најмлађа жртва Владимир Гајић имао само четири године, а најстарија Мара Божић имала 84 године. Статистички је немогуће да су губици породице Орловић у нападу на Кравицу износили 100 одсто, што значи да су и неки од осталих Орловића учествовали у том покољу, али и у другим гнусним злочинима које су снаге предвођене Насером Орићем починиле у околини Сребренице и преживели до тог јула 1995. године и буду убијени као „цивили“.

Један оброк много наде

Није поента да доказујемо да чланови шире породице Фате Орловић нису били баш тако невини као што их представљају, нити одговор на и питање стварних мотива због којих се „Нана Фата“ борила да црква из њене авлије буде срушена. Сада је главно питање из чега је истински саздан тај њен хероизам због којег је медији кују у звезде. Не би ли веће јунаштво било да је „Нана Фата“ потрошила 15 минута, пола сата, сат дан покушавајући Абида и Муриза да убеди да не иду на крвави Божић у Кравицу? Не би ли заиста херојски чин био да је стала пред Орића и рекал му да не иде да убија њене српске комшије? Или пред Елфету Весели да је спречи да оде у Доњу Каменицу и закоље једанестогодишњег Слободана Стојановића? Зар то не би био истински херојски акт раван ономе који упорно приписују Срђану Алексићу из Требиња? Не. Њој се стату хероја приписује јер се двадесет и нешто година славно борила против једне богомоље, иако је ћутала пред овим и многим другим злочинима. У томе медији, укључујући „Нову Ес“, виде херојство. Видети у тој борби херојство је исто као и видети помирење у рушењу цркве, а помирење и живот у добросуседским односима им је, кажу, циљ.

Када се дан после рушења пробудила и с одушевљењем констатовала да „нема цркве“, и пошто јој имање, срце и душа више нису „скучени“, Фата је могла да у миру седне и попије како је рекла „најслађу кафу у својој кући“. Уживање, међутим, није дуго трајало, је јој је већ наредног дана позлило па је корала бити пребачена у болницу у Тузлу. Да није победила, можда би се неко помолио за њено здравље з цркви у Коњевић Пољу.

Придружите нам се на Виберу

Преузето из штампаног издања Печата од 11. јуна 2021. године

More from РеакцијаMore posts in Реакција »
More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.