И кад нам сруше последњи зид, Ишчупају срце, замагле вид, И када сунце престане да сија, Космет ће и тада бити Србија! Нема предаје!
Прво сте, као сточари који прате своју стоку, дошли у наша села и настанили се међу нама. Није било проблема јер смо делили веру, а наш језик сте научили брзо. Живели сте дуго међу нама. Упознали сте нас. Знали сте наше врлине и мане, и оно још битније, знали сте да их искористите против нас. Затим су, у својим сјајним оклопима и уз повике о џихаду, са другог континента дошли неки освајачи. Дуго смо им се опирали, док нас нису коначно сломили и покорили.
Ви сте примили њихову веру. Почели сте да живите као они. Угледали сте се на њих. У њиховом поретку сте се снашли одлично и лукаво сте осигурали свој, тада још малобројан народ. А ми смо били глупи. Часни, али глупи. Непрестано смо се бунили њиховој власти и дизали смо буне које су унапред биле осуђење на пропаст.
Ви сте то посматрали. Посматрали и учили. А кад смо ми бежали у избеглиштво са своје земље, тад сте, као повлашћени слој и као повлашћена класа која је добила привилегије јер је прихватила туђинску веру, уграбили своју прилику.
Масовно сте се населили на празну земљу. На којој никада нисте припадали. Вера вам је налагала да имате мноштво деце, и ви сте тим својим масовним рађањем потискивали оно мало јада, чемера и беде што је остало од нас на нашој земљи. Стрпљиво сте чекали тренутак. А док сте чекали, уживали сте све могуће привилегије као повлашћена класа у туђинском царству.
Ми смо, као нижи слој, били присиљени да ћутимо и да то трпимо. И да бежимо на север након сваке неуспеле побуне у нашим крајевима. Никад нисте престали да долазите. Насељавасте наше градове и око њих градисте своја села, која су временом, полако али сигурно, постала бројнија од наших.
Тиха вода брег рони. Тако сте и ви, попут воде која пробија стену, заузели нашу земљу без да сте прстом мрднули. Заузели сте је размножавањем. Ваша деца су постала много бројнија од наше и деца ваше деце су била бројнија од наше. Ми смо наивно гледали на вас као неку бенигну појаву, као неку сушу, или можда глад, која мора да наиђе, са времена на време. Али која сасвим сигурно оде, исто тако брзо и изненадно као што је дошла.
Ви нисте отишли. Остали сте ту, на нашој земљи. Кад смо коначно ослободили ту земљу од туђинске окупације, дочекали сте нас љуто и бесно. Тад сте нас већ увелико мрзели. Увелико сте гледали на нашу земљу као на своју, на наше куће као на ваше, на наше светиње као на своје. Али ми то разумемо. Да бисте лакше заузели нашу земљу, морали сте да нас замрзите. Тако вам је било лакше да нас терате, да нас истребљујете, да нас уништавате и да насељавате празну земљу, коју смо претходно ми насељавали. Морали сте да нас замрзите, јер само је ваша мржња могла нас да истера са земље на коју сте попут роја скакаваца дошли. Као пошаст, заузели сте ту земљу, за нас свету, и никад нисте ни планирали да се вратите у своју постојбину.
Затим су дошле нове туђинске окупације. Ми смо се, наивно и неискусно, али јуначки опет борили против туђина. Страшно смо у тој борби изгинули. А како и не би? Па нама је у генима да својом крвљу плаћамо цену слободе. Ви сте за то време, сад већ са великим искуством, лизали чизме новом окупатору. Он вам је омогућио да завршите своју експанзију на нашој земљи. А ми смо вас опет ослободили. Опет смо дозволили ваше постојање на нашој земљи, а ви сте ћутке то прихватили. Ћутали сте, али су ваше мисли биле довољно гласне. Морали сте да завршите вишевековни процес окупације територије и тако ударите нашем народу последњи ексер у мртвачком ковчегу.
У јеку распада државе, за коју смо наивно дали безмало 3 милиона душа, ви сте стрпљиво чекали свој тренутак. Затим сте се, док смо били најслабији, побунили и отпочели џихад против нашег народа и наше државе И гле чуда, почесмо да вас побеђујемо. Наша храбра војска и тадашња полиција потискиваху ваше крвожедне терористичке банде дубоко у планине, на које смо ми некад бежали од страног окупатора. Своју неспособност да нас победите у оружаном сукобу сте искалили над нашим цивилима. Убијали сте их крвожедно и немилосрдно, као да су вам нешто скривили. То су били људи које сте први пут угледали онда кад сте их убијали. А ми смо вас на бојишту и даље побеђивали. Ваше терористичке банде нису имале ни теоретске шансе против наше славне војске. А затим сте у помоћ позвали новог, ко зна којег већ по реду окупатора који је нас уништавао са неба. Нису нам ни дали шансу да се одбранимо. Да су бар ишли копном, па да можемо да их убијамо као њихове дедове у ратовима које су покренули са жељом да освоје нашу земљу.
И, да би сачувала народ који нема везе са тим сукобом, наша славна војска се одатле повукла и била је принуђена да остави неколицину припадника нашег народа ту, вама на милост или немилост. Рачунали смо да ћете имати бар мало хуманости па да се нећете за своје сопствене. неуспехе светити недужном народу који се ту затекао. И, по ко зна који пут у вези са вама, нешто смо превидели. Мислили смо да заправо имате нешто људско у себи. Погрешили смо. Без рата, без оружаног сукоба, отерали сте те јадне људе који су ту остали јер нису имали куд а куће сте им запалили и њиве уништили. Наше светиње, старије од ваше народности, сте уништавали у жељи да затрете сваки траг нашег постојања на тој земљи. А ни мртвима нисте дали мира.
Уништавали сте наша гробља, ваљда у страху да неће мртви устати и почети да се бране. А свет је ћутао. На ваше варварско дивљаштво, свет је окренуо леђа. Још се усуђујете да нас кривите за сукоб који сте ви започели. Нас кривите за наше људе које сте убијали. Нас кривите, зато што смо ту некад постојали, а то смета вашим тврдњама да је све ово ваше јер није ваше. И никад неће бити ваше. Докле год постоји ова планета, та земља на којој тренутно живите ће бити наша. Она је увек била наша. Нема те силе која је може од нас отети. Не постоји довољно јак ударац који ће нас натерати да вам је предамо.
До сад смо правили грешке. Од сад ћемо поступати паметно. А ви лажите, кукајте и плачите вашим савезницима који су вас отровали како смо ми криви за сукоб. И они су вас прозрели. Дигли су вас до небеса, а пустиће вас чим добију прилику.
Ми ћемо седети, по узору на вас саме и чекати своју прилику. Прилику, не да се осветимо, већ искључиво да вратимо изгубљене ствари тамо где им је место. И кад нам сруше последњи зид, Ишчупају срце, замагле вид, И када сунце престане да сија, Космет ће и тада бити Србија! Нема предаје!
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Српска Рамонда
[…] И када сунце престане да сија, Космет ће и тада бити Срб… […]
[…] И када сунце престане да сија, Космет ће и тада бити Срб… […]