Српски манастири

Својим положајем на раскршћу Истока и Запада, Србија је одувек била место сусрета народа који су за собом остављали аутентичне трагове духовне културе. Међутим, оно чиме се Србија дичи, јесу њени манастири, од Студенице и Сопоћана до Пећке патријаршије, од фрушкогорских манастира до Манасије, Раванице и Жиче. Подизани током средњег века, ови манастири и данас сведоче о успону и паду српског царства, а затим и државе. Градили су их владари у славу свецима, али и као своја вечна коначишта.
 
Српски манастири се одликују богатим и репрезентативним фрескама и зидним сликарством. Прве композиције доминирају монументалношћу и једноставношћу линија. Фреске су приказивале животе светаца и ктитора тих задужбина. Једна од најпознатијих фресака је Бели анђео, део веће композиције из цркве Вазнесења Христовог у манастиру Милешева, коју је УНЕСКО ставио на листу светске заштићене баштине. Та фреска послата је у свемир као представник културе становника планете Земље.
 
Владари средњовековне српске династије Немањић подигли су неке од најлепших манастирских комплекса, међу којима је засигурно најзначајнији Хиландар. Стефан Немања са синовима, монахом Савом и Стефаном Првовенчаним, подигао је манастир Хиландар у 12. веку 1198. године.
Хиландар је један од највећих српских православних светиња, које се налази на северном делу Свете Горе, монашке републике са 20 великих манастира, смештеној на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој. Манастир Хиландар се налази на листи светске баштине организације УНЕСКО.
 
Архитектура српских средњовековних манастира показује нарочиту разноврсност. Током 13. и делом у 14. веку грађене су репрезентативне цркве, у чијим се pропорцијама, декоративној обради фасада и у скулптури осећа романички утицај, а оне су (Студеница, Бањска, Дечани, Градац, Ариље, Милешева, Сопоћани…) сврстане у рашку градитељску школу. Прву половину 14. века обележила су изузетна градитељско-сликарска остварења подигнута у време владавине краља Милутина (Грачаница).

После 1371. започиње посебан архитектонски стил моравске градитељске школе, са полихромним фасадама и декоративном пластиком, који се развио у долини Мораве (Раваница, Лазарица, Лјубостиња, Каленић…).

Средњовековни манастири и цркве нису само предели Србије, већ предели српске душе, али и својеврсне сликарске галерије. Фреске и иконе из српских цркава значајно су благо у културно-историјском наслеђу Србије.
 
Због архитектонских особености, скулпторалних украса, фресака, икона, рукописних књига, бројних дела примењене уметности, манастири Србије привлаче пажњу и туриста и стручњака за средњовековну уметност.