– Кад су је одвојили од мене, плакала је и вриштала. Била сам немоћна да било шта урадим. Док ју је силовао први човјек, била је свјесна. Под силом друге двојице, изгубила је свијест. Није се чула – кроз сузе каже Мирјанина мама Радмила
Године 2012. у главној сарајевској улици, у знак сјећања на убијене Сарајлије, постављен је перформанс, низ од 11.541 црвене столице. Тај број убијених Сарајлија податак је Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем челу је господин Мирсад Токача. Тог дана у свијет још једном је отишла слика о страдању грађана Сарајева који су убијени у ‚‚српској агресији на Босну и Херцеговину”. Сви свјетски медији пренијели су слику ‚‚Црвене линије”. Случајно или намјерно, медији се нису бавили разврставањем људи по основу извршилаца убиства, односно зараћене стране која је одговорна за смрт одређеног лица. Све српске цивилне жртве страдале од стране припадника такозване Армије РБиХ, како на територији Сарајева под муслиманском контролом, тако и на огромној територији некадашњег Српског Сарајева, свијету су представљене као жртве ‚‚српске агресије”.
‚‚Црвена линија“ једино је мјесто у Сарајеву на којем Мирјана Драгичевић није заборављена.
Празници су најупечатљивија слика дјетињства коју човјек памти. У ратним временима ти празници имају наглашенији значај. На првим линијама фронта, на мјестима гдје је људски живот свакодневно угрожен, то су можда и једини дани кад човјек осјети радост.
Радовала се Божићу, а дочекала је смрт. А није Азраел ту дошао ни случајно, ни изненада. Смрт су у Доњу Биочу са собом донијели припадници такозване Армије РБиХ. У Доњу Биочу, с намјером убијања, стигли су 28. децембарског јутра прве ратне године. Попустила је негдје српска линија одбране, те је муслиманским војницима био отворен пут ка убијању српских цивила.
Можда деветогодишња Мирјана и не би изашла из куће, можда би покушала да се негдје сакрије, да у дворишту није чула јауке своје баке и њене сестре.
– Кад су је одвојили од мене, плакала је и вриштала. Била сам немоћна да било шта урадим. Док ју је силовао први човјек, била је свјесна. Под силом друге двојице, изгубила је свијест. Није се чула – кроз сузе каже Мирјанина мама Радмила.
Након што су је пред очима њене мајке силовали, деветогодишњу Мирјану су убили. Смрт су намијенили и Радмили, али је она неком, како каже, несрећом, преживјела. Мислећи да су јој узели живот, наставили су с убијањима, пљачком и паљењем Доње Биоче.
Војска Републике Српске истог тог дана ослободила је насеље. Мирјана је сахрањена на локалном гробљу. Њена мама, која је због лијечења хитно превезена у Београд, није присуствовала сахрани.
Доња Биоча (општина Илијаш, данашња Жупанија Сарајево), Дејтонским мировним споразумом, припала је Федерацији Босне и Херцеговине. Није било суђено да Мирјана поживи тамо гдје је рођена. Није било суђено ни да почива у том крају. Њено гробно мјесто скрнављено је више пута, те је Радмила одлучила да Мирјанине посмртне остатке пренесе у Републику Српску.
Само на подручју сарајевске општине Илијаш, од посљедица гранатирања и снајперског дјеловања, убијено је 124 српских цивила. Кад бјелосвјетски бандитски медији и њихове сарајевске колеге говоре о „агресији на Босну и Херцеговину“, подразумијева се да не мисле и на агресију на српски народ Српског Сарајева. Када говоре о патњи становништва на обалама Миљацке, подразумијева се да не мисле на терор који је од стране припадника такозване Армије РБиХ доживио, и у врло честим случајевима није преживио, српски народ.
Ваљда се подразумијева да за Мирјанину смрт, као и за смрт хиљада сарајевских Срба, никад нико није одговарао. Штавише, злочинци су награђени. Све њихове жртве приписане су ‚‚српској агресији на Босну и Херцеговину“.
На подручју некадашњег Српског Сарајева, током посљедњег рата, убијено је преко 120 малишана српске националности.
Њихових имена на споменку убијеној дјеци Сарајева, подразумијева се, нема.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
П. К.
Извор: Сарајево на вези
Be First to Comment