На данашњи дан током битке за Кошаре, на Опљазу погинули су водник Васојевић, војници Божић, Бјелобрк, Богосављевић Предраг и службени пас мајор Листер
Погинули су када су их на превару преобучени у наше униформе убили шиптарски терористи. На коти 502, погинуо је војник Драган Милићевић Шумар док је својим саборцима држао одступницу како би се извукли из шиптарског обруча. У рејону карауле Морина, страдала су три војника Поповић, Илић и Богосављевић Иван у сукобу са шиптарским терористима који су их чекали у заседи док су носили муницију и храну за интервентни вод на првој линији.
Погибија петорице војника по уговору и добровољном служењу војног рока 30.септембра 1998. био је најтежи дан за 53.гб. Нажалост то бреме, преузео је 11. април, Васкршњи дан те године, дан када је осам српских соколова отишло у вечност.
Слава им!
ИВАН ВАСОЈЕВИЋ
Васке је рођен у Сјеници 11.02.1975, где је завршио и основну и средњу школу, математички смер. Иван никада није носио сат, живео је пуним плућима, као да отима сваки минут. Био је омиљен, висок, харизматичан, насмејан – увек окружен девојкама! Волео је да попије да се провесели, да игра баскет са другарима…
На служење војног рока одлази у децембру 1993. у Кумбор, тада је имао 18 година. Касније завршава Војну школу за подофицире везе у Београду. Како је завршио школу почиње да ради у 398. пуку везе у касарни Крчагово, Ужице. Био је командир одељења везе, војници под његовом командом су имали само речи хвале за њега.
1998. године га упућују на курс за шифрера, а пред крај исте године је упућен је на испомоћ Приштинском Корпусу, 53. гранични батаљон, гарнизон Ђаковица. Распоред који је добио у Ђаковици била је караула Кошаре.
У фебруару 1999. године пар дана пред свој рођендан долази кући, али као и увек, журио је да обиђе све и да се види са свима. Стигао је и до Београда да се види са девојком… Када је дошао са карауле кући, био је насмејан али му се у очима видела страхота коју је преживљавао доле са осталим војницима. Стално је помињао „неког” вучјака којег је водио у патроле, чувени мајор Листер.
O Листеру је причао као о неком човеку, да је тај пас посебно реаговао на његов глас/команду, били су јако блиски. То је по свему судећи нека посебна љубав, били су заједно до самог краја.
МАЈОР ЛИСТЕР
На караули Кошаре, су сви били сјајни пси (Нез, Црни, Максимилијан…), али Листер је био синоним за достојанство, храброст и оданост. Ово је прича о псу који је својим завијањем заувек оставио печат пријатељства и саборништва.
Био је омиљен међу војском, и врло препознатљив по томе да не воли друге псе. Али његове очи су октривале велику љубав према људима и војницима, колико год је он то хтео да сакрије. Чин мајора је добио због изузетно добро извршених задатака, откривања, заплене наоружања, па и неколико убистава шиптара у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима. У служби Отаџбине, још од ’92, несебично је давао своје тело и свој ум.
Иако мирнодопски, услови на граници, и сама служба је била најтежа, поготово када су Проклетије у питању.
Постоји прича да је ’95, својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља, наиме једно вече је војска копала рупу у коју би затрпавали смеће, и одједном је у мраку захушкало нешто, на шта је војска тада била убеђена да су људски кораци, упереним пушкама ка том месту уз повике „Војска Југославије стој!”, нико се није одазивао, Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није попео на задње две ноге (што је био знак да је животиња), него му се длака накострешила дуж кичме, али није режао као обично и померао уши да би дао знак да је човек… Војска је због њега остала прибрана и није припуцала, па је бљесак логорске ватре открио да су то заправо мечићи и мечка, који су хвала Богу наставили својим путем…
1998. слична ситуација код граничног камена Ц4 у правцу карауле Морина, са својим керовођом, Листер је кренуо у патролу, па се попео на две ноге, у том тренутку је искочио медвед, и Листер није ни зацвилео ни залајао, тако је обучаван да не одаје свој и војников положај, медвед их је видео али је због Листеровог држања само,уз крике, протутњао даље…
За време ратног стања, никада није био уплашен, чак ни поред онолике артиљерије и авиобомби, достојанствено је држао положај. На команду „чувај”, лицу које је чувао ни Ђаво није смео прићи. Поред неколико убистава које је имао за време своје службе, када год био прошао на том месту где је задавио терористу, ту би се узнемирио, режао и залајао пар пута. Команда „Листер НАПРЕД!”, без поговора је ишао 50м напред и гледао лево – десно, мува му није могла промаћи на стотине метара, а ако му ветар служи, поред оштрог вида, њушио је и на километре.
Последњи пут је зацвилео на Васкрс 11. априла 1999. до краја одан уз свог тадашњег водника Васојевића „Јагуара”, остао је до самог краја, у тој акцији на Опљазу, код Мусине Куће, гину у првом рафалу: Предраг Богосављевић, Миленко Божић, Дарко Бјелобрк, Јагуар и Листер…. Први рафал их је пресекао, друго одељење је чуло Листерово завијање, следећи рафал када је уследио више се ништа није чуло…
Људина Листер, анђео чувар, вечни граничар, вечни део Србије, парче територије, он је био све, завијање у коме бесмртност надглашава безумље.
Поред многобројних апела за споменик палим момцима са Кошара, у Истанбулу постоји биста кучета и мачета како спавају заједно, што је симбол за слогу. Онда био споменик момцима са Кошара требао да буде симбол за слободу овог народа, слободу и пркос.
Листер свакако заслужује бисту.
Упркос питањима сестре да ли баш мора опет да се враћа на караулу, да ипак може да остане код куће, дочекао је Иванов одговор:„Какав бих ја то човек био када бих остао?! Ко ће да чува ону децу доле!?” – ту се свака прича на ту тему завршила.
И момци из 53. граничног батаљона су га волели, њих је савесно водио, био је ту најстарији и по чину и по годинама. Тако га и описују његови војници, које је сачувао све до једног на Велики Петак 09.04.1999. када се десио најжешћи напад на комплетан рејон Кошаре, и када се Јагуарово одељење нашло прво на испиту.
ЦРНИ ПЕТАК КОШАРЕ
Велики Петак 09. април 1999. године.
Између 04:30 – 05:00ч ујутру
Заседно место Ц3/6 дубинска заседа са изласком на граничну линију са Албанијом.
Само заседно место било је стотинак метара од граничне линије. На ивици шуме смо имали пар ровова одакле смо имали поглед на граничну линију – део Маја Главе и чистину која је водила до албанске карауле Падеж. Ноћу смо се спуштали у дубински део заседе која се налазила у шуми 100-150 метара испод, где смо постављали кружну одбрану (заседу) поред шатора.
Јутро након непроспаване ноћи у заседи понестало нам је воде. Хтели смо да пошаљемо млађу војску по воду, али Грубић их је зауставио. Погледасмо у Грубог изненађено, а он нам је одговорио: „Имам неки чудан осећај. Нешто ми не да мира. Идем ја по воду“. За њим су кренули Чкребо, који је понео снајпер, и Криви. Остатак је остао на заседном месту.
После неких двадесетак минута вратио се Криви и рекао да су опазили човека са моторолом близу граничне линије. Нас тројица: водник Јагуар (Васојевић), Дражић и Остојић кренули смо са њим да би се нашли са Чкребом и Грубићем остављајући седморо људи на заседном месту. У међувремену смо, системом везе, добили зелено светло из карауле да га пресретнемо. Предвођени водником Васојевићем, нас шесторица, пели смо се узбрдо по неприступачном терену држећи растојање од 9-10 метара. Када смо дошли до највише тачке почели су да пуцају по нама. Сви смо залегли тражећи заклон и притом формирали „потковицу” упадајући у непријатељску форму слова „Г”, на обострано изненађење. Као да су знали где нам је заседно место. На челу потковице, на том малом узвишењу које ми се чинило у борби као планина, били су водник Јагуар, Грубић и Чкребо, Дража испод њих лево, а Криви и Остоја десно поред једне огромне букве. Шума је врвела од непријатеља стапајући их са шумом. Да су терористи сачекали који минут да кренемо да се спуштамо, да нису били лаки на обарачу, вероватно би сви били мртви.
Били смо изнад њих и самим тим смо имали бољи стратешки положај и прегледност. Већина њих није успела да нађе никакав заклон, пошто су били на полу-отвореном напредовању директно (испод) испред нас. Почела је општа пуцњава и галама! Доста их је пало у том првом „сусрету”. Гађали су нас ручним ракетним бацачем чији је пројектил завршио у дрвету под косином изнад нас, а други високо у крошње дрвећа. Чкребо који је био са снајпером, првим метком промашује шиптара, баца оптику због веома мале раздаљине, неутралише двојцу са ручним ракетним бацачем и митраљезом које су носили. После отприлике пола сата размене жестоке ватре зачуо се глас са њихове стране, као команда, и пуцњава је престала. У ваздуху се осећао мирис барута и дима. Подигавши главу приметио сам изрешетано дрво букве на свега десетак сантиметара од себе, изнад удубљења у земљи у коме сам нашао заклон. У том тренутку је Груби повикао: „Дражо! Остоја! Опкољавајте!” . Ретко ко може да одреагује као Груби и Јагуар, уз Грубићеве повике: „Ајде ово смо чекали, леви батаљон крени напред! Турци дошао вам је Црни Петак!”, Груби још једном повикао: „Дражо, Остоја крените напред побијте банду!”. Јагуар је прихватио „игру” Грубог, и кренуо да виче „Јуриш!”. Тада креће концентрисана ватра према терористима.
Био је ово врло важан психолошки моменат, како за наше момке тако и против шиптарских банди. Ово се може сматрати „психо-ратом”, јер су се наши надали да међу шиптарима бар неко разуме српски. Поента је била заварати бројно стање наших граничара и шиптарима доказати да нас је више.
Наши момци, не својом вољом, разбијени на два дела (7+6) у функцији два одељења чинили су збуњујући фактор привида бројног стања, и комплетног штита одбране. Све је то ишло на руку претходној игри Јагуара и Грубог.
Та врста „игре” се наставила и на моторолама, Јагуар и Груби су намерно оставили отворену везу на мотороли, како би се чуло њихово командовање, пуцњава и ломљење непријатеља, да би преосталим заседама подигли морал, како не би дошло до панике.
Опет је почела пуцњава, вичући и дозивајући, покушавали смо да заварамо непријатеља да нас има више, иако смо свесни да смо бројчано далеко надјачани. У паузи смо чули како нас дозивају на њиховом језику: „Драже! Остоје”. После тога сам се издрао на Грубог уз псовке што нас дозива именима…
Њихове маскирне униформе стапале су се са околином. Неутралишући већи број непријатеља почели смо да остајемо без муниције, а њих је и даље било по шуми. Изгубивши појам о времену, у прекидима борбе договорили смо да се спојимо са остатком заседе, за коју нисмо знали да ли су преживели јер се чула пуцњава и из њиховог правца. Знали смо да морамо да се извучемо са тог положаја У тренутку затишја, водник Васојевић је наредио покрет. Оставши без муниције, ставио је аутоматску пушку на леђа, и пиштољем нам давао одступницу. Јагуар је био први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.
Трчећи кроз шуму једним делом смо морали да прођемо кроз наше минско поље које је поставњено крајем 1998. године. Шумом су одјекивали звуци пуцњаве и метака упућених нама. У једном тренутку чујемо Остојино запомагање који се заглавио у шибље и жилаво растиње и не може да се извуче, па смо морали да реагујемо. Приближавајући се заседном месту које смо оставили, видели смо силуете наших другова. Неко је повикао :„Не пуцајте! Ми смо!” и улетели смо на заседно место. Док смо притрчавали, имали смо снажно покривање ватром од стране другог дела заседe, а акценат је имао митраљез М-84 којим је управљао Џамић.
Осетили смо олакшање када смо видели да су сви живи. Срећом, ни од нас ни од њих, нико није био рањен.
Грубић је отрчао до минобацача и почео да дејствује у правцу граничне линије све док је имао мина. Преко мотороле смо потражили помоћ минобацачког вода из дубине наше територије под кодним именом „Мачак”, који је имао координате појаса око граничне линије. Наводили смо га да гађа место на коме смо упали у потковицу и цео тај део око граничне линије. После пар мина где је прва завршила веома близу нас, шумом су одјекнули крици. Грубић је викао: „Браво! Само гађај…”. Јављено је моторолом Шарцу да део разбијене групе иде ка њему…
После неког времена јавили су нам са карауле Морина да велика група људи у црном иде ка нашем положају. Недуго затим моторола нам је отказала, па смо остали без јединог система везе, јер нам је то био трећи дан заседе, а заседе су се мењале на 48 сати и нисмо више имали резервне батерије. Пребројавајући муницију схватили смо да је имамо веома мало и пао је договор да кренемо према караули. Покупили смо најосновније ствари и кренули.
Идући споредним путем, који је водио до задње стране карауле, дошли смо до виса испод кога се налазила караула, када су почели да дејствују по нама са нашег другог заседног места Раса Кошарес – кота 601. Тада смо схватили да је то заседно место пало и кренули смо да се спуштамо ниже према потоку и у шуми почели да налазимо наше војнике. Било је рањених, један од њих је био заставник Стојанов. Из њихове приче сазнали смо да је караула нападнута као и сва остала заседна места, да су били под тешком паљбом артиљерије. Покупили смо рањене и заједно са осталима кренули да се извлачимо потоком према селу Кошаре. Константно смо били под минобацачком ватром, али нас је стеновит терен штитио… Кад смо стигли тамо већ је почео да пада мрак.
Тог Великог Петка заседно место Ц3/6 је прво нападнуто, и да су ту прегазили наше момке у заседи могли би са леђа да приђу караули. Сачекали би војску у повлачењу која не би имала икакве шансе да се томе супростави. Изненадни напад шиптара, плаћеника из разних делова света, је осујећен од стране ових војника.
Касније смо сазнали да се група од двадесетак граничара, која нам је долазила у помоћ носећи муницију са карауле предвођени водником „Олујом”, коју смо тражили док нам није отишла батерија на мотороли, не знајући да је уопште кренула, мимоишла са нама и остала ту ноћ на заседном месту између 9. и 10. априла без сукоба са непријатељем!
У смислу да нас је тај дан на Велики Петак само Бог сачувао, да 9. априла нико није погинуо на целом рејону карауле Кошаре, од толике силине напада!
110 граничара је без озбиљније помоћи у наредних 48 сати бранила рејон карауле Кошаре, почев од заседе Ц3/6, изванредне позиције десетара Шарца који је имао положај укопан у брду изнад колибица поред карауле. Он је гледао на пинц стазу и чистину окружену ниским растињем и тако је дочекивао терористе малтене на чистини! Десетар Пантовић, који је предводио групу која је истрчала код старе карауле испод саме граничне линије без система везе, јер није било моторола, остао је скоро дан и по на том положају окружен терористима! Саме карауле која је пружала подршку минобацачима водницима „Олујом” и „Пламеном”, који се вратио на трактору кад је чуо да је караула нападнута и подршка ДШК митраљеза 12.7мм кинеске производње који је заробљен ’98 године са алуминијуским редеником који се на крају и заглавио где је рањен потпуковник Трајковић који је наредио повлачење 3 БОВ-а који су дошли дан раније! Заседом на коти 502 која је одбијала терористе на том делу рејона где је пут водио преко Жар барака до Јасића и Јуника. Заседе на 601 Раса Кошарес, која је цело јутро трпело артиљеријске нападе на тај врх који је био 30 са 30 метара који је преоран од силине напада где је део људства прешло на 502, а део спустио у шуму према караули! Ниједног тренутка нисмо помишљали на повлачење јер смо очекивали помоћ. Нико нам није веровао да је дошло до масовног напада јер је потпуковник Ђурковић, касно увече у селу Кошаре, рекао да нас је напала шачица шиптара и да морамо да се вратимо! На констатацију да остане и крене са нама назад ако је тако, уследила је прича о битности и важности да се врати доле! Гледали смо његов џип како се спушта доле према Батуши, заузимајући положај на вису изнад куће у селу Кошаре само са стрељачким наоружањем без икакве помоћи… Да смо се одржали касније на вису Опљаз који је 400-500 метара ваздушном линијом од граничне линије до краја рата!
Биће упамћена акција по речима покојног Грубић Драгана, коју је годину касније, пре погибије 2004. године изрекао својој браћи граничарима:
„Када размишљам о целој ситуацији, све што се дешавало на Велики Петак пред Васкрс… Подсећало ме на Христа и 12 Апостола, тј. водник Јагуар и нас 12!”
Иван Васојевић је био један од ретких који није морао да се труди да га војска воли и поштује. То је код њега ишло природно, без напора и без много галаме. Да се запева, ту је, да се попије, опет је ту. Добро се знало време за дисциплину и за озбиљност. И ту му је ишло лако. Војска је знала шта јој је задатак, он је знао да организује извршење истог. Како? Васпитаван у духу Његоша, уз школу Светог Василија Острошког, од које се није одвајао, корачао је са војском скромно и ненаметљиво. Био је један од њих, никад један над њима. То је војска знала да цени и поштује. Порекло које га је чинило поносним, васпитање и школованост нису били препрека у комуникацији са људима. Не, то му је била предност. За њега је Косово и Метохија било срце, центар Српства. Из тог срца је и текла крв у ове крајеве подељеног и обезбоженог Српства. Знао је да без Косова Срби не постоје и томе је и учио војску. Јер, бити горе, борити се и ризиковати млади живот, а тој борби и тој жртви не дати смисао, бесмислено је и безначајно. Зато је и био неко ко свему горе даје смисао и бори се за њу. Увек први, увек за пример и увек достојанствен. Тамо је и погинуо. Први у бој и достојанствен, до последњег трена је водио рачуна о војсци и није их изневерио. Остао је легенда на коју смо поносни.
У вечну славу отишао је на Васкрс 11.04.1999. на Опљазу, код Мусине куће. Страдао је са Листером, Предрагом Богосављевићем, Миленком Божићем и Дарком Бјелобрком.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Чојство
[…] посвећена Ивану Васојевићу, водник Војске Југославије, који је погинуо у бици на […]