Људи у Макрешу дигли су руке од сточарства и пољопривреде јер им је свако грло крупне стоке украдено, а дјеце више готово да и нема
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК
У Макрешу удаљеном двадесетак километара од Гњилана и око тридесет од центра општине Ново Брдо, косовске општине којој је ово до прије десетак година чисто српско село припојено, од некадашњих 500 мјештана опстало је њих седамдесетак.
Међу њима је свега десетак ученика од којих је двоје узраста до четвртог разреда основне школе.
Већина мјештана данас живи од социјалне помоћи и дјечијег додатка, док су пољопривреда и сточарство пресахнули јер је узалудан било какав покушај да се „запарожи“ стадо оваца или држе краве.
Људи у Макрешу дигли су руке од сточарства и пољопривреде јер им је свако грло крупне стоке украдено.
„Уз све то, новопечени бизнисмени Албанци из Гњилана организовано су кренули да на подручју Макреша граде викендице како би одсекли манастир Драганац и српска села ослоњена на ту нашу светињу од села Станишор и Кусце – упоришта Срба у општини Гњилане“, наводи за Срну Властимир Максимовић.
Он је учитељ у истуреном одјељењу Основне школе „Вук Караџић“ у Горњем Макрешу у општини Гњилане и наглашава да су у посљедњој години његовог радног вијека у учионици само два ђака.
Градског превоза од Гњилана до Накреша више нема. С првим снијегом Макрешани остају одсјечени од свијета и „осуђени“ да трпљењем истрају у намјери да сачувају што се још може сачувати.
„Посљедњих година све је приметније да једна по једна кућа `гасне`, ђака је све мање. Нико нема будућности, а пензионери и старци нису гаранција за било какав напредак или, како то појединци кажу, бољитак српства у Макрешу на надморској висини од 864 метра“, истиче Максимовић.
Он указује и на један свијетли примјер – предсједник привременог органа општине Гњилане Саша Милошевић један је од ријетких млађих Срба који је купио српску земљу и није дозволио да је стриц прода Албанцима.
Рјешење за опстанак Срба, Максимовић види само у повратку младих и стварању услова за запошљавање, „без чега није могућ опстанак Срба ни уз Мораву, а камоли у брдима и на планини између Новог Брда, Косовске Каменице и Гњилана“.
„Чему школовање, кад нема деце ни да заплачу и кад сам ја /за три месеца учитељ у пензији/ доживео да само двоје учим да пишу ћирилицу“, каже Максимовић.
Он апелује на све Србе, црквене великодостојнике и посебно државне представнике да осмисле програме запошљавања како би се млади вратили.
Први помен о Горњем Макрешу потиче из 1432. године, када су у ово село, ослоњено на манастир Драганац, досељени, како предање каже, Ђоринци, Баба-Јањићи, Коларци, Мешинчани, Броћанчани, Китићи…
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна
Be First to Comment