Press "Enter" to skip to content

Крвави мач партије – Бесмислице о српском патриотизму Удбе у функцији прања биографија

Трагикомично је данас тврдити – у стилу филмова о акцијама Мосада – да су усташе биле на мети како би био „наплаћен“ Јасеновац. Па што су онда били на удару четници? Због злочина над Хрватима? Којих злочина? У ком су то они логору убијали Хрвате? Јасно је да су питању празне и отужне приче


Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

Фото: Печат

Бивши функционер Државне безбедности комунистичке Југославије ових дана је, уз накарадно велику медијску пажњу, устврдио да је његова служба осветила српске жртве из Јасеновца. Како је рекао – све одговорне за њих „побили су као псе“. Уз то је напоменуто, ваљда да би посредно било истакнуто да се у ономе што су удбаши радили налазио српски мотив, да је усташама које су биле на удару „пуштано ужичко коло“.

ПРЕКОРНИ ДАРИН ПОГЛЕД Филм „Дара из Јасеновца“ је болно наметнуо многа питања која су у ширим размерама дуго била игнорисана. Једно од њих је: како је могуће да југословенска држава није много озбиљније – и то баш због тога а не нечег другог – радила на привођењу правди свих оних који су током постојања НДХ били укључени у спровођење геноцида над Србима?
Одговор је недвосмислен: Титова Југославија никада није јасно дефинисала масовне злочине над Србима као покушај геноцида од стране хрватског режима који је имао већинску подршку свог народа. Све је, нетачно, представљано као низ страшних злочина (што је само по себи тачно) које је починила шачица усташких „слуга окупатора“ против којих је, као, била већина Хрвата (то је већ безочна конструкција). Они су, стога, третирани не онако како су заслужили, тј. као поражена страна – слична Немцима или Аустријанцима – већ као важан сегмент у антифашистичкој борби.
Бројне хрватске партизанске бригаде, у којима су Срби били већина (до 1943. огромна), искривљено су представљане као доказ „масовног“ хрватског отпора фашистичком окупатору. Уз то, стварана је накарадна симетрија између четника и усташа, односно злочина које су починили припадници Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) и структуре НДХ. Требало је све да испадне као да су геноцидне намере имали сви осим југословенских бољшевика, који су својом победом спасли Србе од усташког, али и, наводно, Хрвате и муслимане од четничког ножа.
При томе се намерно и систематски занемаривала чињеница да су четници били југословенска (не и антисрпска) војска. У томе, као и у опредељености за демократију и у поштовању српске традиције, а не у југословенству (нажалост), разликовали су се од бољшевичког војнополитичког вођства. У редовима ЈВО био је и не баш занемарљив број Хрвата и Словенаца (поготово млађих официра и подофицира). Тим пре, што се тиче државотворних намера Равногорског покрета за поратни период, оне су, уз све варијације, подразумевале обнову југословенске заједнице с три (кон)федералне јединице. Да су четници победили, Срби не би били етнички и територијално раскомадани као што се десило, али далеко је од тога да би нпр. Хрвати доспели у седми круг земаљског пакла. Одговорни за злочине над Србима били би елиминисани, али никаквог српског осветничког Јасеновца не би било.

ТИТОИСТИЧКА НЕДЕЛА Било је, и на четничкој страни злочина (мада много мање него на страни бољшевичких војних, политичких и полицијских структура). Неки су били и на националној основи. Радило се о повременим осветама због покоља над српским цивилним становништвом. Но, до 1943, док дух аутентичног српског отпора дефинитивно није укроћен и идеолошки укалупљен, таквих одмазда је било и од стране партизана у крајевима где су њихове породице биле изложене усташким покољима.

Усташки злочини у Јасеновцу; Фото: Печат

Али битно је да се нагласи: све хрватске и муслиманске цивилне жртве партизанских или четничких осветничких акција током Другог светског рата не досежу број српских страдалника у једном месецу у време док је усташки геноцид био на врхунцу! Међутим, по окончању рата, комунистичке власти су се у вези с учешћем у тзв. Народноослободилачкој борби једнако односиле према пораженим Хрватима и победничким Србима. Сви су постали превасходно антифашисти с извесним бројем својих “домаћих издајника”. Нема везе што тако није било, то је репресивно наметано. Као и концепт “решавања националног питања”, који је награђивао оне који су били уз нацисте, а газио интересе Срба што су им се супроставили.

Титова Југославија никада није дефинисала масовне злочине над Србима као покушај геноцида од стране хрватског режима који је имао већинску подршку свог народа. Све је, нетачно, представљано као низ страшних злочина које је починила шачица усташких “слуга окупатора” против којих је, као, било већина Хрвата (то је већ безочна конструкција). Они су, стога, третирани не онако како су заслужили, тј. као поражена страна – слична Немцима или Аустријанцима – већ као важан сегент у антифашистичкој борби

Да шире не понављам причу о стварању хрватске федералне јединице у чијем саставу је била цела Далмација (укључујући и њен историјски српски јужни део) и приде Истра, док је Србија добила покрајине, а Црна Гора обновљену државност (што само по себи није проблематично) и вештачки проглашен конститутивни народ од тамошњих Срба (што је већ био својеврсни идентитетски геноцид). Крајина настањена Србима није добила аутономију у саставу Хрватске, а Босна и Херцеговина је полако претваран у муслиманску републику (њима је нешто касније дат статус нације). Српске покрајине су у неколико корака претворене у неименоване републике.

ЦРВЕНА ДРОГА Све у свему вођена је антисрпска политика. Онда није ни чудо шо однос према усташама није био ни налик ономе који је Израел имао према нацистима. Југославија је била Титов феуд, а не српска држава. То што су Срби у њој били релативна већина, односно што су имали улогу носећег стуба војске и полиције, мало је значило. Хипнотичком пропагандом онима који су били део система мозак је био испран и нису ни примећивали да раде за рачун црвеног хрватског диктатора који разара све српско.

Југословенска маска је многима деловала као довољно покриће за тако нешто све док се држава Јужних Словена није распала. Онда је полако и њима почело да бива јасно шта су чинили и чему су допринели. Ипак, било је касно макар се и искрено покајали. Али нису се баш сви који су припадали разним нивоима тадашњег естаблишмента пробудили из титоистичког сна. Ту је корен тзв. друге Србије која и после Ј. Б. Тита и распада СФРЈ води коминтерновски рат (у евроатланској амбалажи) против свог народа.

Уз оне који су и даље одани Титовој националној политици (и њихов подмладак) постоје и његови некадашњи јуришници који нису више антисрби, али сујета им не допушта да признају да су били на страни зла што је сатирало нацију којој припадају . Ту истину настављају да заклањају лажима о позитивном карактеру СФРЈ, Удбе и свега друго што је заправо представљало антисрпски мач злочиначког титоистичког режима. Најбољи доказ да је тако је све оно што је он урадио Србима. Ојадио нас је за педесет година горе него Турци за четири века. И шта је ту патриотско у српском смислу?

РИТУАЛНА УБИСТВА Сада да се вратимо усташама. Да ли је титоистички режим ликвидирао усташе у емиграцији? Јесте! Да ли је то радио с албанским припадницим тзв. “непријатељске емиграције”? Свакако! Али како су пролазили Срби који су били у редовима разних равногорских и других антикомунистичких организација? Исто! Сурово су убијани.

Дража Михаиловић са својим војницима
© CC0 / Јавно власништво

При томе су Хрвати и Албанци који су се нашли на мети обично били укључени у припреме терористичких акција против органа власти или цивилног становништва Југославије. С нашим сунардоницима ствари су, најчешће стајале другачије. Углавном су, када се радило о Србима, ликвидирани људи само зато што су својим текстовима и јавним наступима револтирали режим (често и стога што су осветљивали његову националну политикум тј. комадање српског народа и његових земаља), а убиства сз неретко била налик сценама из најкрвавијих хороро филмова.

Да су четници победили, Срби не би били етнички и територијално раскомадани као што се десило, али далеко је од тога да би нпр. Хрвати доспели у седми круг пакла. Одговорни за злочине над Србима били би елиминисани, али никаквог српског осветничког Јасеновца не би било

Драгиша Кашиковић 1977. године у Чикагу искасапљен са шездесет и четири ударца ножем, а с њим је с педесет и три убода немилосрдно усмрћена и његова осмогодишња поћерка (чак су јој унаказили и очи). Током својеврсног сатанистичког ритуала они су били жртвовани на олтару титоизма!

ЛАЖИ УМЕСТО ПОКАЈАЊА Политичка полиција комунистичке Југославије побила је много српских, хрватских и албанских емиграната. Они су често, као што смо видели, веома брутално ликвидирани зато што су били противници титоистичког режима. Најмање је било битно што су радили током Другог светског рата. Титоистички врх није превише плакао због српских жртава, а тим пре ради погажених српских националних интереса (које је и сам разарао ништа мање посвећено од усташа).

Трагикомично је данас тврдити – у стилу филмова о акцијама Мосада – да су усташе биле на мети како би био “наплаћен” Јасеновац. Па што су онда били на удару четници? Због злочина над Хрватима? Којих злочина? У ком су то они логору убијали Хрвате? Јасно је да су у питању празне и отужне приче. Радило се једино о томе, да то поновим, да је ДБ кама у титоистичком режиму убијала оне за које је комунистичка партија сматрала да су на било који начин били опасни за поредак који је створила. Потпуно је било небитно да ли су Срби или Хрвати, фашисти или антифашисти, злочинци из раздобља 1941-1945 или критички настројени интелектуалци који никога нису клали.

Појединцима који су у тим удбашким страхотама учествовали, а данас нам причају бесмислице, боље би било да од Господа затраже опроштај за оно што су чинили. Били су део злочиначког механизма, суштински усмереног против националних интереса сопственог народа. Ту чињеницу не потире ни то ако су неком усташи “пуштали ужичко коло”, у шта иначе сумњамм, јер су служили систему чија је незванична химна била “Друже Титом ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо”.

Тај пут је био трасиран преко српских гробова и интереса, те је водио новим страдањима. Пре је резултат деловања Удбе, која је ломила кичму српству, оно што се касније десило с мученичком Крајином (где је Титов генерал Туђман завршио посао који је отпочео “поглавник” Павелић) или распетим Косовом (крст на који га је НАТО разапео поставили су титоисти као што су и ексере за то исковали), него освета због усташких злочина над Србима у Другом светском рату!

Придружите нам се на Виберу

Преузето из штампаног издања Печата од 30. априла 2021. године

More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.