Мимикријска мултиетничност послијератног Сарајева, које готово 90 одсто данас чине припадници само једног народа, ствара и мимикријски жал за несрећним заљубљеним паром јер је симбол „мултиетничког града“
Приредио: Ненад ТАДИЋ
Убиство Бошка Бркића и Адмире Осмић, младића и дјевојке који су пробали да напусте ратно Сарајево, 18. маја 1993. године, само је један у ланцу злочина муслиманског одреда смрти „Шеве“, али је годинама служило као наводни доказ за „злочине српских агресора“.
Код Врбања моста, у центру Сарајева, убијен је љубавни пар – Србин и Муслиманка – док је покушавао да оде или побјегне, како већ хоћете, из града у којем је бјеснио вјерски и национални сукоб.
Симболично говорећи, тај дан је темпус мортис /вријеме смрти/ некадашњег мултиетничког Сарајева.
Њихов „гријех“ за ратно и данашње квазимултиетничко Сарајево је у томе што су напуштали град и одлазили преко Грбавице, коју су држале српске снаге.
То је једини разлог због којег Адмира Исмић и Бошко Бркић до данас немају значајнији споменик, мада је њихова људска прича могла бити примјер мултиетничности.
Мада је договорено да ће бити пропуштени, на неколико десетина метара прије преласка на Грбавицу, централно сарајевско насеље које су држале снаге Војске Републике Српске, Бошко и Адмира су убијени.
Сарајевски медији су годинама, по уходаној матрици, оптуживали српске снаге.
Чак су и родитеље несрећне дјевојке обманули да се убица зна и да је то „агресорски потпис“.
Прије неколико година, из срца муслиманских обавјештајно-пропагандних ратних кругова, посвједочено је да је метке испалио припадник „Шева“, јединице која је правила диверзије и изазивала масакре и убиства како би одржавала ратне тензије.
Од тог часа, несрећни млади пар Бошко и Адмира престају бити занимљиви сарајевским медијима и њихова судбина сели се са већих новинских стубаца на приватне странице на „Фејсбуку“ и мање тиражне новине. А и када их и помену сваког 18. маја углавном се упадљиво избјегава цијели контекст.
Мимикријска мултиетничност послијератног Сарајева, које готово 90 одсто данас чине припадници само једног народа, ствара и мимикријски жал за несрећним заљубљеним паром јер је симбол „мултиетничког града“.
За мимикријске мултиетничаре, који новински и политикантски наричу над њиховом ужасном судбином, Адмира и Бошко су, у стварности, потпуно неприкладни као симбол, па чак и штетни.
Прави хероји ратног и данашњег Сарајева су они који страдају за вјеру /шехиди/ или они који су погинули од метка или гранате „четника“, „агресора“…
Бошко и Адмира су, супротно томе, бјежали из града у којем нису могли да опстану заједно. И још су ишли преко ратне линије са српске стране, а не неким уходаним линијама ратних власти у Сарајеву.
Ако се држимо правог значења симбола, онда се може рећи да је мултитничко Сарајево издахнуло баш на мјесту њихове погибије.
У то доба један од главних архитеката нове културе муслиманског врха Џемалудин Латић, десна рука Алије Изетбеговића, писца „Исламске декларације“, јавно је називао дјецу из национало мјешовитих бракова „копиладима“.
Отуда, 18. мај 1993. године симболично означава прелазак Сарајева у мимикријску мултиетничност и пропагандну перверзију, у којој ништа није како изгледа.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна
Be First to Comment