Српска хероина из Балканских ратова и Првог светског рата, жена са највише одликовања у историји ратовања, Милунка Савић умрла је на данашњи дан 5. октобра 1973. у Београду
Приредио: Драган ДЕСПОТОВИЋ
Милунка Савић је била једна од малобројних жена које су се активно бориле у Првом светском рату. Борила се током целог рата, поставши једна од најодликованијих жена у историји ратовања и жена која је обележила Велики рат.
У борбама је рањавана девет пута, а због њене неизмерне храбрости прозвана је српском Јованком Орлеанком
Не може се са сигурношћу тврдити када је тачно рођена, али је вероватно рођена 28. јуна 1888. у селу Копривница, недалеко од Рашке, али се у појединим изворима наводи и 1890.
Учествовала је у Балканским ратовим под именом Милун Савић, пошто жене у то време су једино могле да буду медицинско особље, а нису могле да активно учествују у борбама. Њен пол је откривен у Другом балканском рату када је рањена у груди током Брегалничке битке (1913).
Због храбрости у борбама, рат завршава са чином каплара, а чим је почео Први светски рат опет се пријављује као добровољац
Током Првог светског рата била је део најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, чувеног „Гвозденог пука. У новембру и децембру 1914. вођена је Колубарска битка, када су Срби истерали непријатеља из земље, а Милунка је због показаног јунаштва током битке одликована Карађорђевом звездом са мачевима – највећим признањем у Краљевини Србији. Постоје многе приче о њеном јунаштву током Колубарске битке, а једна је да је она бацајући гранате сама прешла ничију земљу, ускочила у непријатељски ров и заробила 20 војника.
Две године касније у борби против Бугара на Црној реци, очистила је бугарски ров и сама заробила 23 војника, чиме је заслужила другу Карађорђвеу звезду.
После борбе, Српска војска је кренула у повлачење преко Албаније, а Милунка је током повлачења у борбама рањена још седам пута
Након евакуације српске војске, Милунка Савић и њена јединица је постала српска бригада у саставу француске армије. Поново је рањена у Тунису, одакле одлази на Солунски фронт, где се борила до 1918. а у току борбе постаје подофицир.
Постоји прича из тог периода да је француски официр одбио да поверује да жена може да буде тако способна, и поставио је боцу коњака из 1880. на 40 метара и рекао да ако успе да погоди да ће добити осталих 19 боца из паковања, Милунка је погодила из првог хица.
Милунка је током рата одликована више пута. Два пута је добила француски орден Легија части, руски орден Светог Ђорђа за јунаштво, британски орден из реда Светог Михајла и највише француско одликовање Croix de Guerre- Крст рата. Укупно је рањена девет пута, али то је није спречило да се бори од почетка до краја рата.
После рата исказали су јој поштовање, доделивши јој српске сребрене и златне медаље за њену храброст током ратова, а Французи су јој понудили да се пресели у Париз и добије војну пензију што је одбила и одлучила да остане са својим народом, који је убрзо заборавио њене заслуге.
Након рата је најпре радила у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. У то време се удала за Вељка Глигоровића, са којим је 1924. добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три ћерке: Вишњу, Радмилу и Зорку. Брак је кратко трајао, а Милунка је сама подигла четири кћерке.
1929. након ургенције сабораца добила је посао као чистачица у Хипотекарној банци у Београду. За време свог живота поред три усвојене кћерке, ишколовала је и одгајила још тридесеторо деце које је доводила из свог родног места.
Између два светска рата одлазила је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
Током Другог светско рата десет мјесеци је провела у логору, а након рата је наставила живот у сиромаштву и забораву све до педесетогодишњице сјећања на Први светски рат, где се појавила са свим својим медаљама којих је имала више од свих присутних.
Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године од можданог удара.
Сахрањена је у породичном гробу на Новом гробљу. А њени посмртни остаци су након 40 година од смрти пренети 10. новембра 2013. године у Алеју великана
Милунка Савић иако хероина из ратова за слободу српскога народа и најодликованија жена у светској ратној историји, од свог народа је доживела заборав и понижење, али њена слава нити догори нити свјетлост изгуби, на нама је да јој данас на сваком мјесту одајемо захвалност за све што је учинила за српски народ.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Српска Рамонда
Be First to Comment