Чувај нам Српкињицу, Господе, ту остајницу на прагу што пламти. Чувај је, кад нас, синова, не буде, да нам се нада, да нас памти…
Пише: Михаило МЕДЕНИЦА
Не дај Боже судбину Српкиње никоме,
ни црнине да три пут повије небесни свод.
Синове испраћа, а дочекује иконе,
где посеје колевке да гроб је плод.
Не дај Господе што су наше мајке испатиле,
ни тих бора ко оранице…
Више су земљи но у сватове испратиле,
ђеверско рухо- ко плаштанице…
Не дај да се камен живоме диви,
ни гора Српкињи што је од ње већа.
Српкиња је помен живи,
Српкиња рађа жива распећа…
Не дај ни тих очију, опрости.
Не дај догледаних даљина…
Да се мајка стрчи у сусрет кости,
Српкиња, мајка, жељна сина…
Не дај Боже судбину Српкиње никоме,
на крсту је мајчински сменила Христа.
Испраћа синове а дочекује иконе,
где тмином видиш- то Српкиња блиста!
Не дај Господе ливаде жељне косаца,
шуме лугара,
њиве орача,
Српкињице жељне просаца,
не дај Господе мајчина плача!
Не дај Господе никоме нашу муку,
нисмо је заслужили…
Нек они живе своју бруку,
туђе смо грехе за вјек одужили.
Чувај нам Српкињицу, Господе,
ту остајницу на прагу што пламти.
Чувај је, кад нас, синова, не буде,
да нам се нада, да нас памти…
Извор: Ин4с
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Be First to Comment