Током читаве серије Албанци – који су од свог досељавања током 18. века у крајеве око Врања, Прокупља, Куршумлије ту живели измешани са Србима упадљиво су приказивани позитивније од наших сународника
Гнусне новогодишње лажи
Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
Историја представља памћење државе. То су речи некадашњег америчког државног секретара, а до данас актуелног (гео)политичког теоретичара Хенрија Кисинџера (1923). Он, кроз праксу је то потврђено, добро зна шта чини темеље нације, односно носеће стубове борбе за њене интересе. Као што и његове колеге из врхова евроатлантских структура моћи одлично разумеју на који начин се урушавају позиције држава – какве су Србија и Српска (чланица БХ државне заједнице) – које се нађу на њиховој мети.
ОКУПАЦИОНЕ ЛАЖИ
Обликовање историјске свести ту игра огромну улогу. Ако се наметне начин на који ће историју неког народа видети други, и уз то загосподари његовом представом о сопственој прошлости – доминација је загарантована. Тако препарирани народ водиће политику која није у складу с његовим већ с туђим интересима. Макар то били и интереси постмодерних окупатора. Да би се са Србима баш то догодило, да бисмо постали аутошовинистичко-квислиншка нација која гази своје а велича туђе, западни центри моћи и овдашњи њихови лобисти већ деценијама улажу систематске напоре.
Пошто још нису заокружили окупацију Србије, немају могућност да потпуно усмеравају нашу националну културно-идентитетску политику, али очито имају потенцијале да нам подмећу кукавичја јаја. А знамо шта се под тим подразумева: замена правих садржаја лажним, који користе манипулаторима а штете њиховим жртвама. То постижу уз помоћ својих људи инфилтрираних у наш систем, оних који су утонули у дубине корупције (а за то постоје бројни фондови који све и свашта финансирају), искрених „наших“ србофоба и, коначно, инструментализације овдашњих корисних идиота. Шта је од тога примарно било у питању у контексту серије „Нечиста крв“, којој је посвећен овај чланак, не знам, али ту се нашло истински опако, рекао бих не кукавичје већ змијско јаје.
„ВРАЊСКИ ГЕНОЦИД“
Серија „Нечиста крв“ емитована је на Првом програму РТС-а у децембру протекле 2021, да би 31. поменутог месеца, пред дочек Нове године, када је гледаност највећа, била приказана њена претпоследња, 9. епизода која је битна за нашу причу. Током читаве серије Албанци – који су од свог досељавања током 18. века у крајеве око Врања, Прокупља, Куршумлије ту живели измешани са Србима (према турским пописима било их је преко 70 посто), Турцима и Ромима, до друге половине 19. столећа – упадљиво су приказивани позитивније од наших сународника. Али ’ајде, да око тога не цепидлачимо. Уосталом, можда се само ради о мом субјективном утиску. Објективно је срамно нешто друго, тј. како је на почетку наведене епизоде језгровито „објашњен“ њихов нестанак из неких југозападних делова централне Србије.
Како у серији, после припајања Врања Кнежевини Србији новопостављени представник тамошње српске власти, каже: „Арнаути више нису са нама. Шта је могло побегло је с турским живљем а остали … знаш.“ То „знаш“ несумњиво значи – побијени су. Шта би друго и могло да се под тиме подразумева ако нису побегли а нема их више? Онако узгред, кроз српску серију провлачи се ужасна неистина да су Срби крајем 19. века у Врању спровели некакав „општински геноцид“ какав нам се сада подмеће у вези с дешавањима у Сребреници 1995. године. Тако очито треба да се подвуче да српска геноцидна политика над муслиманима има континуитет. Наводно она већ вековима траје!
ПОТКРЕПЉИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ
Нисмо ни крајем прошлог века извршили геноцид над БХ муслиманима, као што ни наши преци то нису учинили стотинак година пре тога над Албанцима на југу и југозападу централне Србије. У Сребреници је било тешких ратних злочина чије жртве су били муслимани, али сличних па и горих страхота било је над Србима у том и другим крајевима грађанским ратом захваћене БиХ. Но сви ти злочини су далеко од геноцида који подразумева систематско настојање да неки народ у потпуности (жене, деца и мушкарци) буде уништен на одређеном простору. Једини прави геноцид на нашим просторима спровеле су хрватске усташе над Србима током Другог светског рата (наравно ту је и Холокауст који је имао много шири домет).
Што се тиче Врања, после уласка српске војске у тај град 1878, ту није било никаквих масовних злочина над Албанцима и Турцима. Било је појединачних недела и с наше стране (пре тога су злочини вршени над Србима), али ни представници земаља које нам тада (као ни данас) нису биле наклоњене, примера ради Велике Британије, чак и посредно не указују да се догодио некакав „Врањски погром“ а камоли „геноцид“ (евентуално описан другим речима јер тада тог термина није било). Да је масовног покоља Албанаца у Врању било, то би дипломатски представници Беча или Лондона навелико обзнанили!
(ПО)РАТНЕ СЕОБЕ
Чињеница је да је дошло до исељавања Албанаца из већине крајева које је Србија ослободила, али стоји и то да је и пре тога отпочео огроман прилив српских избеглица с Косова и Метохије, те других наших неослобођених крајева, у Кнежевину. Када је почео Први српско-турски рат 1876, муслиманско становништво – поготово Черкези (које су Турци населили на наше просторе с Кавказа) и Албанци – интензивирали су злостављање (па и убијање) српског становништва од Пећи и Призрена до Ниша и Лесковаца. Већ тада су кренули збегови ка подручјима под влашћу Београда, да би тај процес био интензивиран после утврђивања нових граница по окончању Другог српско-турског рата 1878.
Онако узгред, кроз српску серију провлачи се ужасна неистина да су Срби крајем 19. века у Врању спровели некакав „општински геноцид“ какав нам се сада подмеће у вези с дешавањем у Сребреници 1995. године. Тако очито треба да се подвуче да српска геноцидна политика над муслиманима има континуитет. Наводно она већ траје вековима!
С друге стране су и Албанци – од свих муслимана до тада најмасовније присутни у ослобођеним областима – масовно, најчешће пре доласка надируће српске војске, њих напуштали. Свесни да су били носиоци отоманске борбе против Срба, често укључени у злочине над нашим сународницима пре и током рата и стога у страху од освете, али, што је и најважније, и неспремни да живе под хришћанском влашћу – селили су се у области над којима је Цариград задржао контролу. (О томе и причи о Медвеђи која следи: Туровић Д, Горња Јабланица. Кроз историју. Београд, 2002.) Тако су десетине хиљада Срба отишли на једну, а десетине хиљада Албанаца, Турака и Черкеза на другу страну нове линије разграничења.
СЛУЧАЈ МЕДВЕЂА
Да ли су српске власти подстицале исељавање и оних Албанаца и Турака који су у Врању и другим ослобођеним градовима и селима дочекали долазак српске војске? Енглески извори тврде да је било тако (али, понављам, ни они не помињу „Врањски покољ“ који је у српској серији „Нечиста крв“ наговештен). Можда је местимично и било присилног исељавања, али има доказа да је било супротних случајева: да је Србија подржала останак албанског и другог муслиманског становништва у крајевима које је повратила.
Познат је пример Медвеђе, где су Албанци мирно наставили да живе под српском влашћу. Најугледнији тамошњи првак Саид-паша, који је током рата био високи турски официр, тј. војни заповедник Софијског санџака, када је видео да Турска губи рат – предао се Србима. После тога се састао са кнезом Миланом Обреновићем у Нишу и исказао му спремност да прихвати српску власт и буде јој лојалан. Затим је отишао на простор данашње општине Медвеђа где је уз подршку српске државе убедио преостале Албанце да се не исељавају, а део оних који су отишли да се врате.
Захваљујући томе до данашњих дана одржао се низ албанских села на југозападу централне Србије, односно описани случаји говоре да се пре радило о неспремности већине албанских старешина да, док год Отоманско царство контролише део тзв. Западног Балкана, сарађују с Београдом и са својим сународницима живе под његовом (неисламском и самим тим за њих „неверничком“) влашћу, него о некаквој српској планској намери да протера Албанце из новоослобођених крајева. Наравно, у серији која је настала на основу креативне интерпретације дела Борисава Станковића, нико се није потрудио да тај стварни догађај прикаже, али зато је измишљен, модерним политичким језиком речено, „Врањски геноцид“.
КОРЕНИ ВРАЊСКЕ ЛАЖИ?
Да нагађамо зашто је тако. Можда се ради само о локалној, аутентичној србофобији некога ко је на овај или онај начин био у прилици да у серију угради лаж о „Врањском геноциду“. Можда се ради и о нечему што има сложенију природу. Пројекат о коме причамо реализован је уз подршку „Creative Europe Media program of the European Union“ а у оквиру радионице за развој „CineLink industry days“. У првом случају ради се о релативним фондовима намењеним култури (а свакако и пропаганди) под контролом политичких стуктура ЕУ (а тамошње водеће државе агресивно гурају лаж о „Сребреничком геноциду“, као и тзв. косовску независност). У другом случају ради се о радионици у оквиру Сарајевског филмског фестивала.
У вези с тим фестивалом преносим неколико реченица са званичног његовог сајта: „Пред крај четверогодишње опсаде Сарајева, са жељом да се помогне обнова цивилног друштва, те тако одржи космополитски дух Града, 1995. године Обала Арт Центар покреће Сарајево филм фестивал. Двије деценије касније, Сарајево филм фестивал је израстао у међународни филмски фестивал са посебним фокусом на регију Југоисточне Европе, захваљујући којем филмови, таленти и будући пројекти из регије доспијевају у центар пажње међународне филмсе јавности“.
Да ли су српске власти подстицале исељавање и оних Албанаца и Турака који су у Врању и другим ослобођеним градовима и селима дочекали долазак српске војске? Енглески извори тврде да је било тако (али, понављам, ни они не помињу некакав „Врањски покољ“ који је у српској серији „Нечиста крв“ наговештен. Можда је местимично и било присилног исељавања, али има доказа да је било супротних случајева: да је Србија подржала останак албанског и другог муслиманског становништва у крајевима које је повратила
Цинично је (али уобичајено) причати о опсади Сарајева с обзиром на то да је у том граду према попису становништва из 1991. године било око 49 посто БХ муслимана (259.470) те око 30 процената Срба (157.143), а током рата је углавном свако држао његове делове у којима је био већина. При чему су муслимани преовлађивали у централним градским општинама а Срби (с подручја Сарајева и крајева око њега) буквално чинили прстен око њих. Када се ради о актуелном „космополитском духу“ главног града БиХ, о томе сигурно много говори то што према најповољнијим проценама ту сада има осам-девет пута мање Срба него пре рата (према оценама из РС наших сународника је чак 20 пута мање), док је током њега више хиљада њих убијено, између осталог у концентрационим логорима какви су били Виктор Бубањ или Силос. „Космополитски“ и „грађански“ нема шта, таман колико су и озлоглашене београдске дахије биле представници отоманског мултикултурализма.
АНЂЕЛИ И ЂАВОЛИ
Злочина је било немало и на нашој страни. То нико не негира, али ми лошу па и добру страну своје борбе не представљамо у космополитском светлу и као залагање за изградњу грађанског друштва. Борили смо се за оно за шта нам је стало, при томе је било и ружних ствари које не споримо. И то је то. Опет, Сарајево, Приштина и Загреб – уз помоћ евроатланских центара моћи који су их подржавали и током ратова за југословенско наслеђе као што то чине и данас – на свим могућим пољима настављају да воде пропагандни рат који треба да доведе до учвршћивања накарадне представе о њима као о анђелима и жртвама а о нама као о ђаволима. У ту сврху је , рекао бих, Сарајеву од стране његових евроатланских ментора омогућено да битно доприноси томе који ће регионални пројекти доспети „у центар пажње међународне филмске јавности“. То има своју цену а нажалост неки су код нас спремни да је плате.
Ми, из тог и других разлога, често следимо антисрпски курс. Не кажем да и с наше стране нема пропагандних једностраности, али и те како има и аутошовинистичких застрањивања на линији очекивања наших глобалних и регионалних опонената (сликовити пример тога је филм „Турнеја“). Док они с којим смо ратовали крајем прошлог века доследно, само другим средствима, настављају да делују против наши националних интереса борећи се за оно за шта су раније ратовали, неки Срби или грађани Србије помажу им да истерају своје. А највећем удару је изложена наша историја. Као да је циљ да на крају испадне да смо ми освојили туђе земље, а не Османлије наше, те да су вековима углавном Срби набијали на колчеве Турке (под којима су некада подразумевани не само припадници тог народа већ сви муслимани који су се поистовећивали с отоманском влашћу), а не они нас као што је био случај!
НОВИ СТАНДАРДИ ОДГОВОРНОСТИ
Ако неки Срби у свему томе учествују услед својих наказних национално-мазохистичких опредељења или бесрамне коруптивне склоности да раде за рачун противника сопствене државе (вероватно је честа комбинација једног и другог), официјелна Србија тако нешто не сме да подржава. Штавише, томе енергично мора да се опире. Нажалост, често није тако. Немало антисрпских садржаја је из разних разлога (непрофесионализам оних који одлучују, додворавање Западу, инфилтрираност његових лобиста у наш систем, политичко поткупљивање тзв. Друге Србије, наша пословична лакомисленост) директно или индиректно подржала наша држава.
Тако је било и са серијом „Нечиста крв“ коју је изнедрио наш медијски јавни сервис уз подршку Телекома Србије (за филм не знам да ли садржи аутошовинистички сегмент којим се бавимо, али ако је то случај, будући да се ради о првом српском филму који ће бити присутан на чувеној платформи „Нетфликс“, проблем је још много већи). Верујем да кључни људи у тим институцијама не стоје иза описаног антисрпског садржаја, па и да га нису ни приметили. Али он је ту у грозном виду и то, сигуран сам, с намером да се током молекуларног процеса што неприметније дугорочно нагомила много тога што би сведочило о геноцидним делима и намерама Срба према разним балканским муслиманима. Онда ће се у неком тренутку и на лажи из 9. епизоде те серије неко позвати и рећи: „Па и сами Срби знају шта су учинили и повремено им се омакне признање да имају прошлост испуњену злочинима над другим народима“.
Да нам се то не би догодило, српска јавност мора да посвети дужну пажњу подметању „змијског јајета“ којим смо се бавили, те неко мора да сноси последице због тога. Једном морају ствари да се пресеку. Није тешко установити ко стоји иза убацивања гнусних лажи о „Врањском геноциду“ у наведену епизоду серије „Нечиста крв“ и ко је допустио да тако нешто буде екранизовано. И даље је могуће, без обзира на премијерно емитовање, из серије избацити грубе лажи. А такве ствари не смеју више да се дешавају у било којој сфери која је у посредном или непосредном радијусу деловању институција повезаних с вођењем културно-идентитетске политике државе Србије. Иначе, сви потези званичног Београда да се супростави локалном или глобалном ширењу лажи о тзв. Сребреничком геноциду губе велики део смисла.
И, на крају, да не буде забуне, не позивам на лов на вештице, нити генерализовање одговорности унутар било које установе или групе, односно у вези с њима (РТС-а и Телекома, чији је серија пројекат, извршног продуцента „This and That Production“, екипе серије) већ на њену конкретизацију. То, између осталог, подразумева недвосмислено давање одговора на низ питања. Нека од њих су: Да ли пре око педесет година изворно написана од стране Војислава Нановића укључује геноцидну лаж о нестанку Албанаца из Врања? Ако није тако, да ли је то убацио Дејан Прћић који је адаптирао сценарио за девету и још неке друге епизоде? Ако је тако који су му били мотиви за пласирање такве лажи? Ко је одобрио да малигна прича о нестанку Албанаца из Врања буде део актуелног сценарија? Ко се сложио с емитовањем таквог садржаја?
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Преузето из штампаног издања недељника Печат, број 697, од 14. јануара 2022. године
Be First to Comment