Осврт на филмску критику – о пропаганди и државотворном филму

После одгледане Даре и Аиде намеће се закључак да би Јасеновац и Сребреница тек требало да добију филмове који ће приказати догађаје у пуном светлу, Јасеновац од формирања НДХ и прокламовања њене државне политике, а Сребреница од почетка сукоба у БиХ

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Пише: Тања МАКСИМОВИЋ

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Избор српског кандидата за Оскара често у јавност избаци борбу филмских кланова, који својим јавним иступањима у старту одабраном кандидату направе непоправљиву штету. Можда сам ове године осетљивија на ту појаву због теме којом се филм бави, јер се форсирање нелегитимности избора и прављење медијског циркуса прелива ван граница Србије. Чланови комисије, струковна удружења и аутори филмова имају право да иступају због нерегуларности избора, али је поред тога уследила врло неумесна кампања у медијима која је поред филма дискредитовала и тему. Једни тврде да неће погледати филм, други да су све што их је интересовало о Јасеновцу сазнали у школи, трећи постављају питање чему стварање тензије међу суседима и ширење мржње.

За то време медији у региону уредно преносе циркус који се одвија код нас, наглашавајући да је легитимитет српског кандидата упитан. У том моменту већ се зна да је кандидат из БиХ филм „Кво вадис, Аида?“  изабран два месеца раније. Јутарњи 4. децембра објављује текст о томе како је Србија кандидовала филм о Јасеновцу за који је службени Београд дао 3 милиона евра, а да је слична тема босанскохерцеговачког кандидата који се бави Сребреницом. У даљем текст новинар закључује да је „За Хрватску пуно важнији филм Дара из Јасеновца који прича о српској дјевојчици која 1942. завршава у јасеновачком логору.“. У том моменту се за Дару из Јасеновца већ говори да је нелегитимно изабрана и да је државни пројекат. Нико из региона још није видео филм да би се упустио у дубљу критику, али ускоро ни то неће бити проблем.

Из Америке стиже критика Џеја Вајсберга у магазину Варијети који сматра да је Дара из Јасеновца „танко прерушена пропаганда, која цинично користи Холокауст у сврху националне пропаганде“, Интересантно да у даљем тексту Вајсберг наводи како је истина да је фашистичка влада за време Другог светског рата била подржана од католичке цркве, да су усташе убијале, да је Јасеновац био озлоглашен међу логорима, да је 80.000 углавном Срба тамо убијено АЛИ да је „нескривени антихрватски и антикатолички набој филма сувише очито дизајниран као оружје у садашњем сукобу Срба и њихови комшија“.

Критичар Метју Лукас на порталу Ин Ревиев назива Дару из Јасеновца једним од опскурнијих наслова који се такмиче за Оскара, оцењујући да се граничи са пропагандом и „да се више бави подстицањем текућих политичких превирања него поштовањем суштине ове трагедије“.

Најдаље одлази Роберт Абеле у критици за ЛА Тајмс који наводи да је Јасеновац био логор за Јевреје, а „оно што Предраг Антонијевић жели да исфорсира јесте да је стварни циљ био уништавање Срба и да су деца имала свој сопствени логор“. Критику завршава опсервацијом како је најциничније што пут до награде иде преко Холокауста и опањкавања комшија.

У моменту када читам ове критике још нисам гледала филм, не знам како је аутор испричао причу и има ли у њему елемената пропаганде, али ме критика из ЛА Тајмса поразила. Неко тамо у Америци негира да су у Јасеновцу убијани Срби и да је постојао логор за децу?

После америчких крећу критике у хрватским медијима, први на реду је угледни критичар Јутарњег Јурица Павичић. У моменту кад објављује текст филм Дара из Јасеновца је већ испао из даље такмичења, док је „Кво вадис, Аида?“ прошла даље. Предмет Павичићеве анализе је „Како је пропао српски национални пројекат Дара из Јасеновца и какве то везе има са Хрватима“. У претенциозном тексту филм назива „епским спектаклом о усташком геноциду над босанско-крајишким Србима“, а неулазак Даре у ужи избор „задњим чавлом у лијес великог политичко-пропагандног наума културне политике Александра Вучића, којем је био циљ да се, преко великог епског спектакла свијет упозна са српским повијесним страдањем те да се промијени перцепција о Србији“. Павичић се у поднаслову пита постоји ли поетичка сличност између Даре из Јасеновца и националистичке пропаганде коју су у Хрватској снимали 90-их, даје читав приказ те кинематографије, да би на самом крају текста после силних опсервација о Дари признао да филм још није гледао?! Потом, да би ваљда оправдао што је на невиђено писао критику, закључује „Но, сватко тко није слијеп код здравих очију видјет ће низ подударности у социополитичком и културно-политичком контексту“.

Дакле, што трошити време и гледати филмове, анализирајмо социополитички и културно-политички контекст?

Интересантно да је ова какофонија од мисли наишла на добар пријем у Србији.

Следећи на реду је Ненад Полимац, који у Јутарњем недељу дана касније објављује критику у чијем наслову блиста мисао „Не може се прича градити на злочестим усташама и немоћним Србима“. Скролујем кроз текст да видим није ли наслов извучен из контекста, не није. Покушавам да замислим да неко у свету у наслов стави мисао „Не може се прича градити на злочестим нацистима и немоћним Јеврејима“. Полимац не пропушта да апострофира како су два најутицајнија гласила Варијети и ЛА Тајмс филм оценила изузетно негативно нагласивши да је у питању антихрватска, антикатоличка и просрпска пропаганда.

У моменту док читам Полимца и ја сам погледала филм. Не да Дара из Јасеновца није пропагандни филм него је захваљујући лошем сценарију пропуштено да се у филму прикаже геноцид који је спровела НДХ. Гледаоцу, нарочито страном који о овој тематици не зна ништа, није предочена политика НДХ, он види да Србе воде у логор али не зна зашто. Државна политика „трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити“ није позната чак ни младим генерацијама у региону, а не америчком гледаоцу. Због овог пропуста бестијалност усташа у логору може деловати као чист садизам, а не спровођење државне политике. Сценаристкиња Дракулић је пропустила да нас уведе у причу макар натписом на почетку да Срби стижу у Јасеновац после немачке офанзиве на Козари, пропустила је да помене њихов број, да епилогом шта је после рата било са Лубурићем, брачним паром Шакић и часним сестрама наговести да су у питању историјске личности, а не фикција. Филм је само делимично показао улогу Католичке цркве, видимо часне сестре које преваспитавају децу и џелата фрањевца Мајсторовића, како би се тек тумачило да у епилогу није пропуштено да буде поменуто да је Ватикан пацовским каналима омогућио да Павелић, Лубурић и Шакићи побегну у Јужну Америку? Дакле филм није антикатолички. Није ни антихрватски јер се на самом почетку, сцена у пољу, јасно прави дистинкција између Хрвата и усташа. Једнако као кад би се филм о Холокаусту прогласио антинемачким, јер су нацисти заправо Немци.

После ове анализе легитимно је запитати се како су сва три америчка критичара дала исту критику, да је филм прикривена пропаганда која користи Холокауст у сврху националне пропаганде и политичких превирања у региону, ако он то није?

Филм је лако било дискредитовати пре свега танким сценаријом који не објашњава историјски контекст догађаја, недостатком приче која би држала пажњу, онако како то има Шиндлерова листа, свим оним што му реално фали. Осим уколико није била поента дискредитовати тему геноцида над Србима или сам Јасеновац? Јевреји су се изборили за апсолутно поштовање Холокауста, али изгледа да ту нема места за друге народе.

Дакле, поћи од претпоставке да се прича о Јасеновцу може испричати странцу под формом Холокауста очигледно се показала нетачном. Јевреји су деценијама радили на култури сећања, пописивали убијене и до данашњег дана по сајту Јад Вашема дошли до идентитета око 4.800.000 жртава, тема Холокауста је често била заступљена на филму, док се то у Југославији није радило. Овде долазимо до теме Јасеновца на филму у југословенској кинематографији, јер се много манипулише чињеницама ових дана.

ЈАСЕНОВАЦ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ

Да ли је југословенска власт крила чињенице о Јасеновцу? Није. Ишли смо тамо на екскурзије, учили смо у школи, снимани су филмови на ту тему. Али хајде да се позабавимо наративом филмова које апострофирају ових дана. Први филм снимљен у Југославији је документарац Косте Хлаватија и Бранка Гаврина, Јасеновац (1945). Аутори су ушли у логор који су усташе делимично срушиле пре одласка. Не није било ослобађања Јасеновца, усташе су се повукле а партизани су тек потом ушли у логор. Зашто нису сачувани остаци логора које видимо у филму остаће непознато, као и чињеница да се са обележавањем стратишта спомеником чекало 21 годину. Али вратимо се на овај документарац да бисмо анализирали наратив.

На почетку филма је натпис:

„Још су свјеже ране на жртвама које су пале под терором њемачких, фашистичких разбојника и њихових слугу, усташко-четничких кољача…

Широм домовине вршени су најстрашнији злочини и масакри нашег народа…“

Потом иду натписи и наратор

ЛЕПОГЛАВА – побијено и подављено хиљаде невиних жртава

ГЛИНСКА ЦРКВА – побијено хиљаде Срба

РАБ – прогутао је више од 4.000 људи

ЛОБОР ГРАД – 12.000 жена и дјеце

ЂАКОВО – затрано 12.000 жена и дјеце

ПАГ – убијено 15.000 људи

ЈАДОВНО – 17.000 људи бачено у гудуре и побијено бомбама

ГОСПИЋ – страдало више од 20.000 жртава

СТАРА ГРАДИШКА – гробница „неколико стотина хиљада“ убијених и умлаћених

Дакле, имамо идеолошку поделу на немачко-фашистичке разбојнике и њихове слуге домаће издајнике, усташе и четници су изједначени. Само су жртве у Глинској цркви апострофиране као Срби. Ко су ови умлаћени, подављени, бачени у гудуре и побијени бомбама, недефинисане жртве? Ко је у „неколико стотина хиљада“ у Старој Градишки?

Државна комисија Југославије из 1946. проценила је број жртава у Јасеновцу између 500.000-600.000, израелски Јад Вашем наводи 700.000. Југословенска власт се није бавила пописивањем имена жртава после рата, што је омогућило Хрватској да 2006. промени поставку у Јасеновцу, те се одлучи се за нови приступ „да нису важни бројеви већ имена“. У том моменту их имају само 72.193, до данас број је порастао на 83.000 што се од тада води као број жртава Јасеновца. После 60 година од рата жртве је немогуће пописати, нарочити што су књиге рођених попаљене. Овим је начињен корак ка затирању обима злочина, а са протоком времена и његовој релативизацији.

Али вратимо се наративу у филмовима о Јасеновцу који се апострофирају ових дана.

У Деветом кругу (1960) Франца Штиглица жртва је Јеврејка, као и у Горким травама (1966) Жике Митровића. У Диму (1967) у питању је логор Биркенау, жртва такође Јеврејин. У Црним птицама (1967) партизани се приближавају неименованом логору а логораши беже, на крају се срећу уз повик „Излазите другови“. У филму Пет минута раја (1959) двојица југословенских заробљеника су пред крај рата у Немачкој. И коначно Зафрановићева Окупација у 26 слика, догађа се у Дубровнику, прати судбину три пријатеља, Италијана, Јеврејина и Хрвата.

Нити један од ових филмова не обрађује тему Јасеновца и геноцида над Србима у НДХ и не није снимљен играни филм са овом темом. Снимљено је неколико кратких документараца, а једини који се озбиљно бави политиком НДХ и Католичком црквом је Зафрановићев филм Крв и пепео Јасеновца (1983), снимљен после Титове смрти.

Србија, уколико жели да се бави темом Јасеновца, ће имати изузетно тежак пут да пред светску публику донесе филм о геноциду над Србима, и да он буде прихваћен. Филмска критика очигледно прати светску агенду, а у њој нема места за Србе. Сличну судбину је имао геноцид над Јерменима из 1915. године, о ком се озбиљно говори и снимају филмови тек у 21. веку. Да обим страдања и број жртава у америчкој филмској индустрији играју улогу, гледали би се филмови о 25 милиона побијених грађана Совјетског Савеза или преко 30 милиона Кинеза које је страдало од Јапанаца у два локална и светском рату. Уместо тога једино што парира Холокаусту је наводни геноцид у Сребреници. Од краја рата у БиХ, у ком су били једна од три зараћене стране, муслимани се озбиљно баве пропагандом, пресликавајући јеврејску културу сећања. За разлику од Јевреја који су доживели Холокауст као ненаоружани цивили, босански муслимани су били наоружана страна у сукобу. Но то им не смета да кроз бројне радионице по свету промовишу своју агенду, доводе групе студената у Поточаре, кроз удружење Ремемберинг Сребреница у Британији спонзоришу броје научнике и аристократију да се у јавности залажу за промоцију Сребренице. Тако долазимо до овогодишњег босанскохерцеговачког кандидата за Оскара, филм Јасмиле Жбанић „Кво вадис, Аида?“

КВО ВАДИС, АИДА?

Да бисмо стекли јасан став о томе у коликој мери је филмска критика независна и непристрасна вратићемо се критичарима из Хрватске који су већ процењивали филм Дара из Јасеновца.

Ненад Полимац хвали овај „Еп о Сребреници који је успешно режиран, без патетике и грешака партизанских филмова“. Потом иде опсервација како се Жбанић до сада само посредно бавила страдањима у Босни, даје и њену филмографију уз краћи опис.

Дакле, да видимо чиме се то до сада „посредно“ бавила Жбанић:

• У филму Грбавица њена јунакиња Сара не зна да је плод ратног силовања, мајка јој је рекла да је дете шехида а заправо јој је отац српски ратни злочинац;
• У филму На путу рат се једва спомиње, јер је главни лик нашао уточиште код вехабија, а ту је и сцена кад његова девојка с пријатељицом потражи родитељски дом, који су Срби отели у рату
• У полудокументарцу За оне који не могу да говоре аустралијска концептуална уметница открива да је хотел у Вишеграду у ком борави био поприште силовања муслиманки од стране Срба

Прави искорак у романтичну комедију Оток љубави, али се не сналази у овом жанру па се враћа рату у Босни и режира Кво вадис, Аида?

Полимац хвали Жбанићкин концепт да не показује ништа од ратних ужаса већ се фокусира на интимну драму главне јунакиње, мада „понекад претјера са метафорама као у сцени гдје на степеницама лежи мртва жена, а изнад ње је хеликоптер дјечја играчка, чије се елисе још увијек врте“. Он констатује да је ово виртуозно режира филм, а да су евентуални проблем флешбекови.

На крају помало стидљиво напомиње да је сцена у којој Аида долази у свој стан у Сребреници који је заузела српска породица као преписан из филма На путу.

А сад да видимо како је Јурица Павичић доживео филм.

Павичићева критика Жбанићкиног филма је пре свега занимљива због онога што није формулисао већ само наговестио. Па тако причу враћа у 2006. годину када она за филм Грбавица добија Златног медведа у Берлину, а његов колега Драган Јурак Грбавицу описује као идеалан државотворни филм какав Хрвати нису снимили. Ту Павичић закључује да је Жбанићкин филм „стилски и садржајно био управо онаква врста филма за каквом је хрватски националистички културни дискурс годинама жудио. Био је то филм који се јасно бавио оним што су они направили нама, како би се то рекло у Хрватској – јасно дефинирао агресора“. Уз то филм је био феминистички, те је Жбанић направила „патриотски филм за глобални либерални мејнстрим“.

Потом Павичић набраја Жбанићкину филмографију уз констатацију да су сви „имали јаку црту активизма и јасну политичку тезу“, што је довело до теме Сребренице, теме „бошњачког националног самопоимања“.

Па даље каже:

„Филмом о најцрњем чину босанског рата сарајевска је ауторица била у прилици затворити завршно поглавље онога што у филмовима иначе ради: да до краја опише и мапира бошњачко национално-колективно искуство.“

Филм је премијерно приказан у Венецији а Жбанић је по Павичићу „показала да је у стању илустрирати политичку поруку, бити гласноговорник нације, а да при тој задаћи погоди политички и филмски подесну форму“.

Интересантно да Павичић нити једног момента оволики политички активизам не дефинише као пропаганду. А мени је прва асоцијација на све побројане атрибуте, од државотворног филма до гласноговорника нације, опус Лени Рифенштал из 30-их година прошлог века.

Оно што је Павичић прећутао у критици, али је дискретно оставио траг да је тога свестан, је апострофирање да постоји документарни снимак састанка Младића са представницима Сребреничана.

На том снимку видимо да војници на улазу препипавају двојицу мушкараца али да жену која иде на преговоре нису ни дотакли, док Жбанић ту сцену вулгаризује, војник жени задижу сукњу и увлачи руке у међуножје, док други церекајући се неумесно коментарише.

Павичић ово уметање мантре о сексуално злостављаним муслиманкама не кометарише, а пун је комплимената на тему како је Жбанић избегла „простачки национализам“ у овом филму.

Као што нам Полимац набрајајући Жбанићкину филмографију кроз краћи опис радње даје алузију о шаблонима која она умеће у приче, а који су важни у њеном „патриотском“ наративу. У филмовима Грбавици и За оне који не могу да говоре то је силовање муслиманки, у филмовима На путу и Кво вадис, Аида? то је узурпирање муслиманског животног простора од стране Срба.

Жбанић врло свесно кроз костим и одабир глумаца од српских војника прави карикатуре, стварајући стриповску стилизацију у филму. Насупрот недужних цивила нису војници већ група која личи на друмске бандите, са завијеним главама и марамама око чела, стављајући по једног грмаља и једног ниског у кадру као у слепстик комедији…

• 

• 

Насупрот њих за холандске војнике користи геј естетику те су они младићи у шорцевима, голих избилдованих мишица, који у појединим сценама делују комично.

Жбанић је изабрала да не покаже насиље на екрану и на том јој сви честитају, али је такође изабрала да Сребреницу представи као демилитаризовану зону у којој није било војника.

Када сам познанику, који се спремао да одгледа филм, на питање ко игра Насера Орића одговорила да њега нема у филму, запањено је упитао:

„Како Сребреница без Насера?“

Тако што Жбанић свесно бира да причу почне од момента када су Орић и екипа напустили енклаву, јер су њој за њен наратив потребни само цивили. Једину назнаку да је неко из Сребренице „одмаглио“ пре уласка српских трупа имамо у сцени када Младић тражи представнике власти за преговоре, а неко из гомиле одговара да су у шуми. На питање српског војника где му је униформа сребреничанин каже да су сви они цивили, на шта следи реплика: “ Са ким, онда, ми ратујемо четири године?“ Ово сигурно није питање на које ће страна публика тражити одговор, чиме је задатак који је био пред ауторком испуњен.

После одгледане Даре и Аиде намеће се закључак да би Јасеновац и Сребреница тек требало да добију филмове који ће приказати догађаје у пуном светлу, Јасеновац од формирања НДХ и прокламовања њене државне политике, а Сребреница од почетка сукоба у БиХ. Надам се да их неће радити „државотворни“ аутори.

Аутор је драматург

Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!