Мајке Холокауста не постоје, спаљене су заједно са својом децом, а да нико од њих није имао пушку у рукама
Пише: Тања МАКСИМОВИЋ
„Одузели су нам дјецу, очеве и мужеве да би они данас славили.“
Овим речима се организација Мајке Сребренице обратила јавности 9. јануара, на 30. годишњицу формирања Републике Српске. Како све жртве заслужују поштовање предмет овог текста није преиспитивање њиховог права на тугу и бол, већ статуса који су у рату имали њихови најмилији. Да ли су убијени као цивили или су пали у борби као војници такозване Армије БИХ?
Бављење овом темом је попут кретања кроз минско поље, зато кренимо лагано од почетка формирања ове организације.
МУНИРА СУБАШИЋ
По речима Мунире Субашић организација неформално постоји од 1996. а сарађује са Хашким трибуналом на подизању оптужница од 1998. године. Исте године власт у Сарајеву доноси одлуку да се укоп сребреничких жртава изврши у Кладњу, али наводно на инсистирање Мајки Сребреница Високи представник Волфганг Петрић одлучује да меморијални центар и мезарје смести у Сребреницу. Госпођа Субашић у својој исповести даље тврди да је било довољно да Клинтону напишу писмо да би овај дошао да отвори меморијални центар 2003. године.
Све ово не звучи нарочито уверљиво када баците поглед на радни простор госпође и уочите да држи хеклано миље на лаптопу.
Мунира о настанку Мајки и како је звала Клинтона на отварање
Интересантна је и исповести Мајке Сребренице Каде Хотић о доласку Британца Педија Ешдауна на место Високог представника за БИХ 2002. године, кога Мајке наводно постављају на место председника фондације да би им обезбедио паре за меморијални центар. Ово отприлике пије воду колико и Мунирино довођење Клинтона на отварање, али је интересантно због историјата овог политичара. Ешдаун је од 70-их важио за дипломату који ради за британску МИ6, а на Косову је као изасланик Тонија Блера у јесен 1998. снабдевао оружјем шиптарске терористе. Потом је у периоду 2002-2006. заменио Волфганга Петрича на месту Високог представника у БИХ, радећи против Дејтонског споразума. Тада почиње златно доба Мајки Сребренице и оне постају апсолутне медијске хероине.
Састају се са светским лидерима и звездама, као античке трагеткиње окупљају се испред хашког суда пратећи суђења и изрицања пресуда, њихове изјаве преносе сви медији, обраћају се шведском краљу да обустави доделу Нобела, путују у Стокхолм да протестују против Хандкеа. Оне су нека врста преторијанске гарде где год је угрожено васколико бошњаштво.
Али оно што почне са Енглезима са њима и заврши, што је у овом случају било ангажовање добротворне организације Ремемберинг Сребреница. Организацију је 2013. у Лондону основао Пакистанац Вакар Азми, уз незаобилазну помоћ британске владе, да би се копирајући јеврејску културу сећања бавила „босанским геноцидом“.
Они одлучују да сниме личне исповести Мајки Сребренице…
Слушам исповест МУНИРЕ СУБАШИЋ, „Сурвивор Тестемони“ или исповест преживеле, помиње како јој је старији син био у Армији БИХ у Жепи, она, муж и млађи син су били у Сребреници.
Дијете Нерко, тако зове сина, је нешто био рањаван. Ту заустављам снимак. Гуглам имена, муж Хилмо, син Нермин, не знам колико има година „дијете“ али се сетим да је тзв. Армија БИХ мобилисала од 16. Тражим у Регистру бораца, налазим Нермина Субашића од оца Хилме, рођен 15.10.1974. године, непуне 22 године а у Армији БИХ провео 1.146 дана. Отац Хилмо такође у Регистру, број војних дана исти, дакле мобилисани истог дана, ако добро рачунам маја 1992. године.
ХАТИЏА МЕХМЕДОВИЋ
Иконичка слика Меморијалног центра у Сребреници је она на којој је ХАТИЏА МЕХМЕДОВИЋ међу табутима, чак и ако никада нисте чули за Хатиџу видели сте слику.
Хатиџа се упокојила 2018. а за њом је остало сведочење о томе како је остала без породице. Сведочи негде пред британском публиком јер је преводилац са њом на бини и публици прича на енглеском њену трагичну причу, остала је без мужа и два сина, сахранила је само две кости…
У Регистру бораца Армије БИХ налазим Хатиџиног мужа Мехмедовић Абдулаха са 1.182 дана војног стажа, по мом прорачуну мобилисан априла 1992. године, старијег сина Мехмедовић Азмира који је мобилисан истог дана када и отац, млађег сина Мехмедовић Алмира са 299 дана војног стажа, мобилисан септембра 1994. године.
Ал Џазира је 22. јула 2019. објавила текст на основу разговора који је Хатиџа 2014. имала са америчким антропологом Акбаром Ахмедом, и које се наводно налази у његовој књизи „Путовање у Европу“. (овде)
„Наставили су убијати сваког коме нису могли вјеровати, без обзира на старосну доб. Имамо дјечака који су били стари тек осам година, који су имали тринаест или четрнаест година, више од хиљаду њих су били малољетни… Све је било како је Србија испланирала – да се ријеше једног народа, да се ријеше једног географског подручја… Много смо се преварили, јер су наше комшије из Србије дошли да одведу наше вољене и убију их… У то вријеме били смо потпуно ненаоружани и нисмо могли побјећи одавде…“
КАДА ХОТИЋ
Исповест „Преживеле“ Мајке Сребренице КАДЕ ХОТИЋ, попут Мунире помиње Србочетнике, говори о завери у ЈНА која није хтела да јој мужа пошаље на факултет јер је муслиман, потом о томе како су се муслимани само бранили а Срби дошли да узму њихову територију, титл на енглеском све преводи.
Гуглам мужа и сина, муж Сеад 1.181 дан војник тзв. Армије БИХ, дакле мобилисан априла 1992, син Хотић Самир регрутован 18 дана касније. Када даље прича како су она и Мунира биле у кући Ане Франк у Холандији и како ју је прича о Холокаусту инспирисала да и они у Сребреници направе музеј геноцида… Високи МИ6 представник ОХР Педи Ешдаун ће им за три месеца испунити жељу, затвориће пилану у Старој фабрици акумулатора и фешта ће моћи да почне. Мајке су добиле Музеј геноцида, а још није донешена правоснажна пресуда у Хагу.
На Десетом форуму за транзициону правду Када Хотић ће признати:
„Ја знам, одбрана се формирала са 40 пушака. Неко имао ону… Мој Самир некакву направио. Морали смо се бранити, јер смо нападнути.“
Овога нема у сведочењу за британску публику, сви су били цивили. У сведочењима у медијима поменула је да су јој син и брат отишли шумом, то су они мушкарци који су са војском 28. дивизије тзв. Армије БИХ отишли у пробој ка Тузли. За мужа такође помиње да су се „растали“, Сеад Хотић као војник 28. дивизије сигурно није сачекао улазак Војске РС у Сребреницу.
ФАДИЛА ЕФЕНДИЋ
ФАДИЛА ЕФЕНДИЋ, Мајка Сребренице, Исповест преживеле, у геноциду изгубила мужа Хамеда и сина Фејзу. Обојицу сам нашла у Регистру бораца, Хамед 1.133 дана војног стажа, Фејзо 549.
МЕЈРА ЂОГАЗ
Иста прича везана је за МЕЈРУ ЂОГАЗ коју представљају као Мајку Сребренице „која је изгубила мужа и три сина“. Муж Мустафа и син Зухдија погинули 1992. године, обојицу сам нашла у Регистру бораца, за мужа нисам имала средње име али ми је помогао датум смрти који је Мејра дала у новинама, па сам идентитет пронашла у „Књизи мртвих“ Мирсада Токаче. Омер и Муниб обојица мобилисани у јесен 1992. године, погинули јула 1995. Муж и три сина, сви били војници.
Мејра Ђогаз и Фадила Ефендић су оне две Мајке Сребренице које су усликане на премијери филма Кво Вадис Аида? у Пазару, децембра 2021.
МИРСАДА МАЛАГИЋ
О Мајки Сребренице Мирсади Малагић ћу објавити засебан текст јер је била сведок на четири велика хашка суђења (Толимиру, Крстићу, Караџићу и Младићу), овом приликом ћу само поменути да је добила стан у категорији „родитељи шехида и погинулих бораца“.
Све ове мајке изгубиле су децу и њихова судбина јесте трагична, али нигде у њиховим представљањима не чујемо да су им синови и мужеви били војници. Оне кажу да су са њихови вољени отишли пут шуме, али нико не помиње да је у питању војни пробој ка територији коју држи тзв. Армија БИХ. Пробој се одвијао кроз територију дужу од 100 километара, били су наоружани и легитимна војна мета. Они који су стрељани као војни заробљеници такође не могу бити жртве геноцида.
Нажалост, Хаг није установио број погинулих војника у пробоју, нити је направио разлику између погинулих у војним дејствима и стрељаних заробљеника, већ их је све заједно приказао као цивиле. Једино се у издвојеном мишљењу судије у пресуди Здравку Толимиру назире овај проблем, јер се помиње најмање 3.000 жртава погинулих у борбеним дејствима и неколико стотина који су стрељани.
Пробој је преживело 3.634 војника и августа 1995. у Тузли су стали поново у строј 28. дивизије тзв. Армије БИХ спремни да се поново боре. О овом догађају сведоче преживели војници који се сваке године враћају истим путем пробоја од Незука до Сребренице. Такође постоје аутентични видео снимци из пробоја које је могуће уредно погледати на Јутјубу.
Део снимка пробоја муслиманске војске из Сребренице јула 1995.
Послератни снимак прославе пробоја са сведочењем војника
Фарсичне хашке пресуде су злоупотребиле и девалвирале појам геноцида, што није било толико уочљиво док се са спектакуларних џеназа није прешло на личне исповести. Копирајући јеврејску усмену културу сећања Ремемберинг Сребреница нам је кроз исповести оних који су „преживели геноцид“ понудила жене које је Младић сместио у аутобусе да се по њиховој жељи превезу на територију коју је држала тзв. Армија БИХ, што је пародирање Холокауста у ком су преживели били Јевреји који су преживели логор или гето.
Како Хаг није установио разлику између цивила и војника, а ево ја јесам уласком у Регистар, тако су Мајке Сребренице представљене као Мајке Шумарица, иако су њихова деца и мужеви великом већином били мобилисани. Ако је ово грешка Хашких пресуда интерпретација коју Ремемберинг Сребреница презентује у исповестима је тенденциозна. Све Мајке потврђују званичну мантру, не помињу постојање Срба у Босни, већ кажу да су Срби дошли из Србије и напали их, користе термин Србочетници, Сребреницу представљају као своју територију коју би неко да узме, све се представљају као мајке цивила, осим Мунире која отворено каже да јој је један син у војсци а други „нешто рањаван“.
Тако смо поред фарсичне пресуде добили и фарсичну културу сећања, у којој Мајке Сребренице оплакују синове шехиде убијене у „геноциду“. Мајке Холокауста не постоје, спаљене су заједно са својом децом, а да нико од њих није имао пушку у рукама.
Нечији синови – Сребреница 1994. година
П.С.
Мајке Сребренице су београдску „премијеру“ имале у Сава Центру 2000. године када су их довеле Жене у црном и Иницијатива младих за људска права(YIHR), а пригрлила Ружица Ђинђић на крилима петооктобарске виктимизације Срба преко Дрине.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Be First to Comment