На данашњи дан пре 28 година у Брежанима монструми из тзв. Армије БиХ убијали дјецу, спаљивали жене и старице, силовали, клали, разапињали цивиле на крстове… За овај злочин као и за све масовне злочине почињене над Србима у Подрињу још нико није одговарао
У сребреничком селу Брежани служен је парастос за 32 мјештана које су на данашњи дан прије 28 година у кућама и двориштима побиле муслиманске снаге из Сребренице и околних села.
Тим поводом прислужене су свијеће за покој душа настрадалих српских цивила и положено је цвијеће уз спомен-обиљежје које је након рата подигнуто у овом селу као знак сјећања на страдале.
Цвијеће су положили начелник општине Сребреница Младен Грујичић, те делегације Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила ове општине, Борачке организације Братунац и неколико страначких делегација.
За овај злочин, као ни за остале масовне злочине над Србима сребреничког краја, још нико није одговарао пред судовима, иако су жртве убијане на најсвирепији начин.
– Прије 28 година нападнуто је ово српско село и побијени су цивили на својим огњиштима. Овдје се десио стравичан злочин над српским народом и болно је што за то још нико није одговарао. Ово је један у низу злочина без казне почињених над Србима овог краја – рекао је Грујичић.
Он је истакао да се неће одустати од борбе за истину и правду и да ће судови у БиХ морати да прихвате чињеницу да је на подручју Сребренице страдао и српски народ, а не само бошњачки, каква се слика једнострано намеће свијету.
Грујичић је рекао да различити аршини и неравномјеран однос Тужилаштва и Суда БиХ уносе неповјерење у институције БиХ, уносе раздор, погоршавају међунационалне односе и спречавају изношење истине о ратним збивањима и српским страдањима, а без тога нема помирења и повјерења међу народима.
Према његовим ријечима, чим се увиди да ће неки свједок потврдити оптужбе против починилаца злочина над Србима, Суд тражи било какав разлог да прекине и одгоди суђење тражећи нове доказе и начин да се оптужени ослободе одговорности са истим образложењем „због недостатка доказа“.
– Убијали су све што су стигли – жене, дјецу и старце да би протјерали све што је српско са овог подручја и етнички очистили сребреничку општину. Хашки трибунал и правосуђе БиХ, који су очито формирани да само суде Србима, мораће да почну да процесуирају и починиоце злочина у Брежанима и другим српским селима око Сребренице и Братунца – рекао је Грујичић.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да су злочин у највећем сребреничком српском селу починиле комшије муслимани из сусједног села Осмаче и из Сребренице и да је неприхватљиво да још нико није одговарао за злочине почињене над мјештанима Брежана.
– Нико није одговарао зато што су убијени Срби јер правосуђе БиХ и Хашки трибунал омаловажавају српске жртве и њихове породице. О томе је више бесмислено говорити, али никада нећемо одустати од борбе за истину и за одговорност злочинаца чије су душманске руке побиле српско становништво у овом и бројним селима сребреничке општине – поручио је Којић.
Према његовим ријечима, зна се ко су жртве и када су и како убијене. „Зна се и ко их је убио и на Тужилштву БиХ је да то документује и подигне оптужницу, па и нађе доказе, ако их евентуално нема довољно, а не да процјењује да нема довољно доказа за подизање оптужница, што је срамота правосуђа и лицемјерство невиђено у цивилизованом свијету“, додао је Којић.
Обрадин Балчаковић тог дана је тешко рањеног брата Живорада пет сати вукао кроз шуму да би га спасао од смрти.
– Било је страшно. Пуцало је са свих страна. Од пуцњаве, урлика, викања, галаме и лупања разним предметима створила се несношљива бука. Упадали су у куће и клали, убијали или палили живе људе – присјећа се Балчаковић.
Преживјели причају да су злочинци неке мјештане ухватили и одвели живе и да се још воде као нестали.
Посмртни остаци Станка Милошевића и глувонијемих Достане и Крстине Лазић, упркос свим напорима и тражењу, никада нису нађени нити је ко одговарао за злочин у овом и осталим српским селима у сребреничкој општини. Достана и Кристина Лазић најпре су мучене па убијене и запаљене у својој кући.
„Муслимани су упали у кућу Лазић Достане, гдје се налазила њена болесна и непокретна кћерка Ђула (надимак Кристине Лазић). Чуо сам када је један од њих рекао: „Сенаде, убиј то маторо ђубре, шта чекаш!“. Одмах су се чула два пушчана пуцња – тада је вјероватно Ђула убијена“, свједочио је Милисав Марјановић, који је тај дан био у Брежанима.
Чланови породица несталих истичу да то уноси додатно неповјерење у институције БиХ и онемогућава процес међунационалног помирење и стварања повјерења међу преосталим становницима ове општине.
Преживјели подсјећају да су муслиманске снаге најприје опколиле село и започеле пуцњаву, уз убијање свих које су стигли.
Под окриљем ноћи и јутарње магле, те захваљујући познавању терена, неки мјештани су успјели да побјегну у околне шумарке или да се сакрију у селу. Тако сакривени гледали су свирепа убиства недужног становништва. Заробљени су мучени, масакрирани и спаљивани, умирући у највећим мукама.
Најстарија жртва тог масакра био је 88-годишњи Станко Милошевић, а најмлађа 15-годишњи Љубомир Јосиповић, њему је рафал скинуо горњи дио лобање.. Међу убијенима било је пет жена.
Ипак, најужаснију смрт доживео је Видоје Лазић (55) ког су муслимански војници најпре тукли и малтретирали, а потом га разапели на крст и живог запалили. Несрећни Видоје је био подвргнут страшним и незамисливим тортурама. Према речима преживелих сведока, крици и урлици несрећног Видоја чули су се до суседног села. Сведоци су такође изјавили да су муслимански војници Видоја затекли пред његовом кућом где им је рекао „Немојте лупати, ево вам кључеви, ако хоћете и запалите, ако има шта горети.“ Видоје је то говорио верујући муслиманима да му неће ништа, јер је са њима радио годинама и био је сигуран да га неће дирати, јер ни он њима никад није правио неке проблеме – сав живот је провео са муслиманима у предузећу „Дрина“, Сребреница. Многима је и током живота више пута помогао.
Милева Ранкић преживјела је напад, али је тог дана остала без синова – двадесетогодишњег Мирослава и двије године старијег Драгослава, као и мужа Милисава.
Милева истиче да је изгубила вјеру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда умјесто земаљске неправде.
Што поклаше – поклаше, што преоста – оћераше. За пола сата, побили су моје Мирослава и Драгослава, моје јабуке, мога мужа Милисава, и за то нико не одговара.
Живели смо у селу Брежани, мој муж Милосав, синови Мирослав и Драгослав и ћерка Слађана. Живели смо до рата добро са комшијама, муслиманима, из села Осмаче. Али, десило се зло. Орићеви злочинци упали су у село 30. јуна 1992. године и убили ми мужа и синове. Старији је имао двадесет година, а млађи седамнаест. Слађана није била у селу, а ја сам неким чудом остала жива. Све су нам запалили, уништили… Остало ми је четворо унучади. Моју бол ми никада и нико не може ублажити. Ниједан ми син није ни војску служио! Има ли, иког до Бога, да каже, да призна да су и Срби убијани?! Ако неће полиција, ако неће власт Републике Српске да каже, ево, ја ћу: Орићеви борци и данас се шетају Скеланима, клали су и силовали, неки од њих „златним љиљанима“ одликовани… Па, где је правда?! Шта је ово, данас? У рату је било лакше, знали смо ко су непријатељи, знали смо како да се бранимо, како од овог, како од својих, данас, да се бранимо?! – испричала је за медије пре неколико година Милева Ранкић
– Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и невину дјецу многих Српкиња – прича ова мајка жалећи што умјесто дјеце „Бог није узео њу тога дана“.
Милован Милошевић је тог дана остао без деветнаестогодишњег сина Видоја и оца Станка, који је имао 88 година. Због посљедица рањавања тог дана једва се креће уз помоћ штака.
Село Брежани је, као и остала села у Подрињу у која су упале муслиманске снаге, у потпуности опљачкано и спаљено, а више од половине кућа још није обновљено. Злочинци нису заобишли ни православно гробље. Сви споменици на гробљу су полупани, а неке од гробница скрнављене.
У Брежанима данас живи свега педесетак становника, док их је прије рата било 400.
Нажалост, за Суд и Тужилаштво БиХ ови злочини као да се нису ни десили. Упркос бројним доказима и изјавама сведока, ни након 28 година нико није процесуиран нити осуђен за злочине над Србима. Зашто Тужилаштво и Суд БиХ штите монструме који су у униформама тзв. Армије БиХ убијали дјецу, спаљивали жене и старице, силовали, клали, разапињали цивиле на крстове, питање је које мучи породице жртава и данас.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Извор: СРНА, Српска Рамонда
Be First to Comment