На данашњи дан, 14. априла 1999. године, у рејону карауле Кошаре, крај граничног камена Ц-4, погинуо је потпоручник Предраг Пеђа Леовац
Овај рођени Пљевљак, остаће упамћен као један од најзнаменитијих јунака епске битке за Кошаре и генерално, рата на Косову 1998/1999. године.
Прича о потпоручнику Предрагу Пеђи Леовцу је прича о официрској части, пожртвовању, храбрости и бескрајној љубави према Отаџбини.
Пеђа је рођен 20.12.1975. године у Пљевљима, где је као одличан ђак завршио основну школу и гимназију. Већ као млад момак, показивао је интересовање за војнички позив, те уписује Војну академију у Београду – смер пешадија. Био је врхунски каратиста.
Леовац и Врачаревић… 
Леовац стоји, први с лева.
Студије завршава успешно и добија распоред у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон, као командир интервентног вода на караули Ћафа Прушит. Веома брзо Пеђа се наметнуо као одважан и способан млади официр што су знали да цене његови војници, али и претпостављене старешине.
Место рањавања.
Први судбоносан моменат у његовом кратком животу десио се на Света Петку, 1998. године када је током патролирања дуж границе са Албанијом, пас који је ишао у патролу са граничарима, ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Мина је тешко ранила потпоручника Леовца. Наиме, гелер му је поломио виличну кост на три дела и зауставио испод леве плећке. Пушка му је испала из руку и одлетела у дубину минског поља. Иако тешко рањен, Леовац је био довољно прибран да умири војника који је почео да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути. Сам је позвао помоћ и сишао до карауле, одакле је хеликоптером пребачен прво у Приштину, а затим на ВМА.
После операције, прича његов отац Миле, тражио је да се одмах врати у Пљевљу на опоравак, да не би заузимао кревет рањеницима који су свакодневно пристизали. Током лежања у болници, написао је писмо мајци у којем јој је рекао – „Не брините за мене, јер ја за свој живот одвећ не бринем. Ако не преживим, сахраните ме испод оне крушке на селу.”
У Пљевљима је опоравак текао доста тешко, услед немогућности да једе чврсту храну (хранио се на сламчицу), изгубио је доста килограма.
Упркос свему томе, жеља да се врати својим војницима на граници била је јача од свега. Једног хладног фебруарског јутра, 1999. године недовољно опорављен, Пеђа је кренуо на пут са којег се неће жив вратити, али пут који ће га учинити бесмртним. По причи команданта 53. гб мајора Душка Шљиванчанина, када се Пеђа појавио на вратима његове канцеларије у касарни у Ђаковици, остао је затечен и изненађен.
,,Прво што ми је рекао било је – Јесте ли разминирали оно минско поље и узели моју пушку? ”
Рекао сам му – Предраже, имамо доста пушчетина, узећеш другу, треба нам нешто јаче да гађамо ове агресоре.
А он је рекао – То није пушчетина, то је пушка коју сам ја задужио. Изашао је и отишао на караулу”.
Прво што је урадио, јесте да је отишао до минског поља у којем је рањен и узео своју пушку. Напад на Кошаре почео је 9. априла, а Пеђин вод је у борбу уведен 11.04.1999. Пеђа је тражио да остави своје младе војнике у позадини и оде на задатак са тридесет резервиста, који су ту пристигли. Три дана је без хране и воде водио борбу за Ц4.
Погинуо је 14. априла од снајперског метка, који га је погодио у врат и прекинуо му ланчић са крстом који је носио.
Војници су га снели у шаторском крилу до карауле, где је доктор видевши рану рекао ,,Нема од њега ништа”.
Пеђа се само насмејао.
Нажалост, издахнуо је на путу за Ђаковицу. Његови војници са карауле Ћафа Прушит су у част свог палог старешине уредили један извор воде и именовали га по Пеђи.
Један од најпотреснијих момената за породицу Леовац, био је када су допремљене Предрагове личне ствари. Тада је отац Миле, читајући синовљеву официрску белешку у корицама нашао 300 марака које му је дао пре 4 године, када је Пеђа кренуо на академију. Биле су сложене у коверти на којој је писало ,,За не дај Боже”. Од тог новца су купљена два прстена за Пеђину млађу браћу, да их заувек подсећају на брата хероја.
Момци са карауле Ћафа Прушит поред чесме која је уједно и прво спомен обележје Пеђи Леовцу, у тренутку док рат још увек траје.
У породичној кући Леоваца, Пеђина спаваћа соба је претворена у својеврстан музеј посвећен њему. Ту су његове униформе, гардероба, пушка са којом је погинуо, гелери од којих је рањен, ланчић који је прекинуо снајпер, орден…
Недовољно опорављен вратио се на границу, а није морао.
Узео своју пушку која му је остала у минском пољу када је био рањен. Када је кретао на последњи задатак, оставио је свој вод, младе војнике и ултимативно тражио да му се омогући да са резервистима иде у задатак, са којег је знао да ће се тешко жив вратити.
Веселин Ђокић, Милован Цветић и Слободан Трипковић, су људи, који су сви до једног рекли – Да су живи, искључиво захваљујући Пеђи.
Услед малог броја војника 10. априла, преко границе је упала једна група терориста и напала заседу на караули Морина, ту је погинуо Симо Поповић, родом из Пиве, човек којег је Пеђа јако волео и поштовао.
Тражио је од команде да гони ту групу, нису му дозволили, али им је он направио заседу. Ту су убили двојицу терориста, остали су се разбежали у Албанију. 11. Априла долази у рејон Кошара, добија ненормално наређење од Котура, да поврати Ц4…
Све остало је историја.
Детаљна акција и Пеђино вођство у јуриш се може прочитати у одломку романа Ненада Милкића „Зов Карауле”:
Одломак из романа „Зов Карауле” (кликом на линк, можете прочитати комплетан исечак)
„Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – Нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и не¬даћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир „Морине“ пустио сузу.”
У Пљевљима је основан Културни центар који се бави сећањем на лик и дело Пеђе Леовца.
Био је омиљени друг, саборац, старјешина. О његовом чојству и јунаштву се и данас увелико прича. Памтиће се Пеђин повртак на Косово и Метохију након рањавања, када се, иако недовољно опорављен након што му је гелер мине нанио тешке повреде у предјелу вилице на Свету Петку (27. октобра 1998. године), вратио међу своју војску. Такође, памтиће се и његов однос према својој пушци – по коју је пошао усред минског поља, изашао са њом, више пута је очистио и наставио бој.
О каквој се несвакидашњој личности радило, можда нам и најбоље говори чињеница да му је, након погибије, војска подигла спомен обиљежје у тренутку док рат још увијек траје. Наиме, у рејону карауле Ћафа Прушит, његови ратни другови су обиљежили један извор са којег је Пеђа често пио воду и именовали га управо по њему.
Подсјетимо, Пеђа Леовац је био и активни спортиста: трчао је Београдски полумаратон и маратон, био је мајстор реалног аикида и један од омиљених ученика покојног Љубе Врачаревића – оснивача реалног аикида и мајстора Соке 10. дан, генерала руске армије и човјека који је обучавао велики број војних и полицијских специјалних јединица, као и личну гарду многих истакнутих личности и државника.
Из Културног центра „Предраг Пеђа Леовац“ – организације која је основана њему у част, а која се бави хуманитарним радом и организовањем културних активности, су саопштили да су данас, за разлику од претходних година, када су гроб овог честитог српског витеза 14. априла, уз породицу, посјећивали и његови пријатељи са Војне академије, ратни другови, школски другови, комшије, родбина и чланови Културног центра, свјећу запалили његови родитељи. С друге стране, за покој Пеђине, чланови Културног центра су запалили у Цркви Свете Петке.
Међутим, како кажу из ове организације, колективна посјета гробном мјесту Пеђе Леовца биће организована на Видовдан – када ће, надају се, бити укинуте превентивне мјере званичне Црне Горе, али и осталих држава, и када ће границе поново бити отворене за све Пеђине пријатеље и родбину.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Be First to Comment