Press "Enter" to skip to content

Покољ у Гудовцу 1941.

Покољ у Гудовцу 1941. је назив за масовно убиство Срба и Јевреја на подручју Независне Државе Хрватске. Тада је убијено 196 особа, највише српске националности, из села Гудовац и околних села: Пргомеља, Тука, Болча, Станица, Клокочевца, Старих Планиница и Великог Коренова. Маскр у Гудовцу је починила група под директном командом Вјекослава Лубурића.

Жртве су 28. априла похватане у Гудовцу и околини, већина их је ухваћена под “оптужбом” да су побуњеници одани југословенској влади. Одвели су их на оближње поље и заједно их побили. Петорица заробљеника успела је да преживи и да побегне на сигурно. Усташе су присилиле преживјеле становнике Гудовца да ископају масовну гробницу за жртве покоља и да затрпају њихова тјела како би прикрили злочин. Следећег дана рођаци једне од жртава обавестили су Немце о ономе што се догодило, а Немци су наредили делимичну ексхумацију масовне гробнице и ухапсили 40 осумњичених починилаца овог ужасног покоља. Младен Лорковић, високи усташки функционер, искористио је свој утицај да би притворене злочинце пустио на слободу и обећао немачком амбасадору Сиегфриеду Касцхеу да ће хрватске власти спровести детаљну истрагу, а која никада није спроведена.

На месту покоља 1955. године изграђен је маузолеј, као и споменик вајару Војину Бакићу. 1991. усред међуетничког насиља током рата у Хрватској, споменик и маузолеј уништили су Хрвати, као и једно од Бакићевих дјела Бјеловарац (Човјек из Бјеловара). Рушевине су уклониле локалне власти 2002. а те исте године становници су потписали петицију да се споменик Бјеловарац поново постави. Обновљени споменик откривен је у децембру 2010. године.

Позадина

Гудовац је село у близини Бјеловара, око 80 километара источно од главног града Независне Државе Хрватске, Загреба. Имао је етнички мешовито становништво током већег дела историје. Гудовац је 1931. године имао 1.073 становника у 330 домаћинстава. Хрвати су чинили две трећине, а преостали становници били су Срби. Општина Бјеловар имала је 8.000 становника, укључујући 3.000 Срба.

Гудовац је био део заједничке јужнословенске државе од новембра 1918. године, када је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У свом стварању Краљевина је између осталог обухватила шест милиона Срба, 3.5 милиона Хрвата и милион Словенаца. Као највећа етничка група, Срби су се залагали за централизовану државу, док Хрвати, Словенци и муслимани нису. Први устав новостворене Краљевине је Видовдански устав, усвојен 28. јуна 1921, а на основу српског устава из 1903, Краљевина је одређена као парламентарна монархија под српском династијом Карађорђевића.

Краљ Александар након убистава која су се догодила у парламенту 1928, проглашава 1929. године 6. јануарску диктатуру и мења име досадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију. Југославија је била подјељена на девет административних јединица названих бановине, од који је у шест било већински српско становништво.

Александар 1931. издаје уредбу којом дозвољава да се рад парламента обнови под условом да у њему могу бити заступљене само пројугословенске странке, тако да крајња десница и крајња левица нису биле присутне у парламенту. Усташе, хрватски фашистички покрет покренут дубоком мржњом према Србима појавио се као најекстремнији од њих.

1932. усташе су покренуле такозвани Велебитски устанак, нападајући полицијску станицу у Лици, а након овога долази до још већег непријатељства између Срба и Хрвата. 1934. убијен је краљ Александар док је био у државној посети у Француској, а краљев рођак кнез Павле, постаје регент и преузима краљевске дужности све док Александров син Петар није напунио 18. година.

Након анексије Аустрије од стране Немачке из 1938. године, Југославија је делила границу са Трећим рајхом и пала под све већи притисак, а у априлу 1939. године када Италија окупира суседну Албанију тада Југославија добија још једну границу са силама Осовине. Избијањем Другог светског рата, југословенска влада проглашава своју неутралност. Између септембра и новембра 1940., Мађарска и Румунија придружују се Тројном пакту, а Италија напада Грчку.

Од тог времена Југославија је била готово у потпуности окружена силама Осовине и њиховим сателитима , па је њен неутралан став према рату био под великим притиском. Крајем фебруара 1941. Бугарска се придружава Пакту. Следећег дана немачке трупе улазе у Бугарску из Румуније, затворивши обруч око Југославије. Желећи осигурати свој јужни бок за предстојећи напад на Совјетски Савез , Адолф Хитлер почео је вршити велики притисак на Југославију да се придружи Осовини.

25. марта 1941. године, након извјесног одлагања, југословенска влада је условно потписала пакт. Два дана касније, група српских официра ваздухопловних снага срушила је принца Павла. Пучисти су 17-годишњег принца Петра прогласили довољно старим да влада и довели на власт „владу националног јединства“ коју је водио генерал Душан Симовић . Ово је разбеснео Хитлера. “Чак и ако би Југославија испрва требала давати изјаве о верности”, рекао је, “она се мора сматрати непријатељем и … уништити што је брже могуће.” Затим је наредио инвазију на Југославију, која је започела 6. априла 1941.

Карта ратне Југославије
Окупација и подела Југославије
Фото: Википедија

Пад Бјеловара 

Војска Краљевине Југославије, ВКЈ брзо је сломљена комбинованим нападом Немачке, Мађарске и Италије. Многи Хрвати из ВКЈ одбили су се борити против Немаца јер су их сматрали ослободиоцима. Овај став делили су многи војници из 108. пука у коме су били већина Хрвати, а који је био стациониран у Великом Грђевцу. Пук је мобилисан у Бјеловару, а 7. априла је кренуо према Вировитици заузети положај, када су се његови припадници Хрвати побунили и ухапсили српске официре и војнике. Пук под водством капетана Ивана Мрака разоружао је југословенску жандармерију у Гарешници и кренуо према Бјеловару, заједно са групом усташа које је предводио Мијо Ханс. Следећег јутра, дјелови 108. пука улазе у Бјеловар и сукобљавају се са локалним жандарима, претрпевши губитке двоје убијених и три рањена. Око подне, пук се придружио дјелу 42. пјешадијског пука и другим јединицама 40. пјешадијске дивизије. Отприлике у исто време Јулије Макенац, хрватски градоначелник Бјеловара придружио се усташком званичнику Ивану Шестаку и представнику ХСС-а Фрањи Хегедишу тражећи да ВКЈ град преда њима. Када је командир 4. армије, генерал Петар Недељковић, сазнао за то, наређује локалном командиру жандара да одржи ред, али му је тада речено да то неће бити могуће јер локални хрвати се не би пријавили на дужност. Мачек се сложио са ставом штаба да пошаље посланика у 108. пешадијски пук, позивајући их да буду одани својим официрима, али то је било безуспешно. Касније током дана, два камиона Хрвата стижу у седиште 4. армије у Бјеловару са намером да убију особље. Стража је то спречила, али се оперативно особље повукло из Бјеловара у Поповачу. Након издавања неколико ултиматума, око 8.000 Хрвата напало је Бјеловар потпомогнути Хрватима у граду Бјеловару. Бјеловар се предао, а многе југословенске официре и војнике заробили су Немци и усташе. Локални Хрвати њих су дочекали са великим одушевљењем .

Када је Недељковић чуо за то, назвао је Маканеца и запрјетио да ће бомбардовати град ако заробљеници не буду одмах пуштени. Приведени официри из штаба 4. армије и 108. пешадијског пука послати су у Загреб. Око 16:00 Недељковић је о побуни обавестио бана Хрватске, Ивана Шубашића, али Шубашић је био немоћан да утиче на тај догађај. Око 18:00 Маканец је прогласио да је Бјеловар дио независне хрватске државе. Ово је био једини значајни усташки “устанак” у Хрватској, Босни и у Херцеговини прије 10. априла. Усташка пропаганда то је прославила као “устанак хрватског народа против травањског рата”, тврдећи да показује да Хрвати свесрдно подржавају уништење Југославије.

Стварање НДХ 

10. априла старији усташки заповједник Славко Кватерник прогласио је оснивање Независне Државе Хрватске, НДХ. Декларација је стигла тачно недељу дана пре него што се ВКЈ предала силама Осовине. Вођа усташа Анте Павелић у то вријеме је био у Риму и договорио путовање у Карловац, западно од Загреба. У Карловац је стигао 13. априла, у пратњи 250–400 својих следбеника. Павелић је 15. априла стигао у Загреб, признајући територијалне сецесије Италији о трошко Југославије и обећао Немцима да нема намеру да спроводи спољну политику независно од Берлина. Истог дана, Немачка и Италија су доделиле дипломатско признање НДХ. Павелић је проглашен Поглавником (“вођом”) хрватске државе под водством усташа, који је обједињавао територију данашње Хрватске , читаву данашњу Босну и Херцеговину и дијелове данашње Србије.

Званично проглашење Независне Државе Хрватске , 10. априла 1941. године
Фото: Википедија

Павелић и његови следбеници желели су да створе „етнички чисту“ Хрватску злочином геноцида над Србима, Јеврејима и другим нехрватима. Скоро око једне трећине укупног становништва НДХ били су Срби који су се тада нашли унутар граница новоформиране усташке државе. Поред тога, подручја са српском већином покривала су између 60 и 70 процената укупне копнене површине НДХ.

“Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за
леђима имамо снажну српску државу која би увијек засезала у наша подручја и
представљала вјечиту опасност за нас. (…) Ми стога настојимо да нестане Срба из наших
земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја
Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било
настањено искључиво Србима, данас је празно згариште.” Хрватски шеф дипломатије, Младен Лорковић

Дидо Кватерник , високи усташки функционер, поверено је „ чишћењу„ Бјеловар и околина.

“Кад смо се тријумфално вратили кући из иностранства и када је Павелић одлучио да преузмем спровођење мјера против Срба и Јевреја, послушао сам га одмах и без оклијевања, јер сам знао да је то питање морало се ријешити за будућност хрватског народа и државе и да се неко морао жртвовати како би се могле провести ове потребне мјере.” Павелићеве наредбе о истребљењу нехрвата у Бјеловару и око њега биле су вјероватно достављен усмено како би се осигурало да нису остали писани докази.

Ситуација у Бјеловару

Одмах након заузимања Бјеловара, усташе су кренуле у јачање своје власти над градом. За вршиоца дужности начелника бјеловарског округа постављен је Јосип Верхас , етнички Нијемац , Ђуро Војновић постављен је за усташког представника у бјеловарском округу, а Ханс именован за усташког повјереника за бјеловарску жупанију. За шефа полиције постављен је Алојз Чукман. Одмах је одређено да сви бјеловарски Срби морају да носе црвену траку с натписом „Србин“ на хрватском и њемачком језику. Иван Гаршчић, јавни биљежник, постављен је за вршиоца дужности заповједника оружане јединице Бјеловар и почео је реорганизирати локалне усташке формације. Мрак, који се истакао као један од вођа побуне у 108. пуку, добио је задатак да надгледа центар града.

Између 9. и 14. априла, групе војника из распуштеног 108. пука кретале су се по бјеловарским селима тражећи пут кући. Српски официри који су одбили да се предају извршили су пљачку у домовима, надајући се да ће наћи храну, новац и цивилну одећу која ће им олакшати пролазак кроз немачке и усташке контролне пунктове. У неким селима хрватски сељаци су разоружали те војнике ВКЈ и опљачкали их. Неки од ових сељака, посебно они у Гудовцу, ушли су у локалне јединице познате као “батаљони спремности”. 10. априла, Немци су стигли до Бјеловара и поставили низ командних места, али су усташама де факто оставили контролу над градом. Мишо Саболек, локални усташки заповједник, извијестио је: “Бјеловар и околину опсједају Срби, који … убијају и пљачкају у селима Нарт, Гудовац и шуми Чесма.” Средином априла Саболек је известио да је имао 35 “угушење насиља” широм Бјеловара. Његови надређени у Загребу наредили су му да “предузме све потребне мере за успостављање реда” у округу. Усташе су претражиле десетине српских домова у нади да ће пронаћи илегално оружје. Након тога уследило је хапшење “нежељених елемената”. “Разоружавање Срба … од виталног је значаја за осигуравање будућности младе хрватске државе”, написао је Едмунд Глаисе-Хорстенау , немачки опуномоћени генерал у НДХ.

Славко Кватерник је 16. априла објавио да су српски сељаци у НДХ имали осам дана да предају оружје усташама.

Кватерник је одабрао широко подручје у граду и око њега, где је требало очистити Србе. “За сваког убијеног Хрвата,” рекао је, “морамо погубити 100 Срба.” Разоружавање и хапшење припадника ВКЈ од стране усташа било је праћено бројним инцидентима, у којима је убијено око 20 наоружаних трупа ВКЈ-а и српских цивила. Министар унутрашњих послова Андрија Артуковић стигао је у Бјеловар након што је чуо гласине о наводној побуни. На састанку с Верхасом и његовим поручницима изјавио је да ће се морати предузети “озбиљне акције” како би се “послала порука непријатељима усташа и НДХ”. 26. априла Кватерник и његов најближи помоћник Ивица Шарић организовали су масовно хапшење 530 сељана Срба из Грубишног Поља. У хапшењима је учествовало тридесет усташа. Заточеници су превезени у логор Даница , недалеко од Копривнице , а одатле одведени у усташке логоре на Госпићу , острву Пагу , Јасеновцу и Старој Градишки , где је већина убијена.

Хапшења 

25. априла усташе су ухапсиле Србина по имену Милан Радовановић када га је зауставила полиција из Бјеловара. У време напада на Југославију ратовао је у саставу Војске Краљевине Југославије и провео две недеље скривајући се у шумама пре него што се вратио кући у Пргомељу. Релативно касни повратак спречио га је да преда пушку пре усташког рока, 24. априла. Ујутро 26. априла, док су Радовановића и још једног српског заробљеника двојица усташких стража извели из окружног затвора, два неидентификована нападача отворила су ватру на заточенике и стражаре. Уследила је свађа, а Радовановић и један од стражара су убијени, а други стражар је рањен. Тог послијеподнева хрватска домобранска стража (или домобран ) убијен је залуталим метак у свом дворишту док је био на осуству. Кватерник је одмах за смрт оптужио “српске агитаторе”. Усташе су у својим интерним документима смрт приписивали “локалним четницима “, тврдњу која никада није доказана. Неки историчари претпоставили су да су напад на жупанијски затвор и смрт домобранске војске лажни напади намијењени окупљању Хрвата против локалних Срба.

Чувши вијест о нападу на жупанијски затвор, Кватерник је наредио хапшење 200 српских сељака из Гудовца и сусједних села Велико и Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Хапшења су се догодила у раним јутарњим часовима 28. априла. Хапшење је лично надгледао Кватерник, а спровели су је припадници локалне хрватске сељачке гарде , која је претворена у “квази-војну јединицу” под командом Мартина Чикоша. Већина угледнијих или имућнијих становника Гудовца ухапшена је, укључујући учитеље, привреднике и Српске православне свештенике. “Њихов једини злочин, пише Голдштеин, био је у томе што су били православне вере и можда мало напреднији од својих суседа.” Непосредно прије убистава, Верхас, Чикош и локални усташки званичници Рудолф Срнак, Никола Покопац и Мирко Павлешић одржали су састанак на којем је одлучено да се заробљеници убију.

Злочин

Затвореници су одведени у општинску зграду Гудовац и тамо су их неко време држали. Речено им је да ће их одвести у Бјеловар на саслушање. Уместо тога, наређено им је да марширају у супротном смеру, до поља поред реке Плавница где се сваке недеље одржава тржница на отвореном. Затвореници су напустили Гудовац непосредно пре заласка сунца, под надзором чак 70 наоружаних стражара. Многи затвореници осетили су судбину која их је чекала, али нису могли да побегну. Према једном послератном сведочењу, Чикош је био “узнемирен, нелагодан … и није био расположен за разговор”. Кватерник се појавио пред групом и питао има ли Хрвата. Четири корака напред и понудили су своје идентификационе документе; тројици је било дозвољено да се врате својим кућама након верификације идентитета, али је четврти враћен међу Србе, јер је био комуниста. Кватерник, Чикош и неколико новоименованих усташких официра надзирали су марш. Према речима преживелих, стражари су вређали заробљенике и натерали их да певају усташке песме и скандирају “Живео Павелић! Живео Кватерник!”

Затвореници су стигли на поље непосредно након заласка сунца и наређено им је да се построје у редовима; стражари су тада подигли пушке и отворили ватру. Кватерник је посматрао масакр са удаљености од око 50 метара, у пратњи Ханса, Верхаса и Павлешића. Павлешић је био незадовољан брзином убистава и повикао је Чикошу, рекавши му да “заврши посао”. Затим су Чикошеви људи трагали за преживелима и бајонетирали свакога ко је давао знаке живота. Пет затвореника је побегло у оближњу шуму пре него што су их Чикошеви људи стигли убити.

Овај покољ у Гудовцу међу првим масовним убиствима које су усташе починиле по доласку на власт. Процене броја жртава варирају. Марко Аттила Хоаре , историчар, специјализован за Балкан, износи 184 убијена. Новинар Тим Јудах пише да је било 187 смртних случајева. Други историчари, као што су Иво Голдштајн и Марк Биондицх , помињу 196 смртних случајева.

Тела жртава које су немачки истражитељи ексхумирали 30. априла 1941
Фото: Википедија

Имена злочинаца

  1. Мартин Чикош
  2. Мирко Павлечић
  3. Мијо Ханс
  4. Јосип Верханц
  5. Јулиј Маканац, градоначелник Бјеловара
  6. Чукман, шеф полиције у Бјеловару

Имена жртава

Према списку Миладина В. Вујановића, у Гудовцу 28. априла убијени су следеће особе:

  1. Бранко Анага
  2. Душан Велемир
  3. Марко Анага
  4. Гајо Влајнић,
  5. Милутин Анага
  6. Стеван Вучковић
  7. Душан Бартоловић
  8. Томо Вујновић
  9. Стеван Баусола
  10. Никола Вујчетић
  11. Божо Бјелић
  12. Миле Вукелић
  13. Васо Бојчета
  14. Ђуро Вуковић
  15. Петар Бојчета
  16. Стезан Вуксан
  17. Емил Бота
  18. Стеван Вуксан
  19. Јован Бота
  20. Јандрија Гачеша
  21. Миливој Бота
  22. Ђуро Грубачевић
  23. Милош Бота
  24. Михаило Грујић
  25. Петар Бота
  26. Никола Гвозденчевић
  27. Пантелија Бошњаковић
  28. Петар Гвозденчевић
  29. Бранко Брзин, свешт.
  30. Јован Даничић
  31. Илија Брујић
  32. Љубомир Даничић
  33. Божо Бугариновић
  34. Петар Даничић
  35. Ђуро Бугариновић
  36. Мирко Дерета
  37. Бранко Булић
  38. Емил Деспинић
  39. Милан Булић
  40. Петар Деспинић
  41. Васо Деспотовић
  42. Никола Кодић
  43. Емил Деспотовић
  44. Пајо Кодић
  45. Бошко Дешић
  46. Стеван Кодић
  47. Душан Дешић
  48. Стеван Кодић
  49. Никола Добричевић
  50. Васо Коноплић
  51. Стеван Добричић
  52. Стеван Коноплић
  53. Емил Докић
  54. Петар Косић
  55. Јован Докић
  56. Петар Косић
  57. Никола Докић
  58. Гвозден Ковач
  59. Стеван Драгашевић
  60. Озрен Ковач
  61. Душан Дробић
  62. Андрија Латиновић
  63. Душан Ђаковић
  64. Андрија Латиновић
  65. Никола Ђурђевић
  66. Стеван Ленајић
  67. Никола Ђурђевић
  68. Никола Мадашевић
  69. Живко Житић
  70. Ђуро Маргетић
  71. Јован Житић
  72. Емил Маргетић
  73. Никола Житић
  74. Стеван Маргетић
  75. Петар Зрнић
  76. Гојко Мијакић
  77. Милош Ивановић
  78. Никола Мијакић
  79. Новица Ивановић
  80. Јован Миљуш
  81. Петар Ивановић
  82. Јован Миљуш
  83. Стеван Ивановић, учитељ
  84. Ђуро Мисирача „Ђаја“
  85. Петар Ивановић
  86. Милутин Мисирача „Ђаја“
  87. Васо Јакић
  88. Милан Мисирача
  89. Јандрија Јакић
  90. Никола Мородолац
  91. Милан Јакић
  92. Ђуро Обрановић
  93. Стеван Јакић
  94. Јован Обрановић
  95. Васо Јанић
  96. Марко Обрановић
  97. Ђуро Јанковић
  98. Милан Обрановић
  99. Илија Јарић
  100. Пајо Обрановић
  101. Божо Јарић
  102. Емил Обрановић
  103. Никола Јарић
  104. Божо Павловић
  105. Јован Јаничић
  106. Милан Павловић
  107. Никола Јелић
  108. Младен Павловић
  109. Петар Јелић
  110. Никола Павловић
  111. Стеван Јелић
  112. Пантелија Павловић
  113. Стеван Јовичевић
  114. Милан Пожежанац
  115. Ђуро Кодић
  116. Никола Пожежанац
  117. Емил Кодић
  118. Дамјан Поповић
  119. Милан Кодић
  120. Ђуро Поповић
  121. Милош Кодић
  122. Саво Поповић
  123. Милутин Кодић
  124. Милан Пеханек, Чех
  125. Никола Кодић
  126. Ђуро Предојевић
  127. Бранко Предојевић
  128. Душан Предраговић
  129. Емил Предраговић
  130. Илија Предраговић
  131. Петар Предраговић
  132. Радован Предраговић
  133. Стеван Предраговић
  134. Стеван Предраговић
  135. Чедо Пруговац
  136. Бранко Радешевић
  137. Стеван Радељевић
  138. Цвијо Радивојша
  139. Милан Радотић
  140. Стеван Радотић
  141. Милан Радовановић
  142. Милош Радујковић
  143. Васо Рајић
  144. Гајо Рајић
  145. Јован Рашета
  146. Милан Рајић
  147. Петар Саболић
  148. Стеван Саболић
  149. Емил Савић
  150. Бошко Секулић
  151. Милош Секулић
  152. Петар Секулић
  153. Стојан Секулић
  154. Ђуро Селаковић
  155. Игњатије Сењан
  156. Буде Скакавац
  157. Јован Сладојевић
  158. Драган Срдић
  159. Емил Станчић
  160. Милош Станчић
  161. Владимир Стијепић
  162. Милош Стијепић
  163. Никола Стијепић
  164. Саво Стрика
  165. Васо Тодоровић
  166. Бранко Тољевић
  167. Петар Тољевић
  168. Стеван Тољевић
  169. Ђуро Томић
  170. Васо Томић
  171. Срђан Томић
  172. Стеван Томић
  173. Стеван Томић
  174. Јован Томић
  175. Лука Хинић
  176. Милан Хинић
  177. Петар Цигановић
  178. Васо Цвијетић
  179. Никола Цвијетић
  180. Васо Чачуга
  181. Дане Чуић
  182. Душан Чуић
  183. Миле Чујић
  184. Милан Чурчија
  185. Миле Чурчић
  186. Јован Шајновић
  187. Никола Шајновић
  188. Стеван Шајновић
  189. Лука Шакић
  190. Бошко Шиљак
  191. Милорад Шиљак, богослов
  192. Томо Шиљак, лугар
  193. Милош Шиљак, звонар
  194. Љубан Швагоња

Реакција 

Кватерник и усташе никада нису покушали да прикрију убиства, која су намерно извршена као део геноцида који је спроведен у Независној Држави Хрватској. Локални Хрвати били су у потпуности свјесни онога што се догодило. Након масакра, усташе су присилиле преостале становнике Гудовца да ископају 150 метар квадратних масивну гробницу и прекрију остатке жртава, како би убрзали разградњу . Након што су мртви сахрањени, сељанима је дозвољено да се врате својим кућама.

Вест о масакру брзо се проширила Бјеловаром. Следећег дана, супруга и ћерка једне од жртава посетили су немачко командно место, пријавили масакр и повели два немачка официра до масовне гробнице. Полицајци су обавештавали своје надређене о ономе што се догодило и жалили се на „неред“ у њиховој зони одговорности. Њихови надређени захтевали су делимичну ексхумацију гробница, наредили да се ексхумирани лешеви фотографишу, и затражили истрагу, као и хапшење и кажњавање одговорних. По налогу локалног немачког заповједника, увече 29. априла ухапшено је 40 осумњичених починилаца. Оружје им је заплијењено и привремено су задржани у бјеловарској средњој школи. Исте вечери Лорковић је затражио хитан састанак са немачким амбасадором Сиегфриедом Касцхеом . Према Касцхеу, Лорковић му је рекао да су Срби убили једанаест Хрвата и да је извршен масакр над 192 мушкарца из Гудовца и околине из одмазде. Према Голдштајну, Лорковић је измислио једанаест погинулих Хрвата да би оправдао масакр. Голдштајн тврди да је 25 од 27 Хрвата чију су смрт усташе приписали „српским агитаторима“ пре масакра, погинуло у борбеним операцијама током побуне 108. пука. Мицхеле Ф. Леви, историчарка специјализирана за холокауст, слаже се да није било масовних убијања Хрвата до масакра. Историчари Пхилип Цооке и Бен Схепхерд пишу да се масакр догодио пре него што је започео било какав организовани српски отпор.

Лорковић је тврдио да је масакр у Гудовцу “унутрашње политичко питање у надлежности хрватске владе”, и затражио је да се осумњичени починитељи предају усташама. Обећао је Касцхеу да ће Загреб провести потпуну истрагу. Касцхе је прихватио Лорковићев предлог, вероватно по наговору својих надређених. Усташе заточене у бјеловарској средњој школи пуштене су и оружје им је враћено. Обећана истрага се никада није десила.

Касније

Национални архив у Бјеловару садржи обимну документацију о масакру, укључујући и списак жртава. Руководство странке ХСС дистанцирало се од масакра и осудило акције усташа, као и већина локалних активиста ХСС-а. Према неким изворима, чак се и Маканец покушао дистанцирати од масакра, а наводно је протестирао “одговарајућим властима” у Загребу, касније су га убили Партизани. Лорковић је био умешан у заверу за свргавање владе НДХ средином 1944. године, ухапшен и погубљен у последњим недељама рата по Павелићевом наређењу. Кватерник је преживео рат и уништавање НДХ, побегао у Аргентину са породицом и погинуо у саобраћајној несрећи 1962. Павелић је такође побегао у Аргентину, преживео покушај атентата у Буенос Аиресу 1957, а умро је од рана две године касније у Мадриду .

Усташка убиства Срба трајала су током цијелог рата, а формирани су концентрациони логори како би се притворили Срби, Јевреји, Роми и други који су се противили Павелићевом режиму. На суђењима у Нирнбергу , ова убиства су оцијењена као геноцид.

На месту масакра саграђене су костурниц и маузолеј 1955. На истом месту подигнут је споменик Гудовац – пре пуцњаве , српског вајар Војин Бакић . 1991. године усред међуетничког насиља проузрокованог распадом Југославије и Југословенских ратова , хрватски националисти су уништили споменик и маузолеј . Такође је уништен и један од најпознатијих Бакићевих споменика, Бјеловарац(Човек из Бјеловара). Бакић је споменик посветио својој браћи коју су усташе убиле. Оно што је остало од костурнице уклонили су локалне власти 2002. Те године становници су потписали петицију да се на истом месту подигне реплика Бјеловараца . Локална управа обећала је да ће обезбедити половину потребног новца за обнову споменика. Обновљени споменик је откривен у децембру 2010. године.

Приредио: Драган Д.

Текстовe са портала Удружења “Српска Рамонда”, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе ћирилично писмо!

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.