Да се никада не заборави покољ Срба на Ђурђевдан 1941. године у Вељуну
Упозорење Удружења “Српска Рамонда”: Следи потресни текст, који није препоручљив за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља!
Приредила: Редакција Српске Рамонде
Душан Никшић Доњи Полој
Вељун
6. мај-Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано.
Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника.
Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перјасице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.
Да би могли почети проводити такву и озакоњену политику, Независне Државе Хрватске, масовно истребљење српскога народа из Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима. Управо ту на Кордуну, према оцјени усташких поглавара гдје су Срби и Хрвати вјековима живјели у добрим комшијском односима требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвавити. То су извели на најподлији могући начин.
Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног покоља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара 28. 4. исте године у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна. О том њиховом договору упознао је на састанку у Карловцу 35 пробраних усташа њихов официр Здравко Карловић који су и донијели детаљан план о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице. На том састанку учествовао је и већ до тада добро познати усташа из села Фурјана, Милан Бунета, који је на саслушању 27.7.1945. године у Карловцу, поред осталог испричао: “Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Мравунца Јосе и његове фамилије из Х. Благаја к. бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.
Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а сусједно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатије требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна како би се касније народ из Х. Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити.
На поменутом састанку је Јосип Пауновић из Благаја предложио да присутне усташе једне ноћи отиђу у Благај и тамо ликвидирају хрватску фамилију Јосипа Мравунца. Овим убиством постигао би се двоструки успјех:
- Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочином кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио повод за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку и
- Млинара Мравунца Јосипа требало је иначе ликвидирати јер се он више осјећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира осталим бољим хрватским млинарима из истог села.
На састанку су поред Пуновића Јосипа из Х. Благаја присуствовали Грашић Перо-Чигрија и ми из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са приједлогом Пауновић Јосипа…”
Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба” најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.
Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у ријеку Корану и она је једина преживјела.
Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњу: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…” Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки офцир Ивица Шарић им је рекао: “Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то најбоље можеш, него да му пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.
У три дана, од 6. до 9. маја 1941., похватале су усташе на превару 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама. (1)
Једини који је успио побјећи с тог масовног губилишта у Хрватском Благају и то изнад саме “Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:
“6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: “Предај се, руке увис!”.
Изненадили смо се кад смо видјели да су то нама добро познати комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: “Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте”. Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.
Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшије Миће Ловрића. Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из сусједних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.
Тамо смо имали шта видјети. Људи леже измрцварени по читавом поду. Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, предсједника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића. Кад смо упитали што је то с њима, рекоше нам: “Причекајте па ћете видјети шта ће бити и с вама!” У једном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе “мајари” из Благаја, а међу њима усташки повјереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цијеви према земљи, а кундацима према горе.
Настаде оно што нико није очекивао. По реду са чела почиње туча и батињање, траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе емигранти. С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.
На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млаћим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима. Домаћи “мајари” и емигранти – усташе кундацима ударају вичући: “Устани, сједни, мајку вам српску!” И тако цијели дан и ноћ.
Сутрадан, 7. маја 1941., постројили су нас испред школе и довели ону малу дјевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин починили. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у некога од нас. Дјевојчица је на крају изјавила: “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима”. На то су се издерали на њу и некуда одвели.
Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост. Усташе су нам говориле: “Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по главама!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније. 8. маја изведени смо из подрума и просторија школе. Постројени чекали смо. У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Карловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за оружје. Свештеник Скорупан, којег је један усташа јако мучио, рекао је истом да упита суца Ласића какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје да је увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа је и упитао суца Николу Ласића: “Је ли ово истина што каже?”
Све што је судац Ласић рекао било је: “Биће.” Исте вечери по пресуди суца Николе Ласића и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт.
Негдје око 23 сата судац Ласић је затражио да се издвоји група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас је било према попису усташе Ивана Шајфара. Никола Ласић,(2) судац, наш познаник, је том приликом рекао: “Водите их и побијте, они су пресуђени…”
Распоредили су нас 6 по 6 партија. Размишљам грозничаво што да радим? Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за бијег. Уђоше усташе с конопцем и свезаже нас двојицу по двојицу за руке. Два на челу, два у средини, два у зачељу. Људи у великом страху посрћу и клецају, руке им клате. Чак и оном усташи који нас је везао дрхте руке.
Испред нас ишао је усташа који нас је водио канапом нешто дужим од једног метра. Тако и онај иза нас. Тројица усташа ишла су с наше десне а тројица с лијеве стране с пушкама и ножевима. Вријеме је пролазило као никада. Минути живота су у питању. У шестој партији био сам ја. Дошла је и она на ред смрти. Нисам престајао мислити како да се спасим. Једини спас био је бијег. Али како? Некако сам успио разжњирати ципеле. Но био сам свезан с једним старим човјеком из Вељуна. Баш у средини колоне…
Јоπ када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и затегао. То ми је омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим конопа. Старац је то примијетио, али ме није хтио одати. Из школе поведени смо према католичкој цркви. Пут којим смо ишли био је узан. Усташа покрај мене је мало изостао. Искористио сам тај моменат и скочио преко живице у лијеву страну. Усташа је викнуо: “Побјеже!” Почели су пуцати. Пролетио сам онако бос кроз долину покрај самог бездана. Као птица тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац.
Ту сам био ван усташког пушчаног домашаја. Када сам стигао до Лисца, сјео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх. Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад јаме код католичке цркве убијају наше људе.
Овим бијегом за мене је прошло најгоре што се замислити може.”…(3) Поклани Срби из Вељуна и његове околице су бачени у већ ископане јаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хрватском Благају. Жртве су посули кршћани-католици живим кречом и затрпали земљом. Хрвати мјештани су је послије преорали и засијали зоб, како би се изгубио сваки траг злочина…
(1) О покољу Срба у Хрватском Благају маја 1941. године своја свједочанства записали су: Момчило Козлина, Вељко Велимировић, Никола Дејановић, Милић Стојић, Душан Вулетић, Марија Шајфар. Многобројни документи о овом злочину налазе се у Хисторијском архиву у Карловцу -КА – Злочини, Државном архиву Хрватске, Загреб, Архивима Београда, у Зборнику 18, ХАК, стр. 140, у књизи “Округ Карловац 1941”, књизи Петра Зинајића “Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945”, Бг. 1996. О овом масакру писао је Славко Голдштајн у Политици, јуна 1969, у девет наставака, у Вјеснику у сриједу 18.5.1966. пише Јово Поповић и више других.
(2) Судац Никола Ласић је послије ослобођења 1945. постављен за предсједника нигдје другдје него у Војнић. Послије је премјештен за суца Окружног суда у Карловцу. Кад је умро, сахрањен је под црвеном звијездом петокраком.
(3) Свједочанство Душана Никшића записао сам у Вуковару, 19. XI 1961. године.
Миле-Милић Абрамовић,
водник стожерне сатније 1. усташке бојне 8. усташког здруга, свједочи
О злочину усташа у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја на Ђурђевдан 1941. Абрамовић је изјавио 22. новембра 1945. године:
„Ја сам за вријеме Југославије припадао ХСС-и у којој сам био све до 1941. године. Приликом капитулације Југославије ја сам био код своје куће у селу Корана (Српски Благај) опћина Цвијановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организацију, којом је руководио млинар Јосо Пауновић. Мјесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунској Глини, Црном Врелу и Полоју, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благају у јачини од 50-60 усташа на челу с учитељем Шајфаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподијелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватању Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла је у Црно Врело, друга у Цвијановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељуну, пета у којој сам био и ја у Доњи и Горњи Полој.
Наређено нам је да похватане Србе водимо у благајску школу, а ко буде бјежао да га морамо убити. Моја група од 15 усташа хватали смо Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Дејановићи и другима. Неки су бјежали према шуми Палетини. Убили смо тројицу у бијегу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30. Ја, Мика Циндрић, звани Брко, Микан Циндрић-Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и тамо затворили с другима. С нама су били и слуњске усташе од којих се сјећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обајдина Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца. Сјећам се добро да смо похватали тога дана више од 500 Срба и затворили их у зграду школе и жандармеријску касарну на Вељуну и школу у Хрватском Благају. Сваког сата смо улазили у затворе и тукли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе у групи са Мирком Волфом, Мијатом Станишићем, Пером Грашићем (Чигријом), Милићем Пауновићем (Фрањиним) и Стипом Грашићем (Стипановим). Нас шесторица усташа ушли смо у школу у један сат послије пол ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.
Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благај. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспјели. Благајски Хрвати усташе су дању копали јаме у долини покрај школе близу католичке цркве и бездане јаме покрај ње у коју смо такође бацали поклане Србе. Док су једни клали и убијали Србе над ископаним јамама и безданом, други су држали около страже, удаљени једни од других око 50 метара тако да ни један Србин не би побјегао. Срби су вођени из школе свезани двојица по двојица до јаме и над њом убијани батовима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убијеним људима и јама је до јутра била затрпана у којој је било потучено око 500 мушкараца, а онда су благајски сељаци изорали долину и засијали зоб по убијенима.
Послије покоља био сам код своје куће све до пада Благаја рујна 1941. тада сам избјегао у Горње Табориште, гдје сам остао све до пада Слуња листопада 1942. године.
Тада сам с осталим усташама побјегао у правцу Карловца. За вријеме четврте њемачке офанзиве јануара 1943. био сам Нијемцима водич према Кордуну. Помагао сам с осталима Нијемцима код изградње Коранског моста. Поновним доласком партизана у Слуњ коловоза 1943. ја сам опет са усташама отишао у Петрињу, а затим у јануару 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани који су побјегли пред партизанима, њих око 250 и сви смо се јавили у 8. усташку бојну у којој је био заповједник наш слуњски жупник Никшић. Он нас је све одвео у Загреб, гдје смо примили усташке униформе и оружје те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби ја сам имао и специјални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у који смо затварали партизане које смо хтјели похватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдје смо се борили с партизанима до јануара 1945. године. Са мном су у истој кући становали Иван Скукан из Растоке, Петар Влашић усташки поручник из Далмације и Иван Обајдин из Подмелнице. Ја сам и овдје био шеф затвора и имао сам 10 усташа који су при затвору држали стражу.
Мјесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боју Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана ја, Иван Скукан, Мијо Обајдин и један цивил Хрват из Дрежника извели смо Боју добро измучену из затвора недалеко жице око 100 метара гдје смо исту Боју Гргић и убили, те у наглости како сам ја у наглости мотиком је убијао, замахнуо сам и нехотице засјекао и усташу Ивана Скукана по десној нози. По завршетку убиства ми смо је затрпали и вратили се у своју усташку базу. Када ме је Ђука Жанић питао након некога времена гдје је Боја, одговорио сам му да Боја спава у долини.
У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо једне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракије и послије убиства пили и пјевали.
У заједници са мном пили су ракију сви они који су извршили заједнички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: ја, Мијо Обајдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Саборског, Јоса Сертић из Селишта, Јоса Сертић из Сертић Пољане, Иван Обајдин из Слуња, Мирко Орешковиж (Личанов) из Дрежника и још пет усташа из Месићеве бојне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побјећи са свима усташама испред партизана 1945. Побјегли смо у Бихаћ, затим у Костајницу гдје смо остали до капитулације НДХ. Тада смо побјегли чак до Дравограда, гдје су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдје сам био све до 19. коловоза 1945. године. Након тога дошао сам својој кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдје се и сада налазим.
Пошто нисам у почетку навео лица која сам 6. маја на Ђурђевдан 1941. ухватио у Полоју, сада напомињем њихова имена и то: Давид Дејановић, Раде Дејановић, Јован Дејановић, Рафајло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Чика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Дејановић, Никола Дејановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Мојсија Вулетић, Милош Премац, Мијо-Михајло Опачић и Мојо Опачић.
Све горе поменуте похватао сам ја код њихових кућа и одвео у Благај у школу, који су били након краћег времена побијени – стрељани.
Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да је истина на које дајем добровољно свој власторучни потпис.
Хисторијски архив Карловац, Ф. Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Записник од 22. новембра 1945. године
Јанко Медвед
Хрватски Благај
Слуњ
Јанко Медвед рођен је 1898. године у Хрватском Благају, опћина Вељун, котар Слуњ. Један је од усташа који је хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убијао. Маја мјесеца 1941. године када је учествовао у злочину у Хрватском Благају имао је седмеро дјеце.
Ево шта каже у својој изјави од 21. маја 1945., о покољу Срба у Хрватском Благају 6-8. маја 1941. године:
„Маја мјесеца 1941. године ја сам одмах примио оружје и ступио у усташе са Пером Чигријем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаја. Било нас је наоружаних 50, који смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвијановић Брдо, Вељун, Перјасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дјецу. Њих око 500-600. Неке су жене с дјецом пуштени.Ми смо мушкарце затворили у жандармеријску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмјенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благај да копају јаме код школе у једној долини према католичкој цркви.
Други дан 6. маја 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благај гдје смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали јаме, гдје ћемо их затрпати, а док су једни копали јаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звјерски начин поменуте Србе,од којих је неколицина у школи и помрла, који су били на звјерски начин мучени.
Када су јаме биле готове ми смо увече изводили испребијане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тј. мацолама. Кад смо их довели до јаме ми смо командовали да легну и они су морали полећи, па смо ишли од једног до једног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у јаму. Мене је запао ред на пету партију у којој је било 12 Срба, а са мном су их спроводили до јаме: Мика Штајдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо доπли до јаме први је узео бат Перо Грашић који је убио четворицу, а ја сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у јаму. Када смо обавили тај посао отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама који су их водили до јаме и тамо тукли. Тако смо имали посла цијелу ноћ, све док се није разданило. Убијали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна које су посипале по напола измрцвареним људима, који су се у јами још помицали-кретали и тада су их почели затрпавати. Када смо их затрпали ми смо јаме заравнали и још смо над њима заиграли коло. Коло је предводио Стипан и Мија Грашић и још неке усташе из Загреба. Сељаци Благаја су долину изорали и засијали зоб.
Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и друга српска села из којих је био покупљен народ. Тада смо дотјерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своје дјело вршили више пута, јер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдје сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружје од попа Блажа Томљеновића, који је тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своју посаду у Благајској школи, а и више пута смо ишли у акције у српска села, гдје смо вршили пљачку крупне стоке, а највише свиња итд. Неко вријеме сам био код куће и радио свој посао. Све је то тако трајало до 26. ожујка 1945. док нисам с усташама побјегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми старији смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац ја сам побјегао с осталим бјегунцима у Загреб, а из Загреба смо бјежали с војском према Словенији све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдје су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовој кући, сем нас неколико, које су партизани препознали, ухватили нас и затворили.
Више немам ништа рећи, а све наведено је тачно и дајем свој потпис.“
Јанко Медвед с. р.
Хисторијски архив у Карловцу
КА – Слуњ, Изјаве о злочинима.
Марија Шајфар Мимица
Вељун – Слуњ
О хапшењу, одвођењу од куће, затварању и покољу Срба у Хрватском Благају 6. маја 1941. године Марија је кратко испричала:
„Склопила сам брак са мојим супругом Иваном Шајфаром 1932. године. Био је резервни југославенски пјешадијски потпоручник и као такав био је позван на војну вјежбу априлских дана 1941. у Оточац. По занимању је био учитељ. Послије расула југославенске војске брзо се вратио у Вељун, гдје смо иначе живјели.
Оснутком Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, постављен је за опћинског усташког повјереника Вељун, котар Слуњ. Као припадник усташке организације још од раније био је и ових дана 1941. добро обавијештен о политичкој ситуацији у то превратничко вријеме.
Дана 5. на 6. маја 1941. побијена је породица млинара Јосипа Мравунца из Хрватског Благаја. Већ сутрадан, 6. маја, на Ђурђевдан, када се народ Кордуна весели и слави празник, чуле су се запрепашћујуће вијести.
Становници Вељуна и околних насеља вољели су и поштовали млинара Јосипа и били с њим пријатељски повезани, па нису могли ни помислити да би нетко могао такво зло учинити њему, његовој мајци, супрузи и дјеци.
Од уста до уста ишле су разне тужне вијести, а да нитко од становника Вељуна није знао шта се заправо догодило.
Већ 6. маја 1941. дошао је на Вељун код мога супруга специјални изасланик, усташки натпоручник Иван Шарић, са својим емигрантима усташама из Загреба. С њима се вратио и жупник Блаж Томљеновић који је тога дана зарана отишао у Загреб. Ту се нашао и Мијо Бабић, усташки вођа, са својим усташама – емигрантима с неколико домаћих из Слуња и Хрватског Благаја.
Истога дана они су ухапсили 22 Србина, мушкарца из Полоја, и затворили их у шталу и жандармеријску касарну на Вељуну.
Навечер око 22 сата Шарић је позвао мога супруга да изађе из стана напоље, пред кућу. Ја сам све то пратила, гледала кроз прозор и слушала њихов разговор. Чула сам да га је Шарић питао како он тумачи крвопролиће породице Мравунац. Мој муж је рекао да је то грабежно уморство. Иван му је одговорио да то није истина, већ да је то српска освета хрватском народу. Наредио му је, добро сам чула, да имаде похапсити све Србе мушкарце од 16 година старости па даље. Хапсили су Србе под изговором да и сами дођу на препознавање како би преживјела дванаестогодишња дјевојчица Милка Мравунац препознала починиоца злочина.
Мој муж ми је причао да је мала Милка у жандармеријској станици на Вељуну причала да су двојица непознатих људи дошли тражити њеног оца да их превезе преко Коране, а како те вечери није био код куће, већ у селу Благају, ти су се људи задржали у соби до око 11 сати ноћу, а у кући је била мајка с дјецом. Тек кад су видјели да домаћина нема, и послије дужег обичног разговора, тражили су од мајке да им даде новац. Како им она није дала новац, извели су је
напоље, убили и бацили у воду, затим мајку очеву и малу јој браћу. Њу су ударили даском по глави и бацили у ријеку Корану. Мала се освијестила и испливала. Чула је да отац долази кући (звиждукао је). Полетјела је према оцу да га обавијести, али није имала снаге да га дозове, и да му каже што се догодило. Надаље, мој муж је причао да је Јосо дошао до близу своје куће, али је из једне шумице искочило њих неколико и заклали га. Мала је успјела доћи до куће Мате Грашића, прве куће изнад Коране, и ту испричала шта се десило. Преноћила је и сутрадан отишла са сељацима својој кући да виде што се догодило. Ту су нашли поклану породицу Мравунац.
Мој муж се договорио са Шарићем о начину хапшења Срба мушкараца, како на Вељуну тако и другим околним селима. На основу договора мој супруг је издао налог жандарима и благајским усташама за хватање људи које су доводили на Вељун, затварали у жандармеријску касарну, шталу и неке друге просторије. Ту су их тукли и одатле одвозили у Хрватски Благај оним истим камионима у којима су из Загреба дошле усташе емигранти. Муж ми је испричао да су Србе мучили у благајској школи и одводили до јаме коју су си сами морали ископати и ту их мрцварили, убијали пиштољима и ножевима. Осим у ову ископану јаму, удаљену неколико метара од школске зграде, Србе су бацали у једну природну јаму звану Попова пећина која се налази само мало даље у правцу католичке цркве. Људе су клали углавном ноћу, али како је мој супруг причао, неке и дању. Говорио је да би требало заштитити оне који су гласали за Мачека, али му се Иван Шарић оштро успротивио рекавши му да их нека он замијени.
Кад је мој муж дошао кући из Хрватског Благаја, био је узрујан тако да му је један жандар рекао да је сазрео за Стењевац (лудницу). Био је блијед и није могао јести неколико дана. У мојој трговини на Вељуну причали су сељаци из Хрватског Благаја да је жупник Блаж Томљеновић у цркви одржао говор да није гријех убити Србина. Познато ми је да је пуштено 96 људи јер су дошли Талијани и спасили их. Након покоља Иван Шарић отишао је са својима натраг у Загреб. Мој муж је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Радоша Вујичића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Дудуковића и друге, нарочито, колико се сјећам, комунисте, међу првима.
Сјећам се и другог масовног покоља српског народа, 3. аугуста исте 1941. године. Тада су усташе цивили Слуњани и Благајци похватали сав живаљ: мушкарце, жене и дјецу. Тим покољем руководио је учитељ, усташа из Слуња Жарко Ковачевић и Иван Скукан. Мој муж у том злочину није имао удјела.
Усташе су дошле из Слуња изненада без претходног обавјештења. Срби су тада потучени код “Јелика” недалеко Слуња. Колико је живља бројно тога пута усмрћено, мени није познато…”
Шајфар Марија, в.р.
Уз свједока Маријана Јандрашец, в.р.
Маријино свједочанство записао сам у Копривници 10. маја 1963. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
[…] Кордуну су покољи отпочели већ на Ђурђевдан 6. маја 1941. године у Вељуну, а онда су настављени из дана у дан… Поред хрватских […]