„Нису нас успели отерати, али нас тера неизвесност и незапосленост младих. Како које дете заврши школу `мора трбухом за крухом` пут централне Србије или даље“, истиче мјештанин Небојша Дрљевић
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК
Оружани напади, каменовања, пријетње, уцјене и немаштина преполовили су број српских повратника у метохијско село Жач, у општини Исток.
Ту су остали само најупорнији, они који су спремни да положе живот како би насљедницима оставили бар исту бразду, ако не и једну више, плодне метохијске оранице, за Срну прича мјештанин Небојша Дрљевић.
„Tешко је да не може теже. Из дана у дан све нас је мање, па ми, чије су се комплетне породице вратиле, често ставимо прст на чело и питамо се шта нам је сутра чинити“, наводи Небојша.
Он се присјећа повратка 2010. године, када су се повратници, њих 14 најодлучнијих, вратили у спаљено родно село у којем су затекли пустош, разидане и спаљене домове.
Опстали су у тешким условима под шаторима које су обезбјеђивали припадници Кфора, а и сами повратници држали су ноћне страже суочавајући се са нападима придошлих Арбанаса /досељеници из Албаније/, који су рачунали да ће бомбама и нападима из ватреног оружја приморати повратнике да напусте спаљена домаћинства.
„Нису нас успели отерати, али нас тера неизвесност и незапосленост младих. Како које дете заврши школу `мора трбухом за крухом` пут централне Србије или даље“, упозорава Дрљевић.
Он напомиње да његова породица – супруга Владимира и дјеца Блаженка, Душан, Јована и Лазар, те отац Милорад Дрљевић – живе од новца зарађеног на продаји бала сијена, односно од 11.000 динара минималца и 6.000 динара дјечијег додатка.
„Обоје старије деце завршили су средње школе, али за њих посла нема, док у појединим породицама на `државним јаслама` ради по четворо-петоро. Та неправда ће нас више коштати од зулума Албанаца коме смо били изложени“, објашњава Небојша.
Његова супруга Владимира истиче да је до прије пет година у Жачу било више дјеце /14/ него што данас укупно има становника.
Дрљевићи су, као и већина од преосталих шест-седам домаћинстава, о трошку Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију, добили помоћ – засад ораха на хектару и по.
Они рачунају да ће за три до четири године остварити приход довољан да дјеца преживе и опстану у родном Жачу.
„Планирао сам да, макар остао сам са супругом, не напуштам Жач и не прекопавам по гробљу, као што то чине појединци, који послије продаје имовине преношењем посмртних остатака затрпавају трагове свог постојања“, наводи Небојша.
Он наглашава да ће у Жачу опстати само најупорнији, они који су попут његовог дједе и оца „на мотици“ хранили по десеторо дјеце, а уз то су куповали имања и ширили домаћинства.
Небојша обрађује 12 хектара дједовине и нада се да ће одговорни у Канцеларији за Косово и Метохију и општини Исток испунити обећање дато у јануару и обезбиједити му машину за балирање сијена, те запослити једно од двоје дјеце, чиме ће његова упорност и одлучност да остане бити „забетонирана“.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Први део наслова: Српска Рамонда
Извор: Срна
[…] […]