Press "Enter" to skip to content

Саво Штрбац-ДИЦ Веритас: РЕЦИПРОЦИТЕТ ЉУДСКИХ ПРАВА

Расправа у Хрватском сабору о спровођењу Уставног закона о правима националних мањина у 2018., одржаној на сједници од 24. априла ове године, на тренутак је у медијима у региону засјенила и извјештаје о пандемији коронавируса.

Саборски заступник из редова Моста, извјесни Миро Буљ, поново је потенцирао тезу да националне мањине у Хрватској већином остварују своја права, што није случај с хрватском мањином у Србији која је шиканирана. Своју тврдњу је поткријепио сљедећим питањем и констатацијом: “Што је са споразумом о реципроцитету, Хрвати у Србији немају право на свог представника у парламенту, Србима су у Сабору зајамчена три мјеста, Србија за једног Хрвата издваја једну куну, код нас се за припадника српске мањине издваја 37”.

Поменути заступник, који је изнио ову тврдњу, није усамљен у оваквој перцепцији о правима хрватске националне мањине у Србији и српске националне мањине у Хрватској. Штавише, и представници хрватске националне мањине у Србији често потежу исту аргументацију.

Да ли је то баш тако?

Срба је у Хрватској према званичном попису становништва из 1991. било 581.663, односно 12,2 процента у укупној популацији, док је према званичном попису становништва из исте године у Србији било 109.214, односно 1,1 проценат Хрвата.

Двадесет година касније, такође по званичним пописима, у Хрватској је пописано 186.633 или 4,36 процента Срба, док је у исто вријеме у Србији пописано 57.900 или 0,81 проценат Хрвата. По овој математичкој рачуници, број Срба је у Хрватској смањен за 395.030 особа или за 7,8 процената, док се број Хрвата у Србији смањио за 45.900 особа или за 0,3 процента.

Ако се у рачуницу узму и Југословени, којих је у Хрватској 1991. било 106.041 (2 процента), а 2011. тек нешто више од 300, међу којима је Срба, у чему се слажу скоро сви демографи са подручја бивше СФРЈ, било између 60 и 80 процената, онда број “изгубљених” Срба у тих 20 година увелико премашује 400.000.

Осим ове математичке и статистичке, постоји и статусна разлика између Хрвата у Србији и Срба у Хрватској. Срби у Хрватској су били конститутван народ почев од 1945. па све до 22. децембра 1990, када су тзв. “Божићним уставом”, протууставно, из конститутивног народа преведени у националну мањину, што је и био један од основних разлога српске побуне у Хрватској почетком деведесетих прошлог вијека.

Није спорно да Срби у Хрватској имају право на своја три фиксна представника у Сабору. Но, питање је каква им је вајда од тога? Прије неколико мандата, један од српских заступника ми се јадао како су се одлучили на коалицију са ХДЗ-ом да не би и даље, и позицији и опозицији, служили за пљуваоницу.

Хрватска је донијела Уставни закон о националним мањинама (у примјени од 2010), који јој је био и један од услова за улазак у ЕУ. Није спорно да тај закон националним мањинама гарантује многа права идентична или слична правима националних мањина у осталим државама ЕУ. Но, право питање је како се у пракси примјењује тај уставни закон?

О његовој практичној примјени, понешто се чуло од Драгане Јецков, заступника из већ поменуте загарантоване српске квоте, на уводно поменутој сједници Сабора.

Поред примједби на финансијски дио извјештаја, нагласила је да у 2018. години међуетнички односи нису значајно промијењени и позвала се на анализу пучке (народне) правобранитељке у којем се наводи да су Срби и даље једна од најугроженијих етничких група у Хрватској.

Наставак тренда “негативних, историјско-ревизионистичких и антисрпских тенденција у друштву” поткријепљују: манифестације којима се Србима жели поручити да они, као ни њихова култура, језик и писмо, а понајмање политичко дјеловање, нису добродошли у Хрватској; изјаве и поступци који имају обиљежја етничке нетрпељивости од стране јавних особа те изостанак јавне осуде и санкција таквог поступања; више десетака регистрованих вербалних пријетњи и увреда на рачун Срба и српских институција, те српских представника; отпор кориштењу ћирилице и грубу стигматизацију ћириличног писма…

Ово је тек извјештај за 2018. годину, што само по себи показује колико хрватско законодавно тијело води рачуна о спровођењу сопственог прописа високог ранга о правима националних мањина. Сви који иоле прате поштивање људских права припадника српског народа у Хрватској, знају да се однос према њима није поправио ни у наредне двије године, које су већ одавно прошле.

Не знам да ли поменути заступник (српског презимена!?), који прижељкује споразум о реципроцитету у односма према националним мањинама у Србији и Хрватској, уопште зна право значење ријечи “реципроцитет”, али знам да се и Крајишници, којих је много више у Србији него у Хрватској, залажу за исти принцип. И то у пракси а не само у теорији.

Сви наводи изнесени у овом тексту лични су став аутора и не морају одражавати ставове редакције порталаУ циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију Удружења “Српска Рамонда”, чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Извор: Документационо информациони центар Веритас

More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.