На данашњи дан 1942. у Машвини код Слуња муслиманске и хрватске усташе убијају више од 420 Срба, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дјечаке
Мртво коло у Машвини је назив за монструозни ратни злочин који су починиле усташке јединице (хрватске и муслиманске) средином јула мјесеца 1942. године у шуми Машвина на Кордуну, општина Слуњ.
Том приликом је убијено на најстрашније начине најмање 420 Срба цивила мјештана јужног Кордуна, од чега је двадесетак дјевојчица и дјечака, који су убијени млађе од 7 година живота положено на леђа и стављено у круг, да се држе рукицама. Док су лешеви осталих убијених жртава били свуда разбацани по шуми.
Овај покољ се сматра за један од најужаснијих током 1941-1945 не само на Кордуну, већ и на територији цијеле Независне Државе Хрватске. Има све елементе ритуалног сатанистичког чина.
Кордунашка Раковица, у чијој близини се и десио овај злочин је током Другог свјетског рата претрпела велике људске и материјалне губитке… тако да је број становника скоро преполовљен. А национална структура је послије 1945. године радикално промјењена, односно Срби су изгубили већину.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Усташки режим чији су носиоци били поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац одмах је отпочео покоље над невиним цивилним становништвом, јер је стара југославенска војска брзо доживјела слом и капитулацију, а отпор поготово у западним дијеловима бивше југославенске краљевине је био слабашан.
На Кордуну су покољи отпочели већ на Ђурђевдан 6. маја 1941. године у Вељуну, а онда су настављени из дана у дан… Поред хрватских и муслиманских усташа и домобрана, готово сви римокатолички фратри и свећеници су такође учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Они су били подстрекивачи, али и праштали им злодјела „у име Криста“.
Недалеко од села Раковица 18. јула 1942. године је дошло до нове серије покоља у рејону села: Кордунски Љесковац, Садиловац, Кршља, Брезовац, Запољак, Луг, Боговоља…
ЗЛОЧИН
Усташке јединице су увидјеле значај шуме Машвине, јер су претпостављали да она крије и герилце и њихове породице. Што јесте била истина, јер не само мјештани Раковице, већ и осталих мјеста овог краја су побјегли у Машавинску шуму, да се заштите од усташких ножева и куршума. Усташка два пука су нагрнула на ову повећу шуму и опколили је. Међу крвницима је било и муслимана из Велике Кладуше и Цазина.
Било је у самој шуми стотине Срба цивила, односно жена са дјецом, као и стараца који нису били спремни на борбу, што због година, што због здравља.
Кордунашки Срби су ту били више од два дана… тензија је расла из сата у сат, док су усташки крволоци заправо само вребали погодан моменат.
Напад на цивиле је отпочео 21. јула 1942. године изјутра… тада је кренуо и свирепи покољ усташких монструма, који су клали српску нејач… Шумом је одјекивала ужасна вриска дјеце и њихових мајки које су то гледале. Био је то прави хорор филм уживо.
Један мањи дио жена са дјецом се успио сакрити у једној шпиљи која је била добро замаскирана на уласку, а унутра је било хране, сандука, стоке и свега што треба за дужи боравак. Та шпиља је била откривена, тј. пала је издаја, па су усташе и ту дошле са лампама и фењерима да опљачкају и доврше посао са покољем.
Једна група Срба се извукла од сигурне смрти преко Брезовца до Мочила. Други дио који је остао у обручу и одлучио да сачека ноћ, а да онда крену у пробој. План је успио, јер су се усташе повукле, а избезумљени народ је у колонама успио изаћи из Машавинске шума и домоћи се слободне територије.
Међу усташким именима, која требају остати упамћена да су виновиници и помагачи овог једног од најстрашнијих покоља у Независној Држави Хрватској јесу: Меда Џафер, Мурат Товчагић, Авдо Мујчић усташки командир…
Оно што свакако треба напоменути да су усташким крволоцима подршку давали муслимански и хрватски цивили, који су такођер узели каме и клали српску нејач.
ИМЕНА ЖРТАВА
| Раде Боца Никола Боца Душан Боца Милан Боца Петар Боца Стево Егић | Милица Ђ. Миљковић |
СВЈЕДОЧЕЊА
Посљератна свједочења о овом великом покољу указују да сам геноцид усташа над Србима у НДХ није био само пуко злодјело, већ исконско зло, дубоко укорењено које је настало индокринацијом Ватикана.
Никола Басара, је касније свједочио овако:
– „Када се разданило, 22. јула, са те косе (шума Машвина) видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горјеле. Остала је пустош. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дјетета или неког старијег мушкарца… Било је поубијане ситне и крупне стоке.
Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу. Када смо ушли у шуму наишли смо на страховите призоре дуж читавог пута – са обје стране до два километра разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа.
Од ових 20-оро дјеце десеторо је женских, а десеторо мушкараца. На њима и око њих нема ниједног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани за размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано, али се не види да су ту на лицу мјеста заклана… није било трагова крви, што значи да је тај злочин почињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали ‘у коло’…“.
Један од каснијих свједока је казивао овако:
– „У шуми Мaшвинa… нa проплaнку од око 50 квaдрaтних мeтaрa лeжaло je двaдeсeторо дjeцe, до jeднe годинe… 10 je жeнских и 10 мушкaрaцa…
Дjeцa су порeђaнa у коло – ножицe прeмa унутрa, a глaвицe прeмa вaн… Дjeвоjчицe су нa трaви рaширeних ножицa и ручицa, a дjeчaци нa дjeвоjчицaмa – трбух нa трбух. Свaко диjeтe je зaклaно тj. прeрeзaно ножeм испод врaтa…“.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом Машвинском злочину написано је неколико књига, а три се посебно издвајају. Прва је „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, коју је написао др Ђуро Затезало, историчар са Кордуна, гдје је забиљежио аутентична свједочанства преживјелих Срба.
А друга је „Строј завичаја“ коју је написао Милош Гаћеша, која је објављена 2006. године, а у коме се такође у трећем тому књиге говори о ужасима овог злочина који никада није ни објашњен са научне стране.
Трећа је од Страхиње Курдулије „Атлас усташког геноцида над Србима“.
Ниједан документарни филм није снимљен до данас о овом злочину, који је само једна карика усташког (хрватског и муслиманског) холокауста.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Први део наслова: Српска Рамонда
Извор: Злочини над Србима
Be First to Comment