Неопходно основати комисију која би из Поточара изместила остатке муслиманских војника погинулих пре јула 1995. у Сребреници. Ако се ово не деси Меморијални центар Поточари неће имати перспективу опстанка на тлу Републике Српске, јер директно баштини сећање на злочинце који су убијали српско становништво.
Напомена: Тексте је први пут објављен на нашем блогу 8. децембра 2019.
Пише: Тања МАКСИМОВИЋ
Како је директор Меморијалног центра Поточари сопственог оца погинулог 1992. сахрани као „жртву геноцида из јула 1995.“
Када је власт у Сарајеву именовала новог директора Меморијалног центра Поточари прво сам помислила како је непримерено да особа која се по медијима повлачила због породичног насиља брине о сјећању на жртве. Но господин Суљагић је и ван граница БиХ позната „преживела жртва геноцида у Сребреници“ те се некоме у Сарајеву учинио као идеалан кандидат.
Одмах по ступању на функцију најавио је прелазак у „нови стадиј сјећања“ те је под његовом палицом Меморијални центар упутио јавни позив преживелим из Сребренице да донирају личне предмете или предмете најмилијих.
Он сам је врло великодушно поклонио очеву личну карту за нови музеј сјећања, објавивши то преко Твитера. Али ту се нашао један „србочетнички негатор геноцида“ који је приметио да је рахметли Емира бабо погинуо кад му време није, бар за жртву „геноцида у Сребреници“.
А Суљагић у твиту даје следећ податке о своме оцу, које ћу накнадно проверити:
„Понукан колико оним што је урадио @bosnianbeast27, колико и реакцијом из Србије која је „у биткама и пред биткама“: ово је мој херој. Суљагић Суљо (1952. – 1992.) Самостални батаљон „Вољавица“ погинуо од артиљеријске ватре са Нијемића ( Љубовија, Србија). #АрмијаРБиХ„
Запитала сам се шта ће лична карта припадника Армије БиХ погинулог у борби 1992. као артефакт будућег музеја сјећања у Поточарима, кад је Високи представник за БиХ Волфганг Петрич исте основао са намером да буде музеј и спомен обележје за жртве масакра из јула 1995. године?
На сајту Поточара покушавам да кликнем на „Листе жртава геноцида“, али ме сајт уместо на списак страдалих пребацује на градска гробља у Сребреници. Сетим се да је исти проблем постојао и пре две године, али сам тада мислила да им је неко хаковао сајт.
Сада схватам да су листе са именима закопаних у Поточарима трајно склоњене са сајта.
Гуглам име „Суљо Демир Суљагић“ избацује ми текст „Гласа Српске“ из 2011. „Насерови злочинци покопани у Поточарима као жртве“.
У тексту ауторка наводи пример Рагиба (Мује) Алића рођеног 1962. у селу Маћеши где је и погинуо 1993. године те Суљу (Демира) Суљагића који је погинуо 24. децембра 1992. у Вољавици код Братунца. Обојица укопани у Поточарима у џенази 2005. године.
Поред њих даје податке за Реџу Турковића из Врсиња погинулог у нападу на Кравицу, на Божић 7. јануара 1993. године, Јусу Сиручића из Вољавице код Братунца погинулог у нападу на Скелане 16. јанура 1993. те Елвира Алића из Брезовице, погинулог у нападу на Лозничку ријеку код Бртаунца, у ком је убијено 109 мештана српске националности. По овом тексту и њих тројица су накнадно покопани у Поточарима, али за њих немам годину џеназе.
Ауторка текста се позива на књигу Насера Орића из 1995. коју је издала Народна универзитетска књига Љубљана, а у којој се налази списак од 1.333 „погинула грађана у току рата према евиденцији комисије за праћење ратних страдања“.
Списак се односи на време април 1992 – септембар 1994 и само мушке особе су у питању, дакле није реч о цивилима већ војницима. Што бива јасно кад видимо да је Турковић (Ибрахима) Реџо погинуо у Кравици 7. јануара 1993. године, на дан када су снаге предвођене Насером Орићем на Божић починиле масакр.
Најмлађа жртва тада, Владимир Гајић, је имала само четири године, најстарија Марта Божић 84. А Суручић Хамед Јусо у Скеланима баш 16. јануара 1993. године, на дан када су исте снаге Насера Орића упале и побиле 69 мештана српске националности, а раниле 175. Међу убијенима било је 34 жене и петоро деце, те 15 особа старијих од 70 година. Најмлађа жртва био је Анђелко Павловић стар 5 годин.
На снимку је део извештаја патолога Др Слободана Станковића који описује повреде на лешевима које је пронашао у Кравици.
Гуглам даље Суљу Демира Суљагића, налазим га у колумни Емира Имамовића из јула 2011. године.
Имамовић је присуствовао ексхумацији Суљиних остатака 2004. године, и он помиње да је сахрањено следеће године у Поточарима.
„Тог јула је пронађено и ископано тијело – ја, тијело: кости на којима је остао капут и војне чизме – заведено на попису ексхумираних као БР-ВОЉ-02/1.“
Али Имамовић не помиње да је Суљо Суљагић погинуо 1992. године, помиње Сребреницу и ексхумацију стварајући илузију да ископавају жртву масакра из 1995. године. Једино су војничке чизме индикативне.
Поставља се питање како су војници Насера Орића погинули у нападима на српска села у периоду 1992-1994 укопани у Меморијалном центру Поточари? И колико их има од „укупног броја који није коначан“?
Овде није реч о цивилима већ о муслиманским војницима који су само у периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убили 400 Срба а у братуначкој 560, а да је међу убијеним био велики број жена и деце.
Уништена су 43 села и засеока, гробља, цркве. Непримерено је да муслимански војници који су погинули у тим акцијама леже у Поточарима, зато питам ко ће Емира Суљагића, сада директора Меморијалног центра Поточари, позвати на одговорност што је свесно починио превару укопавши оца погинулог 1992. у Поточаре.
Поготово је проблематичан његов однос према овој ситуацији, јер он тврди да се „геноцид није догодио у пет дана“, што отвара питање да ли то Емир Суљагић по свом нахођењу мења намену Поточара претварајући их из сребреничког меморијалног центра у „свебосански“?
Суљо Демир Суљагић поред гроба у Поточарима у који је на превару укопан сада постаје и део „музеја сећања геноцида у Сребреници“, иако са тим нема везе. Све у аранжману особе без имало без имало морала каква је Емир Суљагић.
С обзиром да је ова институција основана одлуком Високог представника за БИХ, био би ред да он интервенише како би Емир Суљагић био смењен са места директора Меморијалног центра Поточари. Такође је неопходно основати комисију која би из Поточара изместила остатке муслиманских војника погинулих пре јула 1995. у Сребреници.
Ако се ово не деси Меморијални центар Поточари неће имати перспективу опстанка на тлу Републике Српске, јер директно баштини сећање на злочинце који су убијали српско становништво.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
[…] Сребреница: КУЛТУРА ЛАЖИ УМЕСТО КУЛТУРЕ СЈЕЋАЊА […]