Press "Enter" to skip to content

Српске светиње у Вучитрну васкрсле из пепела

Откада горе кандила, Свети Илија необично велику благодат излива на оца Симу и храм којем је враћен један од највреднијих црквених олтара, из 1846. године


Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Лако је бити Србин у Крушевцу или у сјеверној Косовској Митровици, али је тешко бити један од двоје преосталих Срба у Вучитрну, носити мантију, служити литургије и звонити звона о сваком светом дану.

ЗВУК ЗВОНА У ГРАДУ БЕЗ СРБА

Тешко је настојати да оживе православље и српство у граду познатијем по Војиновића мосту и ништа мање по Светом пророку Илији, српској светињи изграђеној у центру Вучитрна 1846. године.

„Tрудим се од 2013. године, када ми је благословом владике Tеодосија стављено у дужност да оживим ову светињу и живот у црквама Свете Недеље у Гојбуљи и Светог Николе у Бањској, да сваки свети дан са звоника наше светиње звоне звона“, каже за Срну прота Симо Чумбуровић.

Он се труди да кандила увијек горе, да се види да има живих Срба и поносан је док са супругом живи у конаку ограђеном дебелим каменим зидом.

Прота Симо исцртава „неку нову историју“ и даје на знање да Храм Светог Илије није пуст.

ПРЕЦИ СУ БИЛИ ДОВИТЉИВИЈИ

Откад горе кандила, Свети Илија необично велику благодат излива на оца Симу и храм којем је враћен један од највреднијих црквених олтара, из 1846. године.

Црква Светог Илије је у два наврата скрнављена и паљена, али је само Божијом милошћу претекла да би данас била и остала сведочанство живота и васкрсења у Вучитрну“, напомиње прота Симо.

Храм Светог Илије грађен је по ферману турског султана којим је Србима прије вијек и по наложено: „Можете сазидати цркву, али не смије бити виша ни од једне џамије“.

„Довитљиви преци су, за разлику од нас, укопали цркву два и по метра испод нивелете земљишта како би обезбедили акустичност и како би је фрескописали онако како је то Громовник Илија благословио“, прича парох Чумбуровић.

Он напомиње да су цркву заједно зидали и фрескописали мјештани, али да су, према предању, у њеној изградњи учествовале и „комшије“ /тадашњи Tурци/.

Један оброк много наде

КАКО СУ СПАСЕНЕ ИКОНЕ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ

Оно што овој светињи /и вјеровању да је сам Свети пророк Илија чува и бди изнад ње/ даје посебан значаје јесте судбина олтара.

Три-четири мјесеца прије мартовског погрома 2004. године, тадашњи прота Станиша Арсић је, у присуству војника Кфора, измјестио иконе са олтара.

„Све што је било у цркви, а могло је горети – спаљено је, чак су у цркви упалили тракторске гуме јер су знали да дим од гума много брже и јаче уништава фреске и иконе“, подсјећа прота Симо и каже да су „фреске и иконе угрожене и оштећене“.

Како наводи парох Чумбуровић, „милошћу Божијом и ангажовањем епископа Tеодосија и намесника Милије Арсовића, црква је обновљена 2010. године, као и парохијски дом, те подигнуто стотине надгробних споменика на гробљу које се налази у порти цркве“.

Албански екстремисти били су увјерени да ће спаљивањем цркве и девастирањем једног од најстаријих гробаља на Косову и Метохији затрти сваки траг и помисао Срба да ногом кроче у Вучитрн.

УПОРНИ СРБИ ИЗ БАЊСКЕ

„Велика је срећа што, скоро свакодневно, долазе млади из Прилужја и Племетине, удаљених петнаестак километара, из села Гојбуље и Бањска и што уносе радост и враћају веру да ће Божијим промишљањем, кад-тад, уз црквени, оживети и световни живот“, наводи парох Чумбуровић.

Сличну судбину, паљење и скрнављење, доживјеле су и цркве у Гојбуљу и Бањској, али се и тамо „догађа васкрсење“ јер је Црква Светог Николе у Бањској обновљена, а Црква Свете Недеље у Гојбуљи поново сазидана, и то од истог камена који су албански екстремисти послије паљења 2004. године растурили и разбацали.

„Морамо се угледати на Србе у Бањској, чији мештани, ма где се налазили, врло органзовано, углавном појединачно, али и целе породице, дођу у цркву да присуствују литургији и помоле се Богу“, истиче прота Симо.

ПРЕОСТАЛА САМО БОЖИЈА ПРОМИСАО

Он истиче да је „најпоноснији свештеник због тога што служи тамо где је неко учинио све да нестане и последњи камен српских светиња, као и последња српска глава“.

Ипак, живих Срба све је мање у Вучитрну, Бањској и Гојбуљи.

Годишње се догоди по једно или два вјенчања и исто толико крштења, али је и то, како рече парох Чумбуровић, Божија промисао.

Пратите нас на Фејсбуку, ИнстаграмуТвитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!

Извор: СРНА

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.
%d bloggers like this: