Мензел Бургиба је једно од 24 српска војничка гробља у северној Африци, у 22 града. Процењује се да у Африци постоји преко 3.200 српских гробова. Чувари гробља су Вагдија Хамди и њен син Мажуб
Мензел Бургиба је назив за велико српско војничко гробље ван Србије, на територији афричке државе Тунис у истоименом граду, настало за време Првог светског рата, када су савезнички бродови (француски и енглески) пребацивали изморене војнике Краљевине Србије на опоравак. Поред Туниса, србски војници су пребацивани на Корзику (Францкуска), Крф, Видо (Грчка) и др.
Акцију пребацивања српских ратника у Тунис водио је француски генерал Емил Гепрат, кога су Срби изузетно поштовали. Он је тражио да српске војнике сместе и лече у градовима, а не да их шаљу у пустиње. На територију Африке, у периоду 1916-1918 стигло је на десетине хиљада војника на опоравак, а највише рањеника и болесних, од којих се многи никада нису вратили у домовину. Процењује се да је у Африци постоји преко 3.200 српских гробова. Срби су у Африци умирали доста од маларије и других тропских болести.
У Тунису је организована је обука добровољаца, реедукација инвалида, верски и културни садржаји. Француски војници, грађани и администрација били су веома предусретљиви према српским војницима. Српски ратници су поред Мензел Бургиба, били смештени и у следећим градовима Бизерти, Кантар, Суец…
Пребацивање српских ратника на Солунски фронт, почело је у лето 1916. године и трајало је све до његовог пробоја у септембру 1918. године. Задњи српски војник је напустио Тунис 19. јануара 1919. године. Република Србија издваја скромна средства за одржавање српских војничких гробаља у Африци. Мензел Бургиба је једно од 24 српских војничких гробаља, колико их има у северној Африци, у 22 града.
ДОЛАЗАК НА ЦРНИ КОНТИНЕНТ
Ова операција пребацивања српских војника и цивила била је сложена операција збрињавања тешко рањених и оболелих војника, и пошто санитет Српске Врховне команде није имао довољан број хирурга и средстава за извођење сложенијих операција на великом броју људи и могућностима за конфорније услове лечења и извођења сложенијих операција – у болницама Бизерте и других места у Тунису која су пружале такве услове. Изранављени и болесни српски војници из битака вођених на Солунском фронту евакуисани су етапно прво до болница солунског залива, а затим италијанским и француским бродовима на коначно лечења и рехабилитацију у 36 места северне Африке.
Све је почело поморским транспортом српске војске и избеглица са обала јонског приморја конвојима којим су српске трупе превезене прво у Бизерту. Први конвој кренуо је из луке Драч, а први брод упутио се у правцу Бизерте 6. јануара 1916. године. Од тога дана, не само из отаџбине, већ и са Балкана и из Европе, нашао се у изгнанству не само велики део војске, већ и део државае и део народа.
Овај догађај постаће један од најзначајнијих у историји српске војске и државе, јер је означио њену прекретницу, спас и избављење у Првом светском рату.
9. јануара 1916. на тло Африке први пут долазе цивили и војници Краљевине Србије. Они су били смештени у неколико француских база, које су ту саграђене још у 18. или 19. веку. Првобитна намера је била да се српски војници пребаце у пустиње, али је то спречио француски генерал Емил Гепрат, који је тражио да се они сместе по градовима, што је и учињено. Поред Мензел Бургибе смештени су и у Бизерту. Онај део прогнаних Срба који није могао да се смести у Африци, пребациван је на француско острво Корзика у Средоземљу.
Грчка острва и Африка нису прихватали само измучене Србе после Албанске голготе, већ су ту довођени рањеници са Солунског фронта све док није пробијен септембра 1918. године.
Процењује се да је из Албаније и Грчке у северну Африку пребачено преко 61.200 Срба (од чега су 94% били војници) у периоду 1916-1919. Они су били не само у Тунису, већ и у Мароку, Египту и Алжиру.
Међу српским рањеницима који су боравили у Африци била је и хероина Милунка Савић, наредник у Гвозденом пуку.
ОПОРАВАК
На двадесет локација у Алжиру, постојале су болнице и лечилишта за српске војнике и прогнанике, највише их је било у граду Бизерти, који је био највећи центар. Врло брзо у Бизерти, Мензел Бургибу и другим местима организован је верски, културни и друштвени живот, што је допринело бржем опоравку Срба. Славиле су се славе, верски и национални празници: Бадње вече, Божић, Васкрс, Видовдан и др. Свештеници СПЦ су држали парастосе и духовне или родољбиве беседе којима су јачали морал војницима, а и крепили душу болесницима. Постојало је чак аматерско позориште које је одиграло 169 представа за три године. Основан је недељни лист „Напред“, за војнике и инвалиде
Паралелно са тиме постојали су центри за обуку.
У Бизерти је између остале вршена и војна настава за неколико генерација питомаца из Скопске подофицирске школе, потом питомце изабране међу српским ђацима избеглицама и међу младићима који су стасали за регрутацију. У том циљу Српска Врховна команда је прво окупила питомце подофицирских школа распоређене у различитим јединицама у Грчкој и Африци, а затим их упутила у Бизерту. Шатори за смештај питомаца прво су били уређени у логору Лазуаз. После тридесетак дана питомци су пребачени из шатора у касарне где је настављена обука. Процењује се да је корз центре за обуку прошло више од 16.000 људи.
Питомци XXVI класе, која је названа бизертска класа, произведени су у чин поднаредника 15. маја 1917. године након чега је уследила још сложенија борбена обука. Како је ова класа и пре обуке имала борбена искуства током 1915. године и искуство повлачења кроз Албанију крајем 1915. и почетком 1916. године сматрало се да је она по својим војним квалитетима превазилазила раније класе подофицира.
Последња генерација питомаца обучавана у Бизерти није упућена на Солунски фронт већ је планирано да она настави своје војно школовање у Србији након окончања рата.
Сви добровољци из прекоокеанске дијаспоре (САД и Канада), који су допутовали у земље Северне Африке, пре одласка на Солунски фронт првобитно су били стационирани у Бизерти, где су не само обучавани већ опрема и наоружањем и другом опремом.
| ЛОКАЦИЈА | БОЛНИЦЕ | САНАТОРИЈУМИ |
| Тунис | Бизерта (5), Сиди Абдалах (3), Град Тунис (2), Сиди Фаталах | Бен Негро, Пипињел, Лазуаз, Бања Корбус, Бања Хамам Лифт, Сус, Хамамет, Набеул, Монастир |
| Алжир | Алжир (5), Константин, Гелма, Бон (2), Сетиф, Оран, Сиди Бел Абес, Мелз ел Кебир, Блида, Дра ел Мизан, Шершеч, Ла Кале, Филпил, Азрерв, Маскара, Хусејин Деј | Мисергин, Сур Арес, Бања Рира |
| Мароко | Фез, Уџда |
ПОВРАТАК НА СОЛУНСКИ ФРОНТ И ПРОБОЈ
Опоравак на грчким острвима и афричким градовима деловао је веома повољно на српску и савезничку војску на Солунском фронту. Долазак српске војске у центар Солунског фронта био је у лето 1916. године, омогућио је победу у Горничевској бици, али и Освајање Кајмакчалана 30. септембра 1916.
Попуна људства дешавала из месеца у месец. Тако да је Српска војска са своје две армије имала скоро 200.000 војника у лето 1918. године, када је пробијен Солунски фронт, скупа са Савезницима. Французи и Срби су гонили Бугаре и Немце на север, а Британци турске војнике на источном делу фронта.
За само два месеца српска војска је ослободила Србију, а одмах потом и српски етнички простор на окупираном делу Хазбуршке монархије… ишли су све до Триглава, где су ослобођени Хрвати и Словенци, са којима је 1. децембра 1918. направљена прва јужнославенска држава – Краљевина СХС.
На Солунски фронт упућено је и неколико стотина Алжираца, Тунижана у оквору француске војске. Они су се заједно борили са Србима и гинули.
ИЗГЛЕД ГРОБЉА
Мензел Бургиба је место удаљено око 20 км југозападно од Бизерте, на обали Бизертског језера. Гробље се налази у оквиру цивилног католичког гробља, на периферији града. Има површину од око 102 x 36 м. На овом гробљу је сахрањено највише српских војника у Тунису.
Сваки гроб је обележен ливеним металним крстом који је у виду стилизованог мача пободеног у земљу, са ловоровом гранчицом и орденом Француског ратног крста. Крстови су распоређени у правилне редове. Највероватније су израђени по налогу француских власти које су изградиле и маузолеј-костурницу. На крстовима се налазе плочице са именом и презименом војника, јединицом у којој је служио и датумом смрти. На већини плочица написано је и место рођења.
У централном делу гробља налази се плато са јарболима на којима су заставе Србије и Туниса. На платоу се налази споменик у облику зарубљене пирамиде са мермерном плочом на којој је написано „Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918”.
САХРАЊЕНИ
Према саопштењу Републичког завода за заштиту споменика културе Србије из 1982. године, на гробљу се налази 1.048 крстова, од којих су 20 без плочице са именом, а 57 са ознаком непознати војник. Било је и двојног сахрањивања. На 22 крста се налази још по једна плочица са именом другог сахрањеног и по правилу су постављене изнад плочице првог сахрањеног. На 210 крстова су остали само завртњи којима су друге плочице биле причвршћене па се претпоставља да је и ту било двојног сахрањивања. Под претпоставком да је ово тачно може се закључити да је у Мензел Бургиби сахрањено укупно 1.280 српских војника. Позната су имена само 993 војника.
По подацима Луке Николића, бивишег официра ЈНА, на овом гробљу је у 1.208 гробова сахрањено 1.790 српских војника.
Упоређивањем спискова сахрањених може се закључити да је гробље формирано од 1916. до 1919. године. Први сахрањени војник је Ивановић Илија, редов 3. батаљона Првог пешадијског пука, сахрањен у јануару 1916. године. Последњи сахрањени је Таса Дерановић, редов 5. пешадијског пука, сахрањен у јануару 1919. године. Систематизовани спискови свих сахрањених војника чувају се у Републичком заводу за заштиту споменика културе Србије.На овом гробљу је сахрањен и мајор Михаило Ристић – Џервинац, завереник у Мајском преврату 1903. и шеф Горског штаба Источног Повардарја за време српске четничке акције.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У близини Српског војничког гробља, у оквиру католичког гробља, налази се маузолеј кружне основе са 6 стубова у коме се налазе саркофаг и две урне. Испод њега је заједничка костурница француских и српских војника. Није познато колико је војника ту сахрањено. На горњем ободу маузолеја великим словима је исписано:
„Francais et Serbes morts pour la patrie”, што значи „Французи и Срби умрли за отаџбину”.
Генерал Габриел Доло (франц. Gabriel Dolot) направио је пројекат за костурницу величине 50 м³ изнад које је маузолеј у грчком стилу. Свечана прослава поводом завршетка изградње маузолеја одржана је 1. новембра 1920. године у поморској префектури, а официр Гранже, руководилац градилишта је одликован медаљом.
Приликом рестаурације гробља 1980. године рестауриран је и маузолеј на иницијативу Републичког завода за заштиту споменика културе Србије. Урађена је хидроизолација крова, направљен је крст, обојен натпис и цео маузолеј окречен. Гробље је ограђено гвозденом оградом и направљена је капија. На стубовима поред капије постављене су табле са натписом на српском, француском и арапском језику. Централна стаза и стазе између парцела поплочане су белим бетонским плочама. Поред постојећих, засађене су и нове саднице чемпреса. Новчана средства је обезбедио Савезни комитет за питања бораца и инвалида и Републички секретаријат за борачка и инвалидска питања.
Краљевска морнарица СХС је посетила ово гробље 31. маја 1929. године у склопу путовања по Средоземљу. Делегацију официра и одред морнара предводио је адмирал Драгутин Прица. Њима су се придружили француски вицеадмирал Халие (франц. Hallier), представници француских власти, командант арсенала, грађанске власти и један одред морнара француске поморске базе. Одржан је помен, положени венци, а одржани су говори.
Уочи 65-годишњице доласка српске војске у Тунис, 22. децембра 1980. године, гробље је посетила група од шеснаест старих ратника који су се у времену од 1916—1918. године опорављали у логорима у Тунису. Пратили су их представници удружења и организација за неговање традиција, југославенске амбасаде у Тунису… Положени су венци и одато поштовање сахрањеним српским војницима.
Занимљиво је то да Јосип Броз Тито, доживотни председник СФРЈ често боравио у Афрци, али никада није обишао српска војничка гробља.
ЧУВАРИ
За време обнове гробља 1980. године ангажовани су чувари који ће чувати и одржавати гробље. Чувари гробља су Вагдија Хамди и њен син Мажуб, чија је кућа поред гробља. Вагдија је посао наследила од покојног супруга.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Лука Николић, бивши потпуковник ЈНА написао је књигу „Србијо, мајко и маћехо“, 2010. године, у којој је описао резултат његовог преданог петогодишњег истраживања о ступању српске војске у Бизерту и њен боравак на обалама северне Африке у Великом рату. Осим што је потресно сведочанство о њиховом лечењу, обуци, свакодневном животу, али и умирању у туђини, књига је и најкомплетнији списак и шема гробних места сахрањених српских војника у Мензел Бургиби, највећем гробљу у северној Африци.
Радио Телевизија Србије је 2008. године у оквиру емисије Траг снимила једну епизоду „Креће се лађа француска“, а три године касније и један документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, настао на основу монографије аутора Луке Николића…
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Извор: Злочини над Србима
[…] Српско војничко гробље Мензел Бургиба […]