Стеван Сремац (1855-1906), члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности, умро је на данашњи дан 24. јула 1906. године
Писао је духовите приповијетке из провинцијског живота у којем је нашао старинску атмосферу, поетску њежност, хумористичке заплете, а под насловом „Из књига староставних“ издао је поетизоване приповијтке из народне историје.
Остала дјела су драме „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“, романи „Поп Ћира и поп Спира“, „Вукадин“, те политичка сатира „Луминација на селу“.
Као приповједач, Сремац се у великој мјери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића.
Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте – конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свИЈету чији живот најрадије приказују у својим дјелима, те хумор.
Од страних писаца највише је волио Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.
Сремац је познавао и цијенио енглески реалистички роман 18. и 19. вијека Филдинга, Свифта, Дикенса, Елиота.
Према познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. вијека.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: СРНА
Be First to Comment