Бол и туга српских мајки нас опомиње да памтимо и њих и њихову децу да одлазимо на парастосе нашим мученицима и да увек и на сваком месту говоримо о њима како се не би заборавили злочини над Србима за које нико није одговарао!
Пише: Драган ДЕСПОТОВИЋ
Ових дана Сребреница је била вест у свим светским медијима као и сваке године, о њој су говорили многи светски званичници, наравно говорећи о муслиманским жртвама из јула ’95. Док и ове године као и свих претходних година нико није помену српске мученике побијене у Подрињу.
Ридали су многи са српске јавне сцене за Сребреничанима, наравно само ако су муслимани, ако су Срби ту туга престаје, јер забога неће бити део света ако им крене суза за српским мученицима.
Говорило се само о мајкама са белим марамама из Сребренице, док за оне са црним нико не жели да чује, оне тугују у самоћи или су умрле чекајући правду која није дошла бар не на овом свету.
За њих нема места на телевизијама у свету, а на жалост нема ни на телевизијама у Србији, док опет за друге има и на једним и на другим, те друге су главна вест у јулу, а наше српске мајке па ко о томе да прича.
Оне су ту тихе и неприметне у Братунцу, Сребреници, Подрињу, Републици Српској, склањају се од сваког погледа да их нико не омета у њиховој жалости. Мада нико не би желео ни да чује њихову причу, а и шта кога има да занима туга српских мајки, оне су је ли тако небитне?
Ни после толико година нису скинуле црнину, а ни сузе са очију.
А како кад за децом жале, како кад нико није одговарао за убиство њихове дечице, како кад нико не жели да призна да се десио стравичан злочин над Србима у Подрињу?
Умиру тужне и заборављене, често не знајући ни где су им гробови деце или да су сахраниле неколико костију, јер није битно да се пронађу њихова деца важно је да се проналазе неки други, а њихове ако случајно нађу приликом тражења других онда добро, ако не ником ништа.
Пишем ово, а плачем свако слово, довољно ми је да погледам слике њихове и да не знам уопште њихову причу, а да заплачем, а тек кад прочитам тешку судбину ових мајки храборсти које су дале све што су имале за српски народ, њихову децу, која су постала темељ на коме је изграђена Српска Република срце хоће да искочи од туге не могу ни да замислим како је тек њима које то живе или су живеле са тим свакога дана.
Република Српска која има тако јак темељ који је не веже за земљу већ за небо она се никада не може уништити, шта год ко чинио, надам се да се слажете са тим.
Не усуђујем се више да причам овакав недостојан о њима, о нашим српским мајкама, нека оне говоре, нека ово буде њихов, а не мој текст оне су то заслужиле њихова жртва је огромна, а чини ми се да их никако не поштујемо.
Ово су сведочења неколико српских мајки, нека ми опросте оне које нисам помену, нека ми опросте њихови страдали што их нисам помену, а није могуће ни поменути све наше мајке, сестре, ћерке које тугују за ближњима, јер нема куће у Подрињу да није изгубила некога.
Мајка Добрина Продановић из сребреничког села Ратковићи постала је симбол страдања Срба у Подрињу у току Одбрамбено-отаџбинског рата. Фотографија мајке Добрине како грли лобању свога мртвог сина Живана приликом идентификације у Факовићима код Братунца обишла је цео свет. Њени јауци и сузе урезали су се у сећање свих оних који су погледали тај потресни снимак и нема тога ко није заплакао или се макар потресао гледајући и слушајући ове заиста тешке сцене, ако и постоји такав онда је његово срце од камена.
Каква је антисрпска пропаганда у западним медијима вођена најбоље показује чињеница да је у многим медијима управо њена фотографија са лобањом убијеног сина приказивана као наводно фотографија мајке недужног Бошњака којег су мучки убили Срби.
Њен син Живан убијене је као цивил на кућном прагу тог тужног 21. јуна 1992. када су муслимани из Сребренице напали српско село Ратковиће, убијен је након заробљавања и страховитог мучења.
Живанови посмртни остаци, лобања, слабински и кичмени пршљен, три ребра, лева лопатица, цевасти део обе лактице и десне жбице, карличне кости, оглодане бутне кости пронађени су 1993. у оближњој масовној гробници. На костима су регистрована оштећења настала од животиња – пише, између осталог, у обдукционом налазу доктора Станковића.
Поред Живана Продановића тих дана крајем јула у Ратковићима убијено је још 19 особа.
Живан је заробљен и одведен у оближње поље у близини села где су га без престанка мучили, све док га хицима из пушке није убио Изет Арифовић, војник 28. дивизије тзв. Армије БиХ.
Мајку Добрину је напад муслиманских екстремиста дочекао пред кућом, приликом напада она је рањена у руку, али је ова храбра и честита жена ипак успела да побегне од злочинаца.
Бјежала сам преко њива, преко њива, тамо неђе до овијех Магдовића близу само нисмо пришли преко ријеке, преко њива ишли, стигнем ове наше комшије, само питам: „Јесте ли видјело мог Живана, јесте ли видјело мог Живана?“ рекла је ова мајка у изјави за медије
Да ја мог Живана не познам, куку мени. Па, им’о је два плава зуба у глави, болест их је нека тако обојила. Тај зуб да су ми показали, познала бих да је његов. Онда, и по одјелу сам га познала. Имао је на себи војничке панталоне, добио их од комшије Радета. Џемпер сам познала, што сам му га ја саштрикала. Натруо, ал’ познат. А најприје, срце га је моје познало, срце мајчино…”
Душа ме страшно боли. Могла сам умрети у селу, кућа спаљена, нема ми детета… Преклињала сам да ме склоне одатле, нисам могла то да издржим. Тугујем, сама сам. Плачем и само плачем, очи ми се нису још осушиле. Извадили су ми срце из груди, живим без срца, без мог Живана, не знам ни како сам жива – причала је кроз плач ова старица
Мајка Добрина Продановић преминула је 2019. у 82. години, није дочекала правду за свога сина Живана.
У рану зору 14. децембра 1992. јаке муслиманске снаге из Сребренице напале су српско село Бјеловац и околне засеоке Лозничка Ријека и Сикирић… На свиреп начин је убијено 68 мештана, међу којима је било жена и деце.
Раденка је имала само осамнаест година, када су сребренички муслимани на окрутан начин угасили њен млади живот. Имала је много снова и жеља које намеравала да оствари…била је једна веома лепа и весела девојка, изузетно васпитана и паметна. Била је узоран ђак али и вредна домаћица. Често је размишљала о будућности. Имала је много планова и циљева којима је тежила, али нажалост, ове младалачке снове прекинуле су злочиначке хорде Насера Орића. Нису јој дозволили да сања, да машта и да се радује свим тајнама које живот носи. Нису јој дозволи да се запосли, да заснује породицу, да се оствари као супруга, мајка…
Према речима Милене Јовановић, њена ћерка Раденка је нешто пре тог трагичног децембра прославила свој 18-ти рођендан. Добила је мноштво поклона а слављу је присуствовао велики број њених пријатеља. Међутим, Раденка је саопштила мајци да обзиром да је постала пунолетна, ово ће бити њен последњи рођендан који ће славити на овакав начин, уз фешту и бројне званице. Нажалост, судбина је учинила да баш тако и буде, то је био последњи Раденкин рођендан.
Муслимански злочинци су ухватили Раденку, мучили је, злостављали и на крају масакрирали, њено беживотно тело било је потпуно масакрирано и непрепознатљиво од рана које су јој Орићеви војници задали.
Тога дана је убијена и Раденкина бака Злата, старица од 87 година. Она је била сама и незаштићена у својој породичној кући када су сребренички муслимани упали у њен дом. Испуњени болесном и неописивом мржњом, на неописив и разуму нејасан начин, злочинци су масакрирали ову стару баку. И њено лице је било потпуно непрепознатљиво од задобијених рана и повреда. Истог дана убијен је такође и Златин син, а Раденкин стриц Милан.
У ноћи пре него што ћемо се заувек растати, дуго смо седеле.Чекала сам супруга Милисава и сина Радивоја да сутрадан увече стигну из Аустрије, тамо су радили. Да су стигли дан раније?! Ето, судбина их је поштедела… А, Раденка спремила колаче, завила сарму, била је весела. Пре неколико дана положила возачки испит. Отац и брат су желели да је награде новим колима. Ма, била је дете за пример. Завршила школу на време, имала је снове, своју младост… испричала је у интервју за Вечерње Новости, Милена Јовановић
Ја нисам хтела да бежим без Раденке. А она ме гура и виче „Иди, мајко, спасавај се, ја ћу Дрину лако да препливам. Иди, не мучи ме“. Она држи мене, ја њу. Грлимо се. Онда сам кренула низбрдо.У подножју, готово на обали реке, падали су људи у збегу. А ту, где су падали… одатле се виде њихове куће. Меци су погодили и мене. Један у главу, други у раме, трећи у ногу. Пала сам. Крило пуно крви.
Око мене све што је било живо, у трену је било мртво. Памтим последње речи рођака и комшија: „Сине, готово је са мном“, „Родитељи моји, где сте, да ли сте живи?“, „Брате, можеш ли икако преживети… “ А одоздо муслимански војници наваљују, дозивају један другог, поименце. Вичу: „Ево и Орића! Срби, Дрина ће вам бити Јасеновац“… Ето тако су викали.
Не знам који је дан био по реду од те моје несреће, каже Милена. – Медицинска сестра ми даје две ињекције. Каже ми: „Издржи, буди јака“. Убрзо, на вратима видим сина и супруга. Јаукнем: „А где је Раденка?“ Они ћуте. Ћуте. Ја опет јаукнем. И као да сад, ево сад чујем: „Убили су је и данас смо је сахранили“. Успела сам да кажем: „И свадбу сте јој обавили“. Тада сам се изгубила
Нема ноћи да не сањам Раденку. Грлим је. Грли ме. Тај сан кратко траје. Онда сањам како, одозго с брда, наваљује војска сребреничких муслимана. Враћају ми се све те слике ужаса. И, тако сваке ноћи. И, тако… да вам кажем, не знам како сам још жива.
Фото: Игор Маринковић
Тог 14. децембра 1992. јаке муслиманске снаге из Сребренице извршиле су напад на српско село Бјеловац и суседна српска села Сикирић и Лозничку Ријеку при томе су злочиначке хорде из тзв. Армије БиХ масакрирале на најгори могући начин 68 мјештана углавном жена, деце и стараца.
Мајка Славка Матић из Бјеловца тог дана изгубила је мужа Радивоја који је био инвалид и две ћерке Гордану (24) и Снежану (26). Њих троје су убијени на кућном прагу као ненаоружани цивили. Славка већ годинама неуморно сведочи о сопственој трагедији и страдању Срба у ова три села и како каже нема намеру да престане говорити о страдању српског народа у Подрињу све док је жива. Славка је сведочила и у Хагу о масакру у овим селима.
Била сам у Бјеловцу, поранила да поспремим школу-говори, а све време стоји. Гордана је тог дана са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда ударили те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава. Снежана Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у Бањи Губер. Није радила ни пола године… Гордана је дипломирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у Руднику „Сасе“. У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ испричала је Славка пре неколико година за Вечерње Новости
Рука му је страдала у руднику, пензионисан је као инвалид рада- каже Славка. – Тако није ни могао да буде војни обвезник. Нико га није ни позвао. Тако… Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам ја остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као ја што живим, и није живот. То је да се вучеш као пребијен. Желиш да умреш, а назор не можеш.
Не знам да ли је тежа ноћ или је теже јутро – каже Славка Матић. – Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји. Како би било? И стално ми је пред очима то што сам затекла. Снежана је, јасно ми је, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су је стигли и пуцали јој у главу. Зашто, питам се. Занимам се, помало, лакше ми је. А све ми се чини да ме ови јагањци више разумеју, него… Да је среће, да ми се по дворишту играју унуци. Сведочила сам и у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу. Говорила сам и као мајка и као човек који још има мало наде да ће неко, некад одговарати за моју мртву децу и мужа. Нисам од оних који кажу: све је то, Славка без везе… Сведочење, доказивање, без везе. Ја још верујем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему јавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива испричала је тада Славка за Вечерње Новости
Скелани плодно Подрињско села у загрљају Дрине и околних планина нападнуто је тог 16. јануара 1993. Напад су извршиле веома бројне муслиманске оружане формације регрутоване са подручја Сребренице, Братунца и Власенице, припадници тзв. Армије БиХ. Тог дана је евидентирано преко 90 рањених и повређених и преко шездесет свирепо убијених становника српске националности.
Много је тужних прича из скеланског краја једна од таквих је и прича мајке Милице Димитријевић.
16. јануара 1993. Муслимани су напали наша села и Скелане и почели са масовним убијањем цивила. Мој старији син Славиша који је имао само 14 година потрпао нас је све у кола и кренуо да нас превезе за Бајину Башту. У колима смо били моја три сина и ја, али и троје деце од мојих комшија. Најмлађи син Ацо био је у рукама те моје комшинице која се седела позади. Када смо стигли до станице милиције, муслимани су отворили ватру и из снајпера почели да пуцају по нама. Мој син Славиша који је возио тада је погођен и ногу и нисмо могли даље па смо морали изаћи. Тада је један снајеперски метак прошао поред моје главе и погодио мог најмлађег сина Ацу.Узела сам га у наручје и ушли смо у оближњу кафану.
Онда смо приметили да Радислава нема. Лежао је поред кола.
И њега су муслимански снајперисти погодили у врат. Био је тешко рањен и одвели смо га на ВМА у Београд. Тамо је лежао пола године и на крају преминуо“
У интервју за Вечерње Новости, мајка Милица Димитријевић је рекла да помирења не може бити све док се не осуде они који су пуцали на ненаоружане цивиле као и они који су командовали и наређивали.
Кад су нас напали, у Скеланима је било нас стотинак. Нас, који смо остали у својим кућама. А од тих стотинак, убијено је 69. Па шта је онда геноцид? Да ли је и ово геноцид… Кажу, исто, у тој резолуцији да је потребно помирење. Помирење може да буде када неког осуде за моју мртву децу. Ко је тачно пуцао у њих… Ја знам ко је командовао.
Ноћима нисам спавала кад су Орића ослободили – рекла је тада Милица Димитријевић.
– Како тад, тако и сад. Стално нас варају. Играју се са нашом несрећом. Сви. Онај који је потписао хиљаде муслиманских жртава у Сребреници, овде никад није дошао. И ми смо мајке Сребренице. Скелани су Сребреница, нису Марс. А, кад су, оно, на билбордима уочи десетогодишњице Сребренице, усред Београда освануле слике муслиманске деце, ни тада нисам спавала. Питала сам се, и сад се питам, да ли је неко српско дете икада било на билбордима у Београду, Бањалуци… у Сребреници, Братунцу… било где? “ – рекла је тада ова очајна мајка.
Брежани планински сребреничко село нападнуто је тог 30. јуна 1992. када су муслиманске снаге из Сребренице убиле 32 мјештана овога села углавном жене, дјецу и старце међу убијеним су и синови и супруг Милеве Ранкић.
Ова тужна старица више пута је изјављивала за медије, да је изгубила сваку веру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда уместо земаљске неправде.
Јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села су упале у Брежане у зору 30. јуна 1992. године и починиле масакр над мјештанима, које су затекли на спавању. Велики број цивила ухватили су живе, а послије мучења су их масакрирали и запалили. Све куће, а било их је 60, опљачкане су и запаљене . Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и невину дјецу многих Српкиња. Немам чему да се надам нити кога да очекујем, јер сам 30. јуна 1992. године остала без оба сина Мирослава и Драгослава, као и супруга Милисава, које су наше комшије масакрирале и запалиле – рекла је Милева Ранкић медијима изразивши огорчење што за тај злочин још нико није одговарао.
Што поклаше – поклаше, што преоста – оћераше. За пола сата, побили су моје Мирослава и Драгослава, моје јабуке, мога мужа Милисава, и за то нико не одговара.
Живели смо у селу Брежани, мој муж Милосав, синови Мирослав и Драгослав и ћерка Слађана. Живели смо до рата добро са комшијама, муслиманима, из села Осмаче. Али, десило се зло. Орићеви злочинци упали су у село 30. јуна 1992. године и убили ми мужа и синове. Старији је имао двадесет година, а млађи седамнаест. Слађана није била у селу, а ја сам неким чудом остала жива. Све су нам запалили, уништили… Остало ми је четворо унучади. Моју бол ми никада и нико не може ублажити. Ниједан ми син није ни војску служио! Има ли, иког до Бога, да каже, да призна да су и Срби убијани?! Ако неће полиција, ако неће власт Републике Српске да каже, ево, ја ћу: Орићеви борци и данас се шетају Скеланима, клали су и силовали, неки од њих “златним љиљанима” одликовани… Па, где је правда?! Шта је ово, данас? У рату је било лакше, знали смо ко су непријатељи, знали смо како да се бранимо, како од овог, како од својих, данас, да се бранимо?! – испричала је за медије пре неколико година Милева Ранкић
Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и невину дјецу многих Српкиња – говори често ова мајка жалећи што умјесто дјеце “Бог није узео њу тога дана”.
Залазје још једно село у Подрињу нападнуто на Петровдан 1992. године кад и Сасе, Биљача и Загони када је на свиреп начин убијено 69 мјештана ових села. Међу њима су и синови Марије Јеремић, Марко и Радован из Осредка који су избјегли на Залазје на Ђурђевдан када је нападнуто њихово село.
У Сребреници, али и ширем рејону нема скоро људи, а да нису чули за име Марије Јеремић и за њена трагичну причу која је неколико пута обишла читав регион, а ова храбра и честита Српкиња преминула је пре две године од неизмерне туге за најмилијима.
Марија је у нападу на Залазје остала без два сина и великог броја блиских рођака. Све су их на мучки и подмукао начин убили муслимански војници из Сребренице. Једног сина је сахранила а посмртне остатке другог сина никада није пронашла.
Две и по деценије је трагала за костима сина Марка да их достојанствено сахрани, чекала је и надала се правди али нажалост ништа од тога није дочекала.
Исповест ове српске мајке забележили су многи медији.
Где су ми Маркове кости? Хоће ли мајка дочекати дан да га сахрани поред брата Радована, гроб му на Петровдан обиђе и свећу упали!?
– Орић зна где су Маркове кости! Надала сам се да ће се открити у Хагу, али зликовца пустише“, испод јастука извлачи Маркову личну карту, не одваја се од ње. Врховима прстију нежно прелази преко фотографије: „Донели су ми је наши, 1995. године, из Орићеве куће. Он ми га је на Петровдан из Залазја одвео….“.
Сирота мајка мислила је да је синове спасила када на Ђурђевдан умакоше испод злочиначког ножа.
Мислила сам да ћу синове спасити када смо на Ђурђевдан избегли из нашег села Осредак. Успели смо побећи у Залазје, а камо пусте среће да ме тада убише и муке скратише. Нисам тада ни слутила да ћу остати жељна својих синова и да ћу их гледати само до Петровдана. Јер, они су ми стално говорили: Не секирај се мајко, ми ћемо те чувати. А мајка њих није могла да сачува… Радована ми одмах убише, а Марка одведоше из Залазја. И да кажем још нешто: лажу сви они који кажу да време лечи све ране. Не лечи. Не могу се овакве ране залечити, за њих нема мелема“ испричала је пре неколико година за медије
Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за кости не знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни правде. Бол и сузе нас, српских мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји синови згрешили да ми их и мртве комадају? Боже, само ми дај да га сахраним пре него што очи заклопим“, молила је Марија Јеремић
За злочине над Србима у Подрињу, нико није одговарао након толико година и следеће године у јулу ће једне мајка и једне жртве бити у свим медијима, о њима ће опет сви говорити, док за ове друге знате већ…
Али њихова бол нас опомиње да памтимо и њих и њихову децу да одлазимо на парастосе нашим мученицима и да увек и на сваком месту говоримо о њима како се не би заборавили!
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] СУЗЕ СРПСКИХ МАЈКИ: Зар је њихова туга небитна, зар су њ… […]
[…] Милеви Ранкић којој су муслимански борци убили два сина и супруга на […]