Српски православни теолог и бесједник Николај Велимировић /1881-1956/, епископ жички и охридски од 1919. до 1944. године, канонизован као Свети Николај Охридски и Жички, називан и новим Златоустим упокојио се на данашњи дан 18. марта 1956. године
Рођен је 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јанаура 1881. по грегоријанском календару у селу Лелићу, недалеко од Ваљева /где се његова породица доселила у 18. вијеку из колијевке српског градитељства – Осата/ као Никола.
У младости тешко обољева од дизентерије и заклиње се да ће ако преживи свој живот посветити Богу, преживео је и замонашио се добивши име Николај.
Своје образовање отпочиње у манастиру Ћелије, где га отац одводи да се описмени макар „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, али он је показивао изузетну ревност у учењу, што је запазио и његов учитељ Михајло Ступаревић по чијем наговору школовање наставља у ваљевској гимназији. А по завршетку шестог разреда гимназије уписује београдску Богословију.
Фото: Википедија
По завршетку теолошких студија у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“, а потом је дипломирао филозофију на Универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.
По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. године се замонашио, а потом завршио Духовну академију у Петрограду /Санкт Петербург/.
За време Првог светског раза Николај одлази у Америку и Енглеску где је држао бројна предавања о Србима и страдању кроз које пролазе, борећи се на тај начин за спас и уједињење свих Срба.
Након његових предавања велики број добровољаца из Америке је отишао на Солунски фронт, тако да није неосновано мишљење /енглеског Начелника армије/ да је „отац Николај био трећа армија“ за српску ствар, јер је његов допринос заиста био велики.
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен у Охридску епархију /потоњу Охридско – битољску епархију/ у којој је био до 1936. када је коначно по жељи Архијерејског сабора и народа враћен у своју првобитну Епархију жичку.
Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији (данас Македонија).
Између два свјетска рата, владика Николај основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Нијемци владици Николају нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, а потом и у манастир Војловица.
С патријархом Гаврилом Дожићем, владика Николај Велимировић затворен је 1944. године у логор Дахау.
Била су то једина два висока црквена званичника у Европи која су се налазила у концентрационом логору.
Владика Николај умро је у емиграцији у руском Манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред Манастира Светог Саве у Либертвилу.
Фото: Википедија
Најпознатија његова дјела су: „Религија Његошева“, „Беседе под гором“, „Изнад греха и смрти“, „Душа Србије“ и „Србија у светлости и мраку“.
Много година послије смрти, мошти владике Николаја пренесене су из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
Фото: Википедија
На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. године владика Николај уврштен је у ред светитеља.
Свечана канонизација обављена је у београдском Храму Светог Саве на Врачару 24. маја 2003.
Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају Охридском и Жичком.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Српска Рамонда, Срна
Be First to Comment