Овакав пријем првог српског филма о јасеновачком концлогору у либералним хрватским медијма показује да у хрватском друштву и даље постоји непремостив отпор према било каквом умјетничком чину са српске стране који задире у најцрњи период хрватске историје – Независну Државу Хрватску (НДХ)
Приредио: Ненад ТАДИЋ
Загребачки „Јутарњи лист“, кроз перо свог колумнисте Јурице Павичића, обрушио се на филм „Дара из Јасеновца“ оцијенивши га као великосрпски националистички пројекат, који је урађен дилетантски и који је, наводно, пропао – да би усред текста аутор признао да филм, у ствари, није гледао и да не зна какав је?!
„Јутарњи лист“ је један од најтиражнијих хрватских листова и важи за либерално гласило, али у Павичићевом тексту то се не види, напротив, све врви од неистина, полуистина и невјероватних конструкција.
Највећу пропагандну „посластицу“, али и сумрак новинарства, представља Павичићево поређење „Даре из Јасеновца“ (коју није гледао) са заиста пропалим хрватским филмовима о рату деведесетих, које су режирали Антон Врдољак „Генерал“ и Јаков Седлар, „Четвороред“.
Павичић, у улози непризнатог рођака чувених Тарабића из Кремана, „зна“ да је српски филм о Јасеновцу лош колико и два наведена хрватска па чак и претпоставља шта то има лоше у српском филму (коју није гледао), јер таквих сцена има и у ова два пропала хрватска?!
Шта Павичић замјера „Дари из Јасеновца“? Па, српску државу. Чињеница да је држава Србија стала иза тог филма и дала му средства за Павичића је доказ да филм мора бити лош, па чак и националистичка пропаганда против Хрвата.
Аутора овог невјероватног текста, за који би му на било ком факултету журналистике у индекс била уписана најнижа оцјена пет, уопште није срамота да послије салве критика и инсинуација (углавном нетачних, јер се није потрудио ни да провјери свима доступне чињенице) хладно саопшти читаоцу да филм није гледао, али да га не би зачудило да садржи сцене која га дисквалификују као умјетничко дјело.
Павичић тврди да је филм на силу постао српски кадидат за „Оскара“, мада је јасно да не би била прихваћена кандидатура да је то заиста тако.
Он тврди да филм уопште није играо у бисокопима (без обзира на седмодевно приказивање у Грачаници) и потпуно пренебрегава информацију да тих седам дана приказивања није ни било потребно, јер су због пандемије короне правила промијењена и одлучено да се филмови могу пријављивати чак иако нису испунили тај критеријум.
Али, најневјероватнија је Павичићева конструкција о дилетантском понашању аутора филма и дистрибутера који нису прво ишли на неке филмске фестивале већ су одмах пожурили да се кандидују за „Оскара“.
Предраг Антонијевић, аутор филма, више пута је објаснио да су продуцент „Студио 101“ и екипа филма одлучили да баш САД буду прва дестинација за овај филм те да нису жељели да, предосјећајући да ће филм бити опструисан са разних страна, „Дара из Јасеновца“ игра у додатним, односно попратним фестивалским програмима, већ су хтјели одмах на главну сцену.
Прешуткујући врхунску америчку продуцентску кућу која је узела „Дару“, а о којој Врдољак и Седлар могу само да сањају, Павичић се у процјенама филма исључиво позива на политички осврт Џеја Вајсберга у „Варајетију“ и пашквилу у „Лос Анђелес тајмсу“ због чијих инсинуација и лажи да Срби нису ни страдали у Јасеновцу редитељ Антонијевић и српска дијаспора најављују тужбу.
За Павичића све остале рецензије филма (а 90 одсто се креће од добрих до одличних) не постоје.
У овом тексту у „Јутарњем листу“ под називом: „Како је пропао српски национални пројекат `Дара из Јасеновца` и какве то везе има са Хрватима“, аутор анализира филм (који није гледао) и још сецира разлоге њeгове наводне „пропасти“, јер није ушао у конкуренцију за „Оскара“, пошто је то, тврди узорно необавијештени новинар, и био разлог његовог снимања.
Ликовање над пропашћу филма који се прије десетак дана тек појавио у биоскопима и који ће захваљујући моћном дистрибутеру играти на свим континентима те, како то најављује Мајкл Беренбаум, стручни савјетник у филму, бити инволвиран у образовне моделе института који се баве Холокаустом , најблаже речено јесте пародија новинарства.
Овакав пријем првог српског филма о јасеновачком концлогору у либералним хрватским медијма показује да у хрватском друштву и даље постоји непремостив отпор према било каквом умјетничком чину са српске стране који задире у најцрњи период хрватске историје – Независну Државу Хрватску (НДХ).
Дифамирање „Даре из Јасеновца“, филма сачињеног од свједочења преживјелих логораша, као доказа намјере Србије и Срба да науде сусједним нацијама, првенствено Хрватима, и да поправе свој имиџ из ратова деведестих година – „аргумент“ је који ставља знак једнакости између текстова у „Варајетију“, „Лос Анђелес тајмсу“ и „Јутарњем листу“.
Прави проблем аутора овог самопародичног и отужног чланка лежи у томе што он никада неће бити у стању да без острашћености погледа „Дару из Јасеовца“ и у њој види оно што она и јесте – остварење које говори о националој трауми Срба, жртава Холокауста, али и као националу трауму Хрвата, у чије је име (не као колективитета) један шовинистички покрет, са клерикалним примјесама, извршио геноцид.
Ако нема снаге да се истини погледа у очи ни након што је од грозног злочина пошло скоро 80 година , „поставља се питање како ће се тек створити било какав заједнички угао (макар и умјетнички) о недавним“ дешавањима из деведестих година прошлог вијека?
Није филм о злочину пријетња никоме (био он умјетнички добар или лош) већ је пријетња прозивање оних који су о злочину проговорили. Неодржива је теза „Варајетија“, „Лос Анђелес тајмса“ и загребачког „Јутарњег листа“ да неко ко прави филм у коме указује на злочин – заправо чини злочин.
Није то само замјена теза већ много личи на покушај да се замјене мјеста оних који су били жртве и оних који су било злочинци, а тезе које се при томе користе припадају времену које је услиједило 50 година након клања у Јасеновцу и по другим мјестима НДХ.
Чињеница да о „опасности“ од „Даре из Јасеновца“ пише особа која јавно признаје да филм није ни гледала указује на суморну истину – да се за осам деценија од периода о коме филм говори мало тога промијенило у различитој перцепцији усташког злочина.
Заправо, ствари су још и горе, јер постоје они који тврде да филм говори о стварима које се, наводно, уопште нису ни десиле.
Текст у „Јутарњем листу“ само је либерална шминка ставова хрватских ревизиониста историје, који, желећи да умање или негирају Холокауст из периода НДХ, настоје да га оправдају догађајима који су се десили 50 година касније.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна
Be First to Comment