Прве жртве напада на српске територије и српски народ пале су када је нападнут засеок Гниона у области Сребренице и Бљечеве у Братунцу 6. маја 1992. године, на Ђурђевдан, услиједили су напади на остала српска села, а 7. јануара 1993, на Божић, заузета су и уништена посљедња велика српска села у близини Скелана и Братунца
Циљ терора над Србима је разоткривен и исти је као током претходних ратова – да се протјерају сви Срби из ових региона – и зато иза сваког напада на српска села остају само разарање, спаљени објекти, опљачака и уништена имовина, уништени споменици, гробља и цркве, наведено је у Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни /општине Братунац, Скелани и Сребреница/ против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, аутора Миливоја Иванишевића.
Сви напади до сада су по правилу темељно и систематично припремљени, а врше их бројни добро наоружани мушкарци. Мете су иницијално биле мање српске заједнице у мјешовитим селима, потом изолована српска села у окружењу муслиманских, а на крају преостала српска насеља.
Чини се да чак ни дани када се напади дешавају нису случајност. Тешко је повјеровати да су без икаквог разлога одабрани православни празници и породичне крсне славе /Ђурђевдан, Видовдан, Дан Светог Петра, Божић…/, када сељани славе или када су најупосленији на својим имањима. Ову тактику потврђују сви накнадни догађаји.
Чак и прије јесени 1992. област Сребренице је била потпуно етнички очишћена од Срба.
Сљедећа српска насеља у тој области су уништена и спаљена: Блажијевићи /133 становника српске националности/, Бабуљице /52/, Божићи /152/, Брежани /271/, Брезовица /64/, Бујаковићи /166/, Чичевци /180/, Гај /187/, Гладовићи /538/, Гођевићи /33/, Гостиљ /113/, Костоломци /234/, Крњићи /114/, Међе /130/, Обади /684/, Ораховица /334/, Осредак /195/, Подрвање /413/, Постоље /107/, Прибидоли /207/, Прибојевићи /124/, Радошевићи /201/, Ратковићи /338/, Топлица /254/, Виогор /99/, Жабоквица /598/, као и сви српски засеоци у национално мјешовитим селима.
Срби су почели да бјеже из саме Сребренице већ у априлу, а већ до средине маја град је био етнички чист.
Нарочито велики егзодус почео је послије 8. маја и убиства Горана Зекића, српског посланика у тадашњој Скупштини БиХ. Његов аутомобил су зауставили муслимани и изрешетан је паљбом у непосредној близини Сребренице. Послије тога су преостали Срби у граду морали да бјеже и спасавају животе. Једва да је ико успио да понесе нешто осим најосновнијих личних ствари.
Српска популација у Сребреници и њеној околини сада је у егзилу и ова заједница је избрисана из српске нације. Остала су само три српска села: Црвица /475/, Лијешће /97/ и Петрича /135/. Од укупно 9.390 Срба који су живјели у овој заједници, остало је само око 860 /уз поменута села овај број обухвата становнике Скелана/ или симболичних девет одсто.
Иста судбина задесила је и села у области Братунца. Изузетак су само села: Дубравице /398 становника српске националности/, Јелах /23/, Красановићи /155/, Побрђе /196/, Полом /436/, Раковац /258/, Реповац /458/ и Слапашница /446/ која су успјела да преживе и данас су, поред њихових сељана, настањена и одређеним бројем избјеглица из околних уништених српских села.
Срби нису протјерани из два центра: Братунац и Скелани, мјеста на обали ријеке Дрине. Од укупно око 11.500 Срба у заједници у Братунцу само 5.391 или око 47 одсто нису протјерани из својих домова. Послије чишћења које је до сада извршено Срби чине само око 16 одсто укупне популације ове заједнице.
Свједочанство освајачких џихадистичких кампања су скоро потпуно уништена села Бањевићи /38 становника српске националности/, Биљача /17/, Бјеловац /238/, Бљечева /71/, Бољевићи /415/, Брана Бачићи /236/, Факовићи /115/, Бранча /152/, Јакетићи /102/, Јежестица /502/, Кравица /353/, Липеновићи /235/, Лозница /132/, Магашићи /353/, Млечва /196/, Мратинци /218/, Оправдићи /434/, Сикирић /201/, Станатовићи /206/, Тегаре /222/, Витковићи /200/, Вранешевићи /211/, Загони /480/ и Жлијебац /377/.
Колективни починиоци ових злочина су муслиманске војне или паравојне јединице, како год да их назовемо, али у сваком случају то су формације и групе које су се састојале претежно од сељана из околних муслиманских села и, у знатно мањем броју, дошљака и плаћеника из земље или иностранства.
Сви покушаји Срба, који су формирали своје, често малобројне и слабо наоружане сеоске страже, да одбране ова села били су неуспјешни, пише у Меморандуму чије дијелове преноси Срна.
Миливоје Иванишевић је аутор Студије о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни /општине Братунац, Скелани и Сребреница/ против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, која је на иницијативу предсједника СР Југославије Добрице Ћосића преименована у Меморандум југословенске Владе, документ који је достављен УН, Стејт департменту, Комитету за спољне послове Сената, те Цији 1993. године.
Документ је на адресе у Вашингтон однио професор Дарко Танасковић, а тадашњи југословенски амбасадор при УН Драгомир Ђокић Меморандум је упутио генералном секретару УН.
Сутра наставак…
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна
[…] Терор над Србима 1992. и 1993. на Ђурђевдан, Видовдан, Божић&… Придружите нам се на Виберу […]
[…] […]
[…] српске празнике Ђурђевдан, Видовдан, Божић… (овде, овде), одсјечене српске главе (овде, овде), спаљивање […]