Рушење дела пруге Београд – Бар у Републици Српској, код фамозног места Штрпци, појачало је већ постојеће тензије које, по оценама већине овдашњих политичара, прете да угрозе мир и наруше односе са мировним војним снагама у БиХ
Припадници Сфора тврде да нису изашли из оквира Дејтонског мировног споразума, јер по њему „ниједна војска, осим оне која има овлашћење од Сфора, не смије ући у БиХ“ (Дејв Скенлон, портпарол Сфора). По речима заповедника Сфора Монтгомерија Мигза, „било је индиција да би страни војни елементи могли користити ову пругу, па су је припадници Сфора физички пресјекли користећи експлозив“.
Додатно објашњење појма – страни војни елементи – дао је Скенлон: „Ова акција је предузета као мјера предострожности како би се онемогућило војним снагама СР Југославије да уђу и пролазе кроз БиХ.“
Ову доктрину, којом је повређено међународно право, животом је платио чувар пруге Видоје Томић, у кога су страни војници, по више извора, пуцали с леђа.
Српски званичници и јавност сматрају, пак, да је Сфор злоупотребио мандат. Мишљење министра одбране у Влади РС да „најновија акција показује да су се снаге Сфора директно умијешале у агресију НАТО-а на СР Југославији“ дели већина политичара Српске.
„Образложење Сфора да је то учињено како би се спријечило маневрисање војних потенцијала Југославије правцем сјевер – југ је безвриједно јер су постојали и други методи да се то уради. НАТО је то могао покушати да уради километар сјеверно или километар јужно од оних 14 километара пруге која пролази кроз територију РС“, сматра Манојло Миловановић.
По њему је акција изведена „непрофесионално за мирнодопске услове“: „Није обавијештена локална власт ни становништво, а нису предузете ни мјере обезбјеђења за случај да наиђу пјешаци или возови.“ Заповједник Сфора Мигз потврдио је на конференцији за новинаре да су локалне власти обавијештене о акцији пошто је она изведена.
Међу првима се састао Врховни савет одбране РС, којег је сазвао смењени Никола Поплашен; ванредну хитну седницу одржала је и Додикова влада, огласила се већина политичких странака, док је Живко Радишић упутио писма Хавијеру Солани и Монтгомерију Мигзу.
Иако још није одмрзнуо функцију председавајућег у БиХ председништву (Влада РС затражила да се сви представници РС врате у заједничке органе БиХ, јер могу „боље тамо да заштите интересе РС, а колико је то могуће и Савезне Републике Југославије“), Радишић је искористио меморандум истог председништва у којем не ради од доношења одлуке о Брчком, потписао га као председавајући Председништва БиХ и „најенергичније осудио овај варварски чин“, сматрајући да су „мировне снаге у БиХ још једном грубо прекршиле своја овлашћења и ставиле се директно у садејство и службу НАТО алијансе и на корак приближиле РС и БиХ могућем ратном искушењу“.
Радишић је у писмима захтевао хитна ванредна заседања Савета безбедности ОУН-а, Главног одбора Вијећа за имплементацију мира у БиХ и Контакт-групе, док је од НАТО-а и Сфора затражио да се врате у оквире „повјереног мандата и буду фактор очувања и јачања мира у БиХ“.
Осим израженог протеста, поготово због убијеног чувара пруге, власти РС намеравају отићи и корак даље. Министарство правде Владе РС покренуће преко међународног суда правде поступак против „наредбодаваца акције Сфора“, док ће Влада РС „тражити гаранцију да се убудуће ниједним поступком не руше објекти РС, јер ће у супротном бити немогуће спријечити реакције становништва, сачувати мир и спријечити оружане сукобе са снагама СФОР-а“.
Истовремено ће Влада РС „захтијевати од Владе Федерације БиХ да се потпише заједничка изјава двију влада, да се ваздушни простор и територија БиХ не могу користити у сврхе агресије на СРЈ ни на који начин“. Да се територија БиХ користи у нападима НАТО-а на Југославију за Радишића дилема нема: „И поред свих упозорења да се простор БиХ и мировне снаге на овом простору не смију користити за ратна дејства на сусједну суверену државу, и поред обећања надлежне команде Сфора, свједоци смо да се ваздушни простор и територија БиХ, као и снаге Сфора све непосредније ангажују у функцији агресије на Југославију.“
Видоје Томић био је чувар пруге Београд – Бар на делу који пролази кроз БиХ, односно кроз Републику Српску. Живео је у том крају и, логично, био је запослен при железници, јер државна је служба ипак државна служба. У свакој држави. Док је био млађи волео је да слуша приче о свом чувеном рођаку, старијем нареднику америчке ратне морнарице Петру Томићу, који је херојски погинуо 7. децембра 1941. у Перл Харбору спасавајући своје другове на бојном броду „УСС Утах“ под кишом јапанских бомби и торпеда.
Председник САД је 4. марта 1942. године посмртно одликовао старијег наредника Петра Томића „Медаљом части“. Исте године је и један разарач америчке ратне морнарице добио име „УСС Петар Томић“, а његово име је и на меморијалној плочи са пописом свих погинулих у „Аризона меморијалу“, споменику који је подигнут између димњака потонулог бојног брода „УСС Аризона“, што и данас помало вири из зеленкасте воде сидришта ратне луке Перл Харбор.
Прошле су многе године од тада и Видоје Томић растао је у уверењу да је његов рођак својом херојском погибијом 1941. допринео америчко-српском савезништву које је неразрушиво. Зар Срби нису спасавали америчке авијатичаре у Другом светском рату? Па, и оно око Кореје, скоро да смо се понудили да идемо тамо под заставом УН да помогнемо Американцима. И онда, одједном, Американци су бомбардовали Србе у БиХ. Вероватно Видоју ништа није било јасно. Барем тако кажу они који су га боље познавали. О рођаку са бојног брода „УСС Утах“, носиоцу највишег америчког ратног одликовања више није хтео да прича.
Прошао је и тај рат у Босни, дође и прође Дејтон, а Видоје Томић и даље је сваки дан пролазио својим делом пруге Београд – Бар, делом за који је он био „надлежан“. Пруга повезује Србију и Црну Гору, да ли је и стратешки важна, то Видоје вероватно и није размишљао. Његово је било да провери да какав одрон камења, или земље, не би угрозио пругу и људе који журе пут мора. Носио је стару и избледелу униформу која је некада давно имала плаву железничарску боју и капу која је личила на некадашњу титовку. Од оружја имао је ловачку пушку „бокерицу“, јер у том крају има и медведа. Да, осим ловачке пушке Видоје је имао и 70 година.
И онда је дошао рат НАТО-а против Југославије 1999. године. Тог 3. априла 1999. чича Видоје опет је ишао својим делом пруге, негде близу села Штрпци крај Рудог, БиХ. Изненада, изнад пруге залелујали су хеликоптери НАТО-а, три борбена „апача“ и два „блек хоука“ са водом командоса. Кренули су да минирају и дигну у ваздух двадесетак метара пруге Београд – Бар, баш на оном делу за који је био „надлежан“ Видоје Томић. Вероватно је тих двадесетак метара пруге за комплетан НАТО био толико стратешки важан циљ да су пожурили да и то сруше. Да више не пролазе возови Београд – Бар. Као да је тих дана југословенска војска уопште било шта превозила том пругом. И као да тих двадесетак метара пруге има било какве везе са стањем људских права на Космету и ширењем хуманитарне катастрофе.
Никада нећемо сазнати шта је Видоје Томић помислио када је угледао хеликоптере у ваздуху и на земљи и командосе у пуној ратној опреми како иду према њему. Да ли се сетио свог рођака, хероја Перл Харбора из 1941. године кога је одликовао председник САД?
Видоје Томић није хтео да дозволи рушење пруге. Подигао је своју ловачку пушку „бокерицу“ на командосе НАТО-а. Покушао је да одбрани „свој“ део пруге. Онај део што од Београда до Бара иде кроз Републику Српску. Јер, баш су тај део хтели да дигну у ваздух. Зашто баш тај део? Због симболике?
Вод најелитнијих командоса НАТО-а отворио је ватру на старог чичу Видоја. Вод специјалаца у пуној ратној опреми са панцирима, шлемовима од кевлара, инфрацрвеним нишанима, уз подршку три „апача“ са „гетлинг“ митраљезима и два „блек хоука“ победио је чичу Видоја са његовом ловачком „бокерицом“. Убили су га на лицу места. Изрешетали. У име мира?
Не, вероватно у име пријатељства према Србима, како би се то данас модерним европским речником рекло када се говори „о наметању Србији надгледане независности Косова“. Јер, Србији се поручује да мора да сагледа реалност, а истовремено се реалност на Космету прикрива. Реалност која, заправо, само сведочи о начину како је вођен рат против Југославије 1999. године. Рат у који су на Западу сви брзоплето пожурили да се укрцају, од генерала и политичара, до хуманитараца и новинара. И све то уз до сада невиђену операцију дезинформисања и лагања.Као да нас све, заправо, виде као чичу Видоја. Чувара пруге у старој, избледелој, униформи и са ловачком „бокерицом“. Кога нико није ни одликовао…
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Политика ; Време
Be First to Comment