Можда и није случајно што је ова “побуна” започела у вријеме пандемије вируса корона!?
Ових дана добио сам одлуку Уставног суда Хрватске (Број: У-ИИИ-3521/2018 од 10. марта 2020) којом се уставна тужба Неђељка Благојевића одбија у дијелу који се односи на повреду права на правично суђење а одбацује у дијелу који се односи на повреду права на живот, која права гарантује и Устав РХ и европска Конвенција о заштити људских права.
Подносилац уставне тужбе је Србин, који је до 1. маја 1995. живио у САО “Западна Славонија”, чији је син Тихомир (25) убијен 28. априла 1995. на бензинској пумпи код мотела “Славен” у близини Нове Градишке, поред аутопута Београд – Загреб (некада пут “братства и јединства”), гдје је дошао по гориво. Ово убиство је одјекнуло у цијелом региону и шире, јер је заправо било увод у хрватску акцију “бљесак”, која је започела 2 дана касније.
Тихомиров убица се зове Владо Гаврић, који је у вријеме убиства имао непуних осамнаест година. По подацима из судских списа, убица је из лијевог рукава јакне извадио ловачки нож те, пришавши слеђа Тихомиру и лијевом руком ухвативши га за лијево раме, десном руком, у којој је држао нож, убо га сприједа у прсни кош задавши му убодне ране прсног коша, резне ране обију подлактица те раздор срца, плућа и јетре, што је изазвало крварење и смрт.
Убица је, након убиства, у полицији изјавио да је десет до тринаест дана прије штетног догађаја дошао на идеју да почини убиство особе српске националности, због чега је уназад седам до осам дана редовно ишао на паркиралиште испред хотела, да је цијело вријеме шетао паркиралиштем те прислушкивао разговор присутних “срба”, да је то радио да би могао утврдити да жртва буде особа српске националности, а не да случајно убије неког другог.
Против Владе Гаврића 10. јула 1995. подигнута је оптужница због кривичног дјела убиства, а рјешењем Жупанијског суда у Пожеги од 4. јуна 1998. против њега је кривичнии поступак обустављен, јер је исти помилован одлуком Предсједника РХ (Туђмана) од 27. маја 1998. на начин да се ослобађа од даљњег кривичног прогона.
Разлог за подношење уставне тужбе су очеви предходно изгубљении спорови за накнаду нематеријалне штете претрпљене смрћу сина, темељеној на тврдњи да је смрт његовог сина узроковао припадник редарствених (полицијских) снага РХ у свом незаконитом дјеловању, односно да је убиство његовог сина посљедица терористичког акта, у којим случајевима за причињену штету, по хрватским позитивним прописима, одговара држава.
Међутим, хрватски редовни судови (општински, жупанијски у Врховни) имали су другачије мишљење, које се може у најкраћем свести на сљедеће:
Убица у вријеме убиства, према допису Министарства одбране, није био припадник хрватских оружаних снага, па по тој основи нема ни одштетне одговорности државе за очиту криманалну активност убице.
Није се радило ни о акту насиља извршеном из политичких мотива, већ се ради о особним мотивима којима је извориште у властитим фрустрацијама а које су посљедица животне ситуације у којој се убица нашао узроковане ратним догађајима и окупацијом дијела РХ, па захтјевана штета нема обиљежје штете настале ни терористичким актом према наведеном субјективном обиљежју терористичког акта.
Ставове редовних судова већином гласова прихватио је и Уставни суд. Од укупно 13 судија, који су одлучивали у овом случају, тројица (Андреј Абрамовић, Ловорка Кушан и др. сц. Горан Селанец) издвојили су своје мишљење, које је потписано 17. марта о.г., које ме је и понукало да напишем овај текст.
Суштина њиховог неслагања са већином колега огледа се у сљедећем:
Код неспорне околносту да убица од раније није познавао жртву, нити му је она особно била за ишта крива, његова перцепција је да су му криви “Срби” као тоталитет, па због тога убија једног од њих. Жртва није убијена јер је била особа по имену Т.Б., већ због тога што је говорила као Србин. Убиство једне случајне, од многих могућих жртава дефинисаних тек националношћу, не може бити освета, јер жртва освете мора бити повезана са јадом због којег се освећује;
Одлука УС због непрепознавања тероризма тупи оштрицу која државу сили да подузима све потребне мјере како би такве терористичке чини спријечила те тиме слаби уставом гарантовану заштиту живота. Зато није било мјеста одбацивању уставне тужбе у дијелу у којем подноситељ истиче и то уставно право. А некажњавања убице је чин који и данас “мора изазивати морални ужас, кад већ не правни, код сваког грађанина”.
Оваквом одлуком Уставног суда РХ верификовано је ко зна по који пут очигледно кршење уставом загарнтованог права на правично суђење пред редовним судовима странкама српске националности. Оно што овај случај разликује од предходних огледа се у “побуни” тројице уставних судија против већинског мишљења својих колега. Можда и није случајно што је ова “побуна” започела у вријеме пандемије вируса корона!?
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: ДИЦ Веритас
Be First to Comment