Press "Enter" to skip to content

Вапај српске сиротиње из Рабовца код Липљана

Михајловићи и Станковићи, који бројчано чине већину преосталих Срба, поручују да ће опстати у Рабовцу, али моле надлежне власти из Београда да у Рабовце пошаљу одговорне људе који ће снимити ситуацију и, како је то урадила Српска православна црква, ставе под заштиту сиротињу и “ничије” Србе


Пише: Неђељко ЗЕЈАК

Стотињак Срба преживјело је у старосједелачком српском селу Рабовце код Липљана на Косову и Метохији, од око 350 њих, колико их је до повлачења српске војске и полиције у јуну 1999. године ту живјело.

Село је удаљено око седам километара од липљанске Српске улице и у потпуној је изолацији у окружењу албанских екстремиста из села Tрн и Косин, уз двадесетогодишњу тортуру Албанаца и безакоње коме су изложени.

“Ово није живот. Ово је голо преживљавање. Ово је затвор из кога на сопствени ризик излазимо да бисмо погнуте главе отишли до наше Српске улице, ослоњене на Цркву Светих Флора и Лавра у Липљану”, говори Срни Радиша Станковић, који са сином средњошколцем живи у полусрушеној кући.

Он вели да свакодневно преживљава страх за живот сина који, да би отишао до школе у Грачаницу, мора проћи кроз Мостине, дио Липљана у коме су 1999. године киднапована и убијена тројица Рабовчана.

“Не знам како више уопште дишем, јер је простор под небом за нас све ужи”, утучен говори Станковић и наводи да живи окружен двјема албанским породицама, којима су његови рођаци морали да продају куће у којима су рођени и њихови дједови.

“Могу само да кукам. Узалуд се жалим косовској полицији и овим нашим Србима који раде у косовским и српским институцијама. Косовска полиција за сваку претњу или, пак, штету коју ми наносе комшије оптужи мене, док ови из српских институција окрећу главу и кажу како нису овлашћени”, појашњава Станковић.

Он додаје да у посљедњих десетак година спава на ногама, јер се плаши за живот сина, не за свој.

Подносио је захтјеве српској општини Липљан, обраћао се начелнику Косовског управног округа и молио људе задужене у министарству за повратак самопроглашеног Косова да му дају помоћ да замијени дотрајала улазна врата, поломљене прозоре и струјомер, који је сагорио пошто су му комшије Албанци пребацили жицу преко доводних каблова за струју и изазвали пожар.

“Од тада више немам мира, али шта да радим, једино ми остаје да са сином трпим и ћутим и `болујем` због неправде, јер помоћ добијају они добростојећи и имућни, они који раде и у косовским и у српским институцијама и они који су у родбинским везама са људима на власти, док нама обичним људима за које знају само кад су избори не припада дио колача”, резигнирано прича овај Рабовчанин.

Он наводи да њега и још минимум петнаестак породица од укупно 28, колико их је остало у Рабовцу, боли то што се појединим породицама граде куће, дају станови, пољопривредне машине, дјеца запошљавају, док они “ничији” не могу да добију ни социјалну помоћ.

Један оброк много наде

У прилог тврдњи о злоупотреби помоћи коју држава Србија широкогрудо шаље Србима на Косову и Метохији говори и то што је један од високих функционера српских институција у Косовском управном округу прије недјељу дана, према налогу одговорних у Српској листи, морао да врати сејалицу, коју је додијелио свом оцу.

“Tо је само кап воде у мору јер већина тих машина која је дата наводно Србима у Рабовцу је продата, а новосаграђене куће зврје празне”, прича Љубиша Михајловић, који је због пријетњи и непрестаних напада албанских екстремиста који су трајали годинама морао да шесточлану подорицу исели из Рабовца.

Михајловић подсјећа да је тражио помоћ, која је одбијена.

“Молио да ми дају материјал да реновирам кућу стару скоро сто година, али су ми људи у власти, иако је комисија била на лицу места, одбили захтев и написали да ја, наводно, живим у петнаестак километара удаљеном Ливађу”, истиче он.

Михајловић каже да му ништа друго није преостало већ да три ћерке и једног сина измјести из Рабовца, ишчекујући, како наглашава, да ће доћи крај криминалу и корупцији чију цијену плаћа српство, како би се вратио на своје огњиште.

Михајловићи и Станковићи су ослоњени на Цркву Свете Недеље коју су мјештани сазидали о свом трошку прије тридесетак година и обновили и уредили прије неколико година.

“Веровали смо и верујемо да има живота у Рабовцу, али неко из власти из Београда мора ставити тачку на криминал људи којима ни заклињање у цркви није свето”, вели Михајловић.

Он наводи да управо они који о светим данима дођу у цркву ништа мање нису подстрекачи расељавања Срба из Рабовца од албанских екстремиста због којих нико од Рабовчана не смије обрађивати стотине хектара њива ослоњених на Tрн и Косин и посебно оне родне њиве ослоњене на Ситницу уз пут Рабовце – злогласне Мостине.

Михајловићи и Станковићи, који бројчано чине већину преосталих Срба, поручују да ће опстати у Рабовцу, али моле надлежне власти из Београда да у Рабовце пошаљу одговорне људе који ће снимити ситуацију и, како је то урадила Српска православна црква, ставе под заштиту сиротињу и “ничије” Србе.

Парох липљански Драгиша Јаредић током посјете дописника Срне Рабовву обећао је да ће Црква помоћи Станковићу да замијени столарију, али је замолио да вјерни народ не одустаје од живота у Рабовцу, јер, како је рекао, “Бог види све”.

Придружите нам се на Виберу

Извор: Срна

More from Косово и МетохијаMore posts in Косово и Метохија »
More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.