Салко Госто ми је рекао да је њихов план да 30 одсто Срба прослиједе на рад на најтежим пословима у Зеници, 30 одсто да побију и 30 одсто да оставе да живе да би њиховој дјеци након рата показивали како изгледају четници и дословно рекао: `Ми ћемо вам ј….. жене и кћерке, а ви ћете гледати да видите како се радило у турско доба`
Приредио: Миро ПЕЈИЋ
Готово свакодневна премлаћивања, исљеђивања, мучења, пријетње, уцјене, исцрпљивања глађу и жеђу, те присилни рад – само су неки од облика тортуре и патње кроз које је прошло око 500 Срба у злогласном логору „Силос“ у Тарчину у сарајевској општини Хаџићи.
Након седмогодишњег судског процеса за злочине у „Силосу“, првостепеном пресудом на укупно 60 година затвора осуђено је осам извршилаца злочина иако их је много више учествовало у злостављањима, мучењима и убијањима заробљених српских цивила за 1.334 дана постојања тог логора.
„Силос“ је распуштен 67 дана након завршетка рата у БиХ, на Савиндан, 27. јануара 1996. године, случајно или намјерно, истог датума када је затворен и злогласни нацистички логор „Аушвиц“.
Осуђенима је за 16. март заказано изрицање другостепене пресуде на основу разматрања жалби и изношења нових свједочења.
Винко Лале један је од Срба који је у сарајевском егзодусу, у зиму 1996. године, избјегао у Братунац из општине Хаџићи, гдје је преживио тортуру у „Силосу“, у којем је провео око пола године, а након тога још 10 мјесеци у кућном затвору.
„Након напада муслиманско-хрватских снага на српско село Брадину у сусједној општини Коњиц, 25. маја 1992. године, када је почињен стравичан злочин, те сукоба у Сарајеву и око њега, српско становништво у дијелу општине Хаџићи остало је блокирано под муслиманском контролом и доживјело погром, мучења и разне облике насиља и тортуре„, испричао је Лале Срни.
Срби су чинили око 10 одсто становника у хаџићким мјесним заједницама Тарчин и Пазарић. Већина их је била код својих кућа када је дошло до забране кретања, масовног хапшења и затварања Срба у злогласни „Силос“, који је прије рата служио за складиштење жита, а од 12. маја 1992. године до 27. јануара 1996. био је логор за Србе.
Од 500 заробљених у овом логору, њих 24 је умрло од посљедица премлаћивања и мучења или је убијено.
СА РУЧКА НА РАЗГОВОР, ПА У ЛОГОР
Лале је заробљен на Петровдан, 12. јула 1992. године, у Тарчину, гдје је живио са супругом.
„Били смо за ручком када су упали у кућу и ухапсили Спасоја Ковачевића и мене, уз изговор да нас воде на информативни разговор и да ћемо се ускоро вратити кући. Касније сам сазнао да им је то било објашњење приликом одвођења у све сарајевске логоре. Нас су одвели у `Силос` и био је то улаз у пакао„, присјећа се Лале, показујући како му се кожа јежи при помињању логора.
Oн истиче да га је при увођењу у логор дочекао комшија Албанац Азир Хајрули, ударио га кундаком пушке и поломио му ребра да би му отео цигарете.
Након те „добродошлице“, услиједили су испитивање и саслушавање.
Лале наводи да су исљедник и дактилограф били у новим маскирним униформама, а трећи мушкарац у стражарској затворској униформи.
„Касније сам сазнао да је у стражарској униформи био замјеник управника логора Халид Човић, који је међу осам осуђених првостепеном пресудом за злочине у овом логору, а саслушавао ме је полицијски исљедник Салко Госто„, прецизира Лале.
Он каже да га је Госто питао да ли је свјестан гдје је дошао и шта га чека?
Према његовим ријечима, Госто је тада рекао да је њихов план да 30 одсто Срба прослиједе на рад на најтежим пословима у Зеници, 30 одсто да побију и 30 одсто да оставе да живе да би њиховој дјеци након рата показивали како изгледају четници.
„Био је вулгаран и дословно је рекао `Ми ћемо вам ј….. жене и кћерке, а ви ћете гледати да видите како се радило у турско доба`“, прича Лале, додајући да се том приликом више пута присјетио садржаја „Књиге о Милутину“.
Њега и Ковачевића су испитивали до мрака, а онда их је Човић провео кроз неки мрачни ходник, угурао их у неку просторију, а стражар Албанац је наредио да крену напријед и загазили су неколико корака у воду, када им је наређено да стану мирно.
„Под пријетњом стражара да ће пуцати ако се мрднемо, до јутра смо стајали мирно у води до чланака„, прича Лале.
Он се присјећа да су, када је свануло, у углу просторије угледали два старца. Они су ухваћени у шуми након бијега из Брадине када је нападнута и попаљена, а српско становништво побијено и отјерано у логоре.
Два дана су Лале и Ковачевић остали сами у тој просторији без хране и воде, а старце Глигоревића и Мркајића су одвели да не би са њима разговарали.
Тек трећи дан након заробљавања добили су по танку кришку хљеба и спровели су их у другу ћелију.
„Треће вечери Халид Човић нас води, наређује да понесемо дрвену палету и уводи нас у ћелију у којој је била слаба свјетлост од фењера. Осјетио се ужасан смрад. Ушли смо међу 30 раније заробљених Срба, који су били измрцварени, прљави, необријани и неуредни. Аветињски су изгледали“, описује Лале стање у ћелији од 50 метара квадратних, а висина до крова била је 10 метара, с тим што су на пет метара висине биле бетонске стазе на којима су били стражари.
Температура у ћелији стално је износила осам степени Целзијусевих. Прозори су били закречени да би што мање свјетлости улазило.
„У тој ћелији било нас је 36 и ту сам остао до краја децембра. Због скученог простора морали смо сви лијегати на бок када спавамо и истовремено се окретати“, описује Лале нехумане услове и мучења којима су стално били изложени логораши.
ФЕКАЛИЈЕ НА БЕТОНУ НА КОЈЕМ СУ СПАВАЛИ
Он додаје да се у углу налазила једна пластична канта од фарбе за обављање нужде и да су се фекалије разливале по бетону на којем су спавали јер канта није редовно пражњена.
Бришући зној са чела, који избија приликом присјећања на патње и нехумане услове, Лале истиче да га нису гонили на присилни рад и да је само једном цијепао дрва.
У том периоду логораши су за 24 часа добијали један хљеб и три литра воде за 18 људи.
Стално су их изводили из ћелије и тукли у ходницима, одакле су одзвањали језиви крици и јауци.
„Тих дана у ћелији смо сазнали да је умро логораш Петко Крстић /1959/. Он је први умро у `Силосу`, а посљедње ријечи су му биле `дајте ми хљеба`, причали су очевици из његове ћелије“, истиче Лале.
Он додаје да су након Крстића у логору умрли Обрен Капетина и најстарији логораш Васо Шаренац /82/.
Према његовим ријечима, у „Силосу“ су укупно умрла и убијена 24 логораша.
Лале каже да су у августу 1992. године логораши добили дезинтерију, која их је исцрпила и сви су лежали у нереду, који нико није чистио, а стражари неколико дана нису прилазили ћелији због смрада.
Прво купање за логораше је организовано тек у септембру, када су се окупали хладном водом из буради и ошишали браде.
„Један дан изненада стиже џип и излазе три наоружана мушкарца у црним униформама од којих један псује балијску мајку стражару Нермину Калемберу, питајући га: `Је л` се тако чувају четници? Сад ћу ти показати како треба да се чувају!`, рекао је репетирајући пушку и наређујући да станемо уз зид да нас стријеља. За тај минут читав живот пролази кроз главу“, прича Лале.
Он истиче да га је други војник у црној униформи спријечио да пуца у њих, говорећи му: „Нисмо због њих дошли него због Драгана“.
„Тражили су Драгана Вуковића, војника заробљеног у Крупцу. Тај што нас је хтио побити био је Зулфикар Алишпаго звани Зука, командир злогласног одреда `Зулфикар`, који је био под директном контролом Алије Изетбеговића. Они су данима долазили и тукли несрећног Вуковића, некада и по цијелу ноћ, рукама, ногама, шипкама. Вуковић је преживио мучења, али је од посљедица убрзо након рата умро„, указује Лале.
Он подсјећа да су преживљавали разне тортуре и да се једног дана у логору појавио инспектор државне безбједности Винко Бешлић, којег је познавао прије рата.
„Бешлић је дошао у контролу логора са инспектором Дарком Божићем из Вареша. Мене су извели из ћелије у канцеларију и дали ми цигарете, те хљеб и сендвич, што су ми послали од куће. Били су запрепаштени мојим изгледом. Бешлић истјерује из канцеларије управника логора Бећира Хујића говорећи му да ће неко жестоко за ово одговарати и поразговарали су са мном“, присјећа се Лале.
ОДМАЗДА ЗБОГ РЕМИЈА
Лале истиче да су инспектори знали за његову склоност за играње ремија и дали су му два шпила карата, пријетећи Хујићу да их нико не смије од њега одузети.
„Нико ми није одузео карте, али је услиједила одмазда наредних дана. Стражар Чичко или Шок, тако су га звали, изводи мене и Ђорђа Видића. Чичко ме одводи у другу ћелију и наређује да станем уз зид да ме туче. Ја се нисам мицао. Ту сам остао сам цијелу ноћ. У сусједној ћелији тукли су Ђорђа и чуло се јечање, псовке и галама„, прича Лале.
Настављајући присјећање, Лале каже да су Видића у једном тренутку убацили у његову ћелију, да је био крвав и без свијести, а да су њега одвели у ћелију у којој су тукли Видића.
„Стражар Емир Опута био је у тој ћелији са аутоматском пушком и два оквира муниције. У средини ћелије била је локва крви и крвав траг широк пола метра до врата кроз која су извукли Видића„, иситче Лале и додаје да га Опута није тукао, али да је добио неколико удараца од других војника у повратку до ћелије.
Лале се сјећа да је након тога имао тешку упалу плућа и да је седам дана био у бесвјесном стању без икакве здравствене његе.
Лале наглашава да су мучења и туче логораша биле свакодневне и да су се стално чули јауци са ходника.
„А онда се крајем новембра у логору појавила делегација Међународног комитета Црвеног крста и регистровала нас. Вођа мисије Марк де Перт рекао је да је три пута ишао код Алије Изетбеговића по дозволу за посјету `Силосу`, што је он одбијао„, истиче Лале.
ДРУГИ ОБРОК НАКОН СМРТИ КРСТИЋА
Лале наводи да су након првог смртног случаја, односно смрти Петка Крстића у логору, почели добијати још један оброк хране дневно.
Крајем децембра 1992. године, Винко Лале пуштен је из логора са 48 килограма тежине и тада почиње друга врста мучења у кућном протвору јер му је било забрањено кретање.
„Ту сам са породицом доживио разне облике тортуре, чекајући 10 мјесеци приватну размјену, која се догодила 28. октобра 1993. године„, објашњава Лале, наводећи примјер упада арапског муџахедина из Седме муслиманске бригаде у његово двориште.
Он наводи да су се муџахедини повлачили са Игмана и упали у Тарчин.
„Захваљујући слабом познавању арапског језика, ушао сам у разговор с тим муџахедином, а у двориште су упали домаћи муџахедини, говорећи да су дошли да кољу Србе. Арапски муџахедин их је отјерао јер су га се плашили и спасио ме смрти„, рекао је Лале.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Срна, наслов Српска Рамонда
Be First to Comment