Press "Enter" to skip to content

Заборављени херој са Кошара – Добровољац Радован Перић

Нада Петровић, учитељица из Панчева, више од двадесет година трага за судбином свога брата Радована који је тешко рањен на Кошарама 25.априла 1999. године и преминуо три дана касније у приштинској болници.

Рођен 18. јуна 1950. године у Кривој Реци, општина Брус, Радован је вођен зовом својих предака ступио као добровољац у редове Војске Југославије, а где ће син јуначког Бруса него на Косово и Метохију, као војник стрелац у 125. моторизованој бригади.

И као што то код нас често буде заборавимо јунаке, а то не смемо дозволити и свако треба да учини оно што може да их представи онако како су заслужили, да им се тако делимично одужимо, њима и њиховим породицама које, као сестра Нада, тугују за погинулим синовима, очевима, мужевима, браћом…

Тог 25. априла 1999. године противнапад на објекат Раша Кошарес почео у 7.00 часова, пише у свом Ратном дневнику „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају ‘Милосрдног анђела“ командант Треће армије, генерал Небоша Павковић. Извршен је истовремено обухват у оба бока терористичких снага, уз јаку и прецизну артиљеријску ватру. Неутралисане су најопасније ватрене тачке. Јединице су успеле  да помере достигнуту линију  за око 200–300 метара. Наше снаге се тренутно налазе на удаљењу око 50–100 метара од положаја терориста. У борбеним дејствима рањена су двојица припадника 125. моторизоване бригаде. Један од њих био је Радован Перић.

Његов лик представио је његов саборац Слађан Цаки Михајловић са пуно емоција:

Раде је био диван човек, друг, дошао је као добровољац у Другу чету Другог моторизованог батаљона 125. моторизоване бригаде. Упознали смо се  пре Кошара, на другом терену, прирастао је срцу целом воду, истицао се својом добротом и друштвеношћу. Он је дан-данас у мом срцу, један од најбољих пријатеља. Недостаје ми и много ми је жао што је преминуо од ране коју је задобио 25. априла 1999. године у рејону Раша Кошарес, у току борбе коју смо водили пуна два сата, ако не и више, од ране зоре. Негде је било 10 до 12 сати. После пет испаљних мина на наш заклон, од чега две испред заклона и три иза нас од којих једна није експлодирала, ону кобну нисмо чули да прелеће, пала је директно у заклон. Рада је погодило више гелера у главу, а детонација га је избацила ван заклома. Зашто? Зато јер је Раде, онако храбар какав је био, једини на целој линији, пуцао стојећи уз букву на Шиптаре. Док је стајао тешко је рањен

Нисмо га осатавали, ја и други војник Зулфикари, извукли смо га са линије. Пуцао сам у ваздих да дозовем друге војнике са линије да нам помогну. Први који је дошао био је Хајдерпашић Алдмир из Косовске Митровице. Дошло је још пар њих, нисам их познавао по имену.  Направили смо иморовизована носила од шаторских крила и две дебље дугачке гране и понели га.

На жалост, у болници је преминуо.

Био је једини који је стојечки пуцао на Шиптаре, заклоњен само буквом, нити је поклекао, нити се повлачио. Умро је као херој. И поред огромне халадноће, снега и кише никада се није жалио. Насупрот бодрио је нас двојицу ноћу у предаху између борби није хтео да одмара, остајао је будан да чува линију, нас је штедео и терао да мало одспавамо говорећи: „Нека ви сте деца, одморите, а ја ћу да пазаим“.

Поносан сам што сам му  био друг и пријатељ и што сам се борио раме уз раме са таквим човеком и људином. Неправедно је заборављен, а био је прави херој.

Слава му. Бела Црква не зна каквог је јунака имала.

Тако је саборац Слађан добио прилику да саопшти оно што је чувао у себи, а сестра Нада је, после скоро 21 године, сазнала истину о херојству свога брата због кога тугује и чува успомену на њега, јер он, како она каже, није имао деце.

Радован је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није то довољно, јер његово име треба да носи једна улица у родним граду, његова биста треба да се налази на тргу, а спомен, плоча на Месној канцеарији родног села.

Сви наводи изнесени у овом тексту лични су став аутора и не морају одражавати ставове редакције порталаУ циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију Удружења “Српска Рамонда”, чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Приредио: Бошко Антић, контрадмирал у пензији

Извор: Восток.рс

More from Агресија на СРЈMore posts in Агресија на СРЈ »
More from Битка на КошарамаMore posts in Битка на Кошарама »
More from Да се не заборави и не поновиMore posts in Да се не заборави и не понови »
More from Нато злочиниMore posts in Нато злочини »
More from ПреносимоMore posts in Преносимо »
More from Србија памтиMore posts in Србија памти »
More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.