Агресија под кодним називом „Бљесак“ је једно од највећих страдање Срба у Западој Славонији, која је тад била у саставу Републике Српске Крајине…
Ову злочиначку акцију су извеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године по наређењу Фрање Туђмана са намјером етничког чишћења простора Западне Славоније. У вријеме напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом мировних снага УН.
За само 36 сати протјерано је скоро 20.000 Срба, 283 их је убијено, а 189 се води као нестало, међу жртвама има 57 жена и деветоро дјеце. Војска Југославије, као и Војска Републике Српске нису реаговале, нити су се укључивале ток је „Бљесак“ трајао. Штавише, и РТС је тог дана емитовао забавно-музички програм.
Хашки трибунал геноцидну акцију „Бљесак“ није посебно процесуирао, већ је приликом суђења Анти Готовини и Младену Маркачу 2006-2012 споменуто да је било злочина, али да Готовина и Маркач нису одговорни, бар према другостепеној пресуди која је изречена 16. новембра 2012. године.
У првостепеној пресуди 15. априла 2011. године они су са Туђманом означени да су били на челу Удруженог злочиначког подухвата.
НАПАД
„Бљесак“ је почео је ујутро у 05 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника Западнославонског корпуса тадашње Српске Војске Крајине 1. маја у 05:30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око 06 часова, хрватска оклопна бригада ушла је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шљемова“.
Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се најмање 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.
Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.
Хрватско Министарство унутрашњих послова Хрватске саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само полицијска операција којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“.
У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збијегови су били гађани авионским бомбама и топовским пројектилима. Око 190 лица се води као нестало.
Близу 1.500 припaдникa Српскe Воjскe Крajинe je зaробљeно, вeћинa нa прeвaру уз помоћ зaштитних снaгa УН. Нaкон зaробљaвaњa хрвaтски судови су осудили вeлик броj Србa зa свaковрснe рaтнe злочинe, од коjих jош увиjeк 18-орицa издржaвajу дугогодишњe кaзнe зaтворa у злоглaсном затвору Лeпоглaвa.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ
Хашки суд је 15. априла 2011. године у првостепеној пресуди прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за суделовање у Удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Олуја“ и „Бљесак“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.
Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела: прогона, депортације, пљачке, разарања насеља, убиства цивила, нечовечна дела и окрутно поступање са заробљеницима, паљење имовине и рушење вјерских објекара… а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва.
Крајишки Срби су 2. и 3. маја 1995. као одговор на „Бљесак“ бомбардовали Загреб, при чему је шесторо људи погинуло и око 150 рањено.
За бомбардовање Загреба након „Бљеска“ у Хашком трибуналу донесена је пресуда предсједнику РСК Милану Мартићу од 35 година затвора.
Свe нaвeдeнe чињeницe познaтe су и Хaшком Трибунaлу, коjи jош ни истрaгу ниje отворио посебно зa овaj злочин. Aли je зaто тaj исти суд, вeћ 25. jулa 1995. годинe оптужио Милaнa Мaртићa, тaдaшњeг прeдсjeдникa РСК, због тогa што je 2. и 3. мaja 1995. годинe „нe придржaвajући сe зaконa и обичaja рaтовaњa, зa одмaзду издaо нaрaђeњe воjним снaгaмa РСК дa рaнaтирajу Зaгрeб“, усљeд чeгa je погинуло 7 цивилa.
„Када сте видели да вас у Хрватској не желе, зашто се нисте покупили и отишли у Србију? Уместо тога, направили сте неприлике и себи и Хрватима.“
(судија Хашког Трибунала Џастис Молото Баконе, свједоку, на суђењу Милану Мартићу)
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О „Бљеску“ је до данас снимљено мало документарних филмова, свега неколико. Али и књига нема пуно, једва пет са темом „Бљеска“.
Постоји један документ који је сачинио тадашњи Епископ славонски г. Лукијан, који је он лично поднио Светом Архијерејском Синоду СПЦ, у коме је до детаља наведено страдање западнославонских Срба и губитак сјеверо-западних дијелова РСК.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Српско становништво, након изгона из Западне Славоније углавном је расуто по свијету (Србија, Аустралија, Канада, САД, Немачка…), далеко од завичаја. Вратио се мали број људи, претежно старије доби. Документационо-информативни центар „Веритас“ наводи податак да је у периоду 1996-2006 на своја огњишта у западној Славонији вратило око 1.300 прогнаних Срба.
Српски повратници нису добродошли у Хрватску. Стално имају пријетње и њихова имовина се узурпира или уништава. У Хрватској се 1. мај обиљежава као државни празник.
У Републици Србији један мањи дио иде на парастос у цркви Св. Марка у Београду, које организује удружење породица несталих са подручија бивше Југославије „Суза“… а нажалост већи дио иде у природу на излет несвјесни шта заборављају.
Жрве „Бљеска“ су и данас у мраку. Немају посебно свој споменик, нити у Републици Србији, нити Републици Српској, а о Хрватској и да не говоримо.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Злочини над Србима
Be First to Comment